Zastrašujuća je pomisao da tačno dvadeset godina nakon masakra na Tjenanmenu mali broj mladih ljudi u Narodnoj Republici Kini ima predstavu o tome šta se tada dogodilo. Narodna oslobodilačka vojska je 4. juna 1989. ubila veliki broj nenaoružanih kineskih građana, i to ne samo u blizini trga Tjenanmen, već i u gradovima širom Kine. Mirne demonstracije protiv korupcije i autokratije nisu započeli studenti, već obični radnici, ljudi za koje se navodno zalaže Komunistička partija.

Kineska omladina je neobaveštena zato što je većina roditelja ćutala iz straha da sebe i svoju decu ne uvuče u nevolje, a i zbog toga što se Tjenanmen ne pominje u zvaničnim kineskim medijima.

Džao Cijang je 1989. bio generalni sekretar Komunističke partije. Iako nije bio demokrata, gajio je naklonost prema studentima koji su učestvovali u protestima. Suprotstavio se konzervativcima u vladi, posle čega je zatvoren u kućni pritvor do svoje smrti 2005. Njegovi memoari su prokrijumčareni iz zemlje na kasetama sa omotom Pekinške opere. Ovih dana su objavljeni na engleskom i kineskom, ali se ne mogu nabaviti u Kini.

Džaova knjiga će bez sumnje pokrenuti rasprave o lekcijama koje možemo da naučimo iz Četvrtog juna. Većina radikalnih studentskih lidera bila je naivna. Trebalo je da im bude jasno da je nasilno gušenje demonstracija neizbežno.

Ili, kako zagovornici ove ideje često umeju da dodaju, Kina još uvek nije bila spremna za demokratiju. A masovne demonstracije sigurno nisu bile način da se to postigne. U stvari, vođe studenata su o demokratiji znali isto koliko i komunistički lideri kojima su se suprotstavljali.

Da su studentske vođe zaista želele da preuzmu vlast i da upotrebe silu da to postignu, ova teorija bi bila uverljiva. Nasilne revolucije su retko zasnovane na liberalnim osnovama. Međutim, nema dokaza da su i najradikalniji studenti ikada imali takve ambicije, a demonstracije su bile potpuno mirne. Sve što su demonstranti tražili jeste sloboda govora, dijalog sa vladom, nezavisni sindikati i smanjenje državne korupcije.

Iz današnje perspektive lako je odgovoriti na pitanje da li su demonstracije bile osuđene na propast i krvoproliće.

Same demonstracije gotovo nikada ne smenjuju režim, ali one to mogu postići u kombinaciji sa političkim promenama. Kada su istočni Nemci protestovali protiv svojih komunističkih autokrata 1989, nisu bili sigurni u uspeh. Pojedini šefovi partije su hteli da na njih pošalju tenkove po ugledu na svoje drugove u Pekingu. Ali kada im je Mihail Gorbačov uskratio podršku, kombinacija žestokih javnih protesta i lošeg rada vlade rezultirala je rušenjem Berlinskog zida. Studenti sa Tjenanmena nisu mogli da znaju šta se događa unutar zatvorenog komunističkog režima. Tamo je bilo ozbiljnih raskola, ali niko nije mogao tačno da zna šta će biti krajnji rezultati. U konkretnom slučaju, pomirljivi pristup Džao Cijanga, koji je mogao da dovede do ustupaka i otvorenijeg političkog sistema, nije urodio plodom.

Da li bi Džao uspeo da su se studenti povukli? Malo je verovatno. U svakom slučaju, nije na studentima, ili na radnicima koji su im pružali podršku, da podržavaju bilo koju posebnu frakciju u vladi. Oni nisu imali autoritet. Oni nisu bili političari. Oni su samo tražili više slobode. To je lekcija koju treba zapamtiti iz događaja u Pekingu, Šangaju i ostalim mestima.

Četvrtog juna 1989. ubijene su hiljade Kineza koji su tražili više slobode. Najbolji način da se sačuvaju od zaborava jeste da se reafirmišu njihova prava na slobodu, koje milioni ljudi na Zapadu i mnogim delovima Azije uzimaju zdravo za gotovo.

Danas, 03.06.2009.

Peščanik.net, 04.06.2009.