U opštoj kakofoniji manje-više (obično manje) stručnih komentara o izazovima koje radikalni islam predstavlja za liberalne vrednosti, ili kako neki kažu, za „zapadnu civilizaciju“, nekoliko glasova se izdvaja po svojoj jednostavnosti, učenosti i zdravom razumu. Neki od najubedljivijih pripadaju Francuzima. Za ovo ima nekoliko mogućih razloga. Francuska je nekada vladala velikim brojem severnoafričkih muslimana, čiji potomci danas žive u Francuskoj. Uz to, savremena Francuska, više od bilo koje druge evropske nacije, počiva na političkim idejama. Francuski nacionalni identitet, bar teoretski, nije definisan etničkom lojalnošću, već političkom idejom državljanstva, koja podrazumeva prihvatanje francuskog jezika i kulture. To stvara podsticajnu intelektualnu sredinu u kojoj se o pitanjima pripadnosti misli otvorenog uma.
Dva francuska naučnika, Žil Kepel i Olivije Roj, uradila su mnogo na obrazovanju zapadnih čitalaca o islamskom svetu. I jedan i drugi su napisali učene i stimulativne knjige o politici Bliskog istoka i prisustvu islama u savremenoj Evropi. Slažu se po mnogim pitanjima, a posebno u jednom: muslimani mogu da budu lojalni građani demokratske Evrope. Ne slažu se jedino oko toga kako to postići. Roj je liberalniji po tome što je nepoverljiv prema pokušajima države da pojedincima nametne kulturne vrednosti, dok je Kepel naklonjen konvencionalnijem francuskom uverenju da je nametanje zajedničkih vrednosti dužnost države.
Kepelova poslednja knjiga prevedena na engleski nosi naziv „Iza terorizma i mučenika“ i predstavlja kritiku onoga što on naziva „velikim narativima o islamu“, koji su stvorili ogromnu pometnju na Bliskom istoku, a zatim i u Evropi. On ne koristi reč „narativ“ u pomodnom akademsko-teoretskom smislu, već kao viziju koju projektuju savremeni masmediji.
Prvi veliki narativ o islamu je onaj o globalnom džihadu, svetom ratu muslimanskih mučenika protiv svih nevrnika, koji vode ljudi kao što je Osama bin Laden. Spektakularna masovna ubistva „cionista“, „krstaša“ i njihovih dekadentnih saveznika treba da dovedu do verske revolucije kojom će islam zavladati svetom. Kao što Kepel dobro objašnjava, ovaj veliki narativ se ubrzo cepa na nekoliko međusobno suprotstavljenih narativa. Šiiti su svoju verziju mučeništva suprotstavili mučeništvu Sunita. Kada Bin Ladenovi zločinački spektakli nisu doveli do svetske revolucije, drugi sveti ratnici poput Abu Musaba al-Surija, poznatiji kao Inženjer, opredelili su se za globalne terorističke akte manjeg opsega: rat ograničenog dometa umesto propagande putem nasilja.
Međutim, svi revolucionarni naratori dobro poznaju tehnologiju masmedija. Uloga Al Džazire u globalnom rasplamsavanju muslimanskog gneva i uloga interneta u stvaranju široke mreže relativno autonomnih džihadista, Kepela su doveli do zaključka da se značajan deo današnjeg svetog rata vodi u virtuelnom prostoru. Ali islamistički veliki narativ, koliko god bio podeljen, ima strahovito veliki efekat u realnom svetu, jer pomaže da različite snage, kao što su Hamas u Palestini, Hezbolah u Libanu i populisti u Iranu, postanu važni igrači u samoubilačkoj težnji za supremacijom islama. Mada, koliko god bio brutalan, sveti rat za sada nije doveo do supremacije islama ni u Njujorku, ni na Baliju, ni u Madridu, ni u Londonu, ni u Bombaju.
Drugi narativ koji Kepel spominje u svojoj knjizi je neokonzervativni san o upotrebi američke vojne sile u porazu svetih ratnika islama širenjem demokratije na Bliskom istoku. Prema ovoj doktrini, SAD bi demonstracijom vojne moći srušile diktatore, zaustavile džihadiste i zaštitile interese Zapada, interese Izraela i izvore nafte koji pokreću globalni kapitalizam. Odgovornost za velike probleme kapitalizma ne može se u potpunosti pripisati neokonzervativnoj ideologiji, ali Kepel iznosi uverljive dokaze da joj se može pripisati jačanje iranskog uticaja, pogoršanje sukoba na Bliskom istoku i širenje islamskog ekstremizma.1 Ni Izrael ni interesi Zapada nisu bezbedniji danas nego što su bili jedanaestog septembra, a sveti rat i dalje plamti. Sadam Husein je otišao i to je odlična vest. Ali Bušova vlada je upropastila skoro sve ostalo.
Kepel tvrdi da je evropski „multikulturalizam“ doživeo poraz, naročito u Britaniji i Holandiji, gde su ideje multikulturalnosti bile najviše promovisane. Navodeći brojne statističke podatke koji ilustruju koliko su u francuskom društvu muslimani bolje integrisani nego u Belgiji i Holandiji, Kepel pruža jake argumente u prilog francuskom modelu nametanja zajetničke sekularne kulture. Što se tiče statističkih podataka, oni su vrlo zanimljivi: prema istraživanju koje je 2007. sproveo časopis Financial Times, skoro 40% Britanaca veruje da muslimani predstavljaju pretnju po nacionalnu bezbednost, dok to uverenje deli samo 20% Francuza. Prema istom istraživanju, 80% francuskih ispitanika misli da je spojivo biti musliman i državljanin Francuske, dok sličan stav deli manje od 60% Britanaca.
Statistika je nepouzdana, odgovori zavise od formulacije pitanja i pretpostavke da Britanci možda državljanstvo ne doživljavaju na isti način kao Francuzi. Ipak se ne može poreći činjenica da su se neki od najspektakularnijih napada islamskih terorista odigrali u Britaniji i Holandiji, a ne u Francuskoj, i da je antimuslimansko raspoloženje u tim zemljama poraslo kao reakcija na navodnu neodrživost multikulturalizma. Problem je u tome što Kepel navodi vodu na svoju vodenicu. Naglašavajući ono što on shvata kao nedostatke britanskog i holandskog multikulturalizma, on stvara iskrivljenu sliku koja je prosto netačna. Islamističke terorističke akte, kaže on, omogućila je multikulturalistička filozofija koja podstiče različite grupe da razvijaju svoj identitet potpuno odvojeno od ostalih grupa, i dozvolila je da ti identiteti odnesu prevagu nad zajedničkim vrednostima, moralnim standardima i načinu života. Ovi se zasebni identiteti mogu lako pretvoriti u mržnju i napade na ljude izvan date zatvorene zajednice.
Dogmatski multikulturalizam, kao i svaka druga vrsta „politike identiteta“ snosi veliku odgovornost. Neprimereni običaji se često pravdaju kulturnim razlikama i ljudi se, najblaže rečeno, ne podstiču da šire vidike izvan uskih okvira svoga kulturnog ili verskog miljea. Na praktičnom planu to otežava učenje jezika zemlje u koju je pojedinac iz takve grupe došao i njegov opšti napredak u njoj. Ili kako kaže Cvetan Todorov, autor knige La Peur des barbares (Strah od varvara):
Kultura koja podstiče svoje pripadnike da budu svesni svojih tradicija, a da su istovremeno u stanju da se od njih distanciraju, superiornija je (pa samim tim i „civilizovanija“) od one koja samo podilazi nacionalnom ponosu svojih pripadnika.
Da li su se mladi muslimani koji su detonirali bombe u londonskom metrou 2005. na taj čin odlučili jer su bili zatvoreni u svojim zasebnim identitetima? Činjenice govore drugo. Njihovo obrazovanje bilo je britansko. Jedva da su govorili urdu, jezik svojih roditelja, i nisu ih zanimale verske ili kulturne tradicije male pakistanske zajednice kojoj su pripadali. Glavni bombaš, Muhamed Sidik Kan, koga su drugovi iz škole zvali Sid, suprotstavio se željama svoga oca oženivši se devojkom iz druge zajednice, koju je upoznao dok je pohađao poslovnu školu u Lidsu. Može se spekulisati o mogućim socijalnim ili političkim razlozima, i domaćim i međunarodnim, zašto je Sid postao sveti ratnik, ali multikulturalističko objašnjenje nije ubedljivo.
Kepel pokazuje prezir prema Tariku Ramadanu, muslimanskom aktivisti rođenom u Švajcarskoj. Ima razloga da se bude kritičan prema Ramadanu: njegov pretvorni odnos sa štampom i televizijom, njegova želja da se dopadne raznim slojevima publike, njegovi smušeni tekstovi, njegova staromodna retorika Trećeg sveta itd. Ali pokušavajući da ga okrivi za nedostatke multikulturalizma Kepel pogrešno tumači Ramadana. „I Ramadan i multikulturalisti,“ piše on, „veruju da muslimanska populacija treba da bude izdvojena zajednica.“
Ramadan u stvari tvrdi suprotno. On odbacuje posebna manjinska prava. Tačno je da želi da „zaštiti muslimanski identitet i verske običaje“, ali njegovo shvatanje muslimanskog identiteta, šta god mi mislili o tome, nije isto što i mulitkulturalistička zamisao o razdvajanju. Ramadan želi da sveki evropski musliman „prizna zapadnu ustavnu strukturu, da se uključi u socijalne aktivnosti kao građanin i da bude iskreno odan zemlji kojoj pripada.“2 Ukratko, Ramadan želi da muslimani umetnu svoje verske vrednosti u glavni tok evropskog društva. To nije tipično stanovište multikulturalizma.
Kepel takođe greši kada tvrdi da je Ramadan postao portparol muslimana u Holandiji, ili „šef islamske baze.“ Ne postoji nikakva islamska baza, niti je Ramadan šef bilo čega. On je vanredni profesor na univerzitetu Erazmo u Roterdamu i predavač na Oksfordu.
Još od kraja XIX veka, holandsko društvo je podeljeno na posebne verske i političke zajednice (ne samo verske, kako pogrešno tvrdi Kepel). Kako bi izbegli sukobe, katolici, protestanti, liberali i socijalisti imaju odvojene škole, klubove, novine i političke partije, a njihovi lideri su skloni kompromisu i konsenzusu. Ovaj sistem se urušio tokom šezdesetih, baš kao i masovni odlazak u crkve i opšte poštovanje vlasti. Holandski muslimani su previše podeljeni, kulturno, etnički i politički, da bi stvorili jedinstvenu bazu, iako je sigurno priželjkuju, baš kao i multikulturalisti.
Kepel je pouzdaniji kada piše o uticaju kolonijalne istorije u različitim evropskim zemljama. U pravu je što naglašava ovaj često zaboravljeni faktor. Britanci su svojim imperijalnim posedima vladali deleći verske i etničke zajednice u saradnji sa njihovim vođama. Kepel tvrdi da je multikulturalni pristup u kojem se ljudi podstiču da se drže svoje zajednice samo odraz ove tradicije.3 Isto važi i za Holanđane i njihove kolonije. Ono što Kepel ne kaže, iako bi to potkrepilo njegove tvrdnje, jeste da su kolonije u izvesnom smislu odraz podela koja vladaju u modernim (metropolskim) društvima, koja su takođe podeljena duž klasnih, verskih pa čak i nacionalnih granica (kao što su Englezi, Školanđani, Velšani, severni Irci u Britaniji).
Britanci i Holanđani su nametanje zajedničke kulture u zemlji i van nje smatrali nepraktičnim, neliberalnim i nepoželjnim, osim za malu elitu koja je vladala ili im pomagala u vladavini nad toliko raznolikih podanika. Francuski kolonijalni ideal, naglašava Kepel, bio je drugačiji. Francuska je sebe još od Revolucije 1789, a možda i od ranije, videla kao civilizacijski uzor i misija graditelja francuske imperije (kao i njihovih američkih pandana u XXI veku) bila je da šire ideje civilizovanog sveta među urođenicima. Iako priznaje da u ovakvoj pretpostavci ima „nejasnoća“, Kepel tvrdi, a za to ima i dokaza, da su „kulturne vrednosti koje muslimanski imigranti dele sa novom domovinom jasnije izražene u Francuskoj nego u evropskim zemljama koje se hvale svojim multikulturalističkim programom.“
On kaže da neredi u francuskim predgrađima (banlieues), u kojima su učestvovali Afrikanci, Arapi, Berberi, muslimani i nemuslimani, nisu toliko bili pokušaj izdvajanja od francuskog društva, koliko izraz negodovanje zato što su iz njega isključeni diskriminacijom u zapošljavanju i obrazovanju. „U poruci koja je emitovana na televizijskim i kompjuterskim ekranima po čitavoj Francuskoj, demonstranti su poručivali: Evo nas! Primetite nas! Pustite nas unutra!’“
Ovo je možda tačno kada je reč o zapošljavanju i socijalnom napredovanju; ali sukobi u Francuskoj u vezi sa pravima da se u državnim školama nose marame pokazuju da imigranti, ili deca imigranata, nisu baš presrećni što dele „kulturne vrednosti“ nemuslimanske većine. Za Kepela, kao i za većinu zagovornika francuskih republikanskih vrednosti, pitanje marame je vrlo važno, jer se nošenjem verskih oznaka na javnim mestima krše laički principi (laïcité) na kojima je izgrađena republika. Ovo je posebno osetljivo pitanje u Francuskoj, zbog činjenice da su te principe građani Francuske doveli u pitanje mnogo pre nego što su se muslimani naselili u velikom broju, u sukobima pobožnih hrišćana i sekularista, republikanske levice i revanšističke desnice.
Zanimljivo je da i dogmatski sekularisti i neki katolički konzervativci vide nametanje kulturnih normi – u smislu da religiji nije mesto u javnoj sferi za prve, a da je hrišćanski moral temelj javnog života za druge – kao nužnost. Međutim, mnogi francuski intelektualci smatraju da fleksibilniji stav prema različitim kulturama i religijama ne bi ugrozio francusku republiku. Na primer Olivije Roj smatra da laicizam “nema nikakve veze sa zajedničkim vrednostima, već se radi o prihvatanju zajedničkih pravila igre.”4
Može se pretpostaviti da je Cvetan Todorov, istoričar i politički publicista, ozbiljno promišljao pitanja kulture i nacionalnog identiteta. Rođen je u Bugarskoj, a 1963. odlazi u Francusku i postaje francuski državljanin. Francuski identitet za njega nije zasnovan na osećanjima niti na određenoj vrsti kulture, već na građanskoj odgovornosti. U svojoj fascinantnoj knjizi La Peur des barbares (Strah od Varvara) on piše:
Od pridošlica se može zahtevati da poštuju zakone ili socijalne ugovore zemlje domaćina, ali ne i da tu zemlju vole: građanske dužnosti i privatna osećanja, vrednosti i tradicije ne pripadaju istoj sferi. Samo totalitarna društva obavezuju građane da vole svoju zemlju.
Todorov dobro zna o čemu priča.
Ono što je i za Roja i za Todorova bitno jeste da li ljudi poštuju zakon. Todorov tvrdi da ljudi koji danas žive u Francuskoj i emocionalno ili fizički zlostavljaju svoje žene, moraju biti osuđeni „ne zato što je njihovo ponašanje nespojivo sa francuskim nacionalnim identitetom, već zato što krše zakon, koji je rezultat spleta moralnih i političkih vrednosti.“ Možemo se zapitati šta se dešava kada kulturne vrednosti tih prestupnika dođu u sukob sa vrednostima na kojima se temelji zakon. I na to pitanje Todorov daje jasan odgovor:
Čak iako je u nekim situacijama njegova primena problematična, zakon mora da ima prednost nad običajima. Vrednosti jednog društva izražene su njegovim ustavom, zakonima ili strukturom same države; ako običaji narušavaju te vrednosti, onda se običaji moraju napustiti.
Ovaj princip, sa kojim se u potpunosti slažem, dobro je prihvaćen u SAD, ali ga mnogi Evropljani teško prihvataju, ne samo u Francuskoj. Oni strahuju da bi zbog nedostatka kulturnog konformizma ili zajedničke tradicije došlo do gubitka kolektivnog identiteta i stvaranja socijalnog haosa. U ovom smislu je francuska republikanska ideologija manje revolucionarna a više tradicionalno evropska, uprkos tome što njeni najreakcionarniji neprijatelji tvrde suprotno.
Možda je jedan od razloga zašto se Amerikanci više oslanjaju na zakon od Evropljana ili Azijata (u Japanu ima manje advokata po glavi stanovnika nego u SAD) jeste to što u Novom svetu ne postoji zajednička kultura i običaji ustupaju mesto zakonima. Pa ipak, koliko god da je SAD šarolika zemlja, američko društvo posmatrano sa strane može da izgleda kao vrlo konformističko; na primer, autoritet religije je mnogo snažniji u SAD nego u bilo kojoj evropskoj državi, posebno u domenu politike. Aleksis de Tokvil se divio američkoj protestantskoj etici, ali ga je brinuo preveliki društveni konformizam. Povlađivanje većinskom mišljenju može dovesti do vladavine rulje. Ali Tokvil je verovao da su u određenoj meri zajedničke norme i etika neophodni za opstanak demokratije.
Iako se slažem sa Todorovom i Rojem da državljanstvo u demokratskom društvu mora biti definisano zajedničkim poštovanjem zakona a ne zajedničkom kulturom, to poštovanje zavisi i od običaja i tradicije. I sam Todorov to potvrđuje kada kaže da su zakoni „rezultat spleta moralnih i političkih vrednosti“. Tako će se Rojova „pravila igre“ sigurno menjati ako veliki broj građana ne deli te vrednosti.
Koliko je u današnjoj Evropi ovaj problem ozbiljan? Sukobi verskih i kulturnih tradicija sa zakonom zapravo nisu glavni problem. Revnosni muslimani, kao i Jevreji ili hrišćani možda smatraju postojeći kazneni zakon previše blagim, ali ne žele da ga ukinu. Radikalni verski revolucionari koji rade na uništenju liberalne demokratije i predstavljaju veliki problem, nisu toliko motivisani kulturnim konfliktom ili verskim vrednostima, koliko ličnim ili političkim gnevom. Kultura kojoj teže skoro nikada nije kultura njihovih roditelja, već apstraktna utopijska kultura koja postoji samo u njihovim zatrovanim umovima.
U Evropi je bilo slučajeva da muški srodnici „ubijaju zbog povrede časti“ muslimanke zbog preljube ili nekog drugog prekršaja običajnog prava. Kao što primećuje Todorov, kultura u takvim slučajevima ne sme biti opravdanje; zakon se mora poštovati. Ali nema indikacija da bi većina evropskih muslimana želela da ozakoni takva ubistva.
Pa ipak, ima slučajeva u kojima vladavina prava ne pruža sve odgovore. Neki problemi se mogu lako rešiti. Ako muslimani žele da se u javnom bazenu određeni termini rezervišu za njihove žene, to se može urediti, ako za ostale ne predstavlja preveliku neugodnost. Ni pitanje marama neće uništiti liberalno društvo. Što se tiče verskih puritanaca koji odbijaju da se rukuju sa ženama, što je problem kojim su se neko vreme bavili pojedini holandski političari, njih je toliko malo da se mogu tolerisati, kao što se tolerišu ostali verski ekscentrici: ortodoksni Jevreji koji u avionu ne žele da sednu pored žene koju ne poznaju ili Amiši koji ne koriste telefon.
Najozbiljniji problem tiče se slobode govora. Prisustvo novih neevropskih manjina u Evropi stvorilo je osetljivost koju često eksploatišu „vođe zajednice“ koji tvrde da štite ove manjine zastrašivanjem kritičara. Salman Ruždi, i sam žrtva pretnji smrću, često naglašava razliku između kritike i podsmevanja nekim verovanjima i napada na pojedince zbog toga što su vernici. Po njemu je ovo prvo sasvim legitimno, dok ovo drugo nije. Problem je što tu razliku mnogi vernici ne uviđaju. Za mnoge pobožne muslimane napad na Proroka predstavlja napad na njih same. Ovde dolazimo do pitanja razičitih vrednosti, jer je takav stav nespojiv sa slobodom govora.
Muslimani nipošto nisu jedini koji se lako vređaju. Jedno britansko pozorište je 2004. skinulo predstavu Beščašće mladog autora Gurprita Kaura Bhatija zbog protesta sika i pretnji nasiljem. Siki, ili „vođe njihove zajednice“, osetili su se „obeščašćenima“ zbog scena silovanja i ubistva smeštenih u hram sika. Njihov apel za zabranu podržao je, sasvim netipično, britanski nadbiskup.
Ni tretman kojem su kritičari Izraela izloženi od strane jevrejskih „vođa zajednice“ u Americi nije uvek u duhu slobode govora. Kontroverze koje su izazvala umetnička dela Andresa Serana (Piss Christ) i Krisa Ofilija (Sveta devica Marija) dokazuju da ni hrišćani nisu baš najveći zaštitnici slobode govora kada je reč o njihovoj religiji. Ipak, niko u skorije vreme nije ubijen zbog nepoštovanja Jevreja ili hrišćana. S druge strane, jedan holandski džihadista ubio je reditelja Tea van Goga jer je „uvredio Proroka“ i snimio film o zlostavljanju muslimanki. A žena koja je napisala scenario, Ajan Hirsi Ali i dalje je pod zaštitom policije da je ne bi zadesila slična sudbina.
Ove pretnje slobodi govora imaju nekoliko posledica i sve su loše. Jedna od njih je da pretnje imaju efekta. Romane koji izazivaju kontroverze (npr. Dragulj Medine Šeri Džons) izdavači povlače iz prodaje češće nego ranije. Druga posledica je da desničarski populisti koriste takve slučajeve da svoje antiimigracione kampanje zaviju u oblandu slobode govora. Ogoljeno pozivanje na prava domaćina, nativizam, koji je propagiran pre Drugog svetskog rata više ne prolazi u zapadnoj Evropi. Ali zato prolazi odbrana „vrednosti Zapada“, poput slobode govora. Ovo je plemenit cilj. Ali političari poput holandskog poslanika Girta Vildersa ili švajcarskog nacionaliste Kristofa Blokera nisu njegovi najbolji branioci. Oni traže publicitet svesno vređajući imigrante, a onda se izdaju za zaštitnike slobode govora kada neki od njih odluče da reaguju.
Vilders je sada optužen pred holandskim sudom za „širenje mržnje“ jer je poredio Kuran i Hitlerovu knjigu Moja borba, rekavši da se svi muslimani ponašaju kao nacisti. U istom duhu snimio je i kratki film pod nazivom Fitna, koji prikazuje islam kao terorističku religiju. On želi da zaustavi imigraciju muslimana, da deportuje kriminalce muslimanskog porekla, čak i kada su u pitanju državljani Holandije, i da zabrani Kuran. Nedavno je privukao pažnju svetske javnosti kada mu britanske vlasti nisu dozvolile ulazak u Englesku gde je hteo da Gornjem domu parlamenta prikaže svoj film. Zbog ove budalaste zabrane u Holandiji je stekao još veću popularnost. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi njegova Slobodarska partija danas dobila preko 30 od ukupno 150 mesta u holandskom parlamentu.
Potrebne su nam ljudi hladne glave, kao što je Todorov, koji pitanjima kao što je sloboda govora prilazi sa zadivljujućom veštinom. Taj problem se ne može rešiti isključivo zakonima koji zabranjuju podsticanje na nasilje ili mržnju. Ako bi zakon samo štitio pojedince od kritike ili poruge, sloboda govora bi bila ugrožena. Ali, kako kaže Todorov, mnoge stvari koje nisu izričito zabranjene zakonom mi jednostavno ni ne tvrdimo, pa tako „u filmovima silovatljei nisu samo crnci, a pohlepni bankari nisu samo Jevreji.“ Demokratska država mora da štiti naše slobode, ali ona ima i druge dužnosti. Jedna od njih je, kaže Todorov, „zaštita dostojanstva svih građana.“
Todorov ne objašnjava najpreciznije kako bi to država mogla postići, a da se ne osloni na zakon. On poziva na odgovoran javni govor, gde se vodi računa o osetljivosti manjina. Masmediji, kaže on, imaju posebnu odgovornost, jer imaju presudan uticaj na javno mnjenje, iako svoj uticaj ne crpu iz volje naroda. Kako bi stekli demokratski legitimitet oni moraju sebi postaviti granice. Neograničena sloboda ubija slobodu.
Ovo možda zaudara na političku korektnost. Ali postoje izvesni neformalni propisi koji omogućavaju civilizovani život. Vildersu ne bi trebalo zabraniti da Kuran poredi sa Mojom borbom, niti da aludira na to da su svi muslimani potencijalni teroristi, ali bi ga trebalo kritikovati zato što greši i što je neodgovoran i necivilizovan. Jer, kako kaže Todorov, suprotnost političkoj korektnosti je politička niskost, „sakrivena pod maskom govorenja istine“.
Radikalni muslimani i ostali koji se u nametanju svojih uverenja služe nasiljem jesu neprijatelji slobode govora i prestupnici. Sa njima se mora tako i postupati. Ali to nije razlog da se bude blag prema demagozima kojima je sloboda govora izgovor da huškaju stanovništvo na svoje sugrađane, koji su igrom slučaja iste veroispovesti kao i revolucionarni nasilni radikali. Zgodno je kada nas francuski istoričar, rođen u totalitarnom sistemu, podseti da se najotrovnije antisemitsko smeće od novina iz doba afere Drajfus zvalo La Libre Parole (Sloboda govora).
Beyond Terror and Martyrdom: The Future of the Middle East by Gilles Kepel, translated from the French by Pascale Ghazaleh, Belknap Press/Harvard University Press
La Peur des barbares: Au-delà du choc des civilisations, [Fear of the Barbarians: Beyond the Clash of Civilizations] byTzvetan Todorov, Paris: Robert Laffont
The New York Review of Books, 14.05.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.05.2009.
NAŠ TERORIZAM________________
- Pojedini neokonzervativci kritikovali su Kepela jer je “moralno izjednačavao” Bušovu vladu sa islamskim svetim ratnicima. Koliko ja vidim, u Kepelovim delima nema nagoveštaja takvog izjednačavanja.
- Tariq Ramadan, Western Muslims and the Future of Islam, Oxford University Press, 2004.
- The War for Muslim Minds: Islam and the West, Belknap Press/Harvard University Press, 2004.
- Olivier Roy, Secularism Confronts Islam, Columbia University Press, 2007.
