Postoje deklaracije koje je većina država potpisala i kojih bi se morali svi držati, ali to se ne čini uvek – to su svakako Deklaracija UN i ženevske deklaracije – posebno ona o izbeglicama, iz 1951. Postoje istorijske deklaracije, kao američka i zatim francuska o nezavisnosti i ljudskim pravima, obe napisane krajem osamnaestog veka, i obe osnove modernog razumevanja čoveka u društvu i državi. Postoje međutim i zaboravljene deklaracije, koje postaju aktualne onako kako se naš svet menja – i to uglavnom nagore… Takva je bez sumnje Deklaracija osećanja (Declaration of Sentiments), koju je napisala i objavila grupa žena u američkom gradiću Seneka Fols 1848: deklaraciju su, pored žena, potpisali njihovi muževi, braća i prijatelji. Seneka Fols je danas gradić bez tekstilne industrije i proizvodnje pamučnih sokni, koje su bile osnova ekonomskog napretka, ali ima jedinstveni muzej početaka američkog feminizma. Seneka ovde nije ime rimskog filozofa, nego indijanskog plemena. Žene koje su napisale Deklaraciju bile su abolicionistkinje, što znači da su se zalagale za ukidanje smrtne kazne i ropstva, a feminizam odnosno ženski pokret je dopunio program. Pokret abolicionista imao je od ranog devetnaestog veka i glas i masu koje su nešto značile, posebno na dve obale severnog Atlantika, u Engleskoj i u SAD. Pokretu je pripadala i Harijet Bičer Stou, koja je napisala ključni tekst, uticajniji od svih akcija koje su abolicionisti preduzeli – Čiča-Tominu kolibu. Mnoge porodice selile su se sa konzervativnih istočnih obala severne Amerike da bi na miru u novim malim gradovima izvodile svoje dve osnovne aktivnosti, javno poučavanje o nepravičnosti ropstva i smrtne kazne i tajno organizovanje bekstva robova sa američkoga Juga. Takozvani “voz”, lanac kuća za smeštaj, i lanac ljudi posvećenih akciji brinuli su za pobegle robove, i prebacivali ih u Kanadu, gde ropstvo nije bilo dozvoljeno. Saradnja belaca i crnaca u ovome bila je ključna: crni propovednici, kao slavni Frederik Daglas, bili su prave zvezde ovog pokreta, u okviru kojega je nastao i feministički pokret: kada ženama američkih abolicionista nije bilo dopušteno da prisustvuju sednicama na svetskom kongresu abolicionista u Londonu, one su uz saradnju američkih muških abolicionista napisale svoju deklaraciju i osnovale svoj pokret, u mestu Seneka Fols. Frederik Daglas bio je jedan od najžešćih propagatora ženskoga prava glasa. Bio je i kandidat na predsedničkim izborima 1872, a njegova vice-predsednica bila je bela žena Viktorija Vudhal. Njih dvoje nisu prošli elektorski nivo. Ko poželi da proveri kakva je bila američka javna retorika u prošlim vremenima, može naći mnogo materijala o ovom izuzetnom piscu, govorniku i aktivisti na internetu. Pa utvrdite, ako baš hoćete da se potpuno deprimirate, kako su izgledali nastupi Frederika i Viktorije u poređenju sa Trampom… Stvari su se izmenile krajem veka, kada su, zbog pridobijanja glasova političara sa Juga, crnci napušteni. Američki feminizam tako deli istorijsku odgovornost američke politike, koja nije uspela da reši rasni problem sve do druge polovine 20. veka.

No vratimo se Deklaraciji osećanja: glavna autorka Deklaracije bila je Elizabet Kedi Stenton, Napisala ju je kao pastiš Deklaracije o nezavisnosti, upotrebljavajući iste uvodne formule, tako da čitaoci odmah povežu smisao nove deklaracije. Autorka je na konvenciji održanoj 19-20. jula 1848. u Seneka Fols pročitala deklaraciju, prihvaćena je jednoglasno i odmah su je potpisali svi učesnici konvencije, 68 žena i 32 muškarca. U dokumentu, pored neposrednog povezivanja sa humanističkim principima američke revolucije, jaki deo počinje stavom da je istorija čovečanstva istorija ponavljanja nepravdi i uzurpacija muškaraca nad ženama. Žene su, baš kao i stanovnici engleskih kolonija pre nekih pola veka, obavezne da počnu revoluciju i da zamene despotsku vladavinu koja polovini stanovništva ukida proglašena i pridobijena ljudska prava. Da bi to obrazložile, žene u Deklaraciji iznose spisak nepravdi: to su „osećanja“ iz naslova Deklaracije. Pravo glasa je, naravno, prvo. Drugo je zapravo još ozbiljnije: žena je prinuđena da se pokorava zakonima u čijem pisanju i donošenju nije učestvovala. To su politički ciljevi koji su u Evropi, da podsetimo, prihvatani u veoma velikom vremenskom rasponu, sve do sedamdesetih godina prošlog veka, a u nekim delovima sveta još uvek nisu. Dalje slede nepravde i uzurpacije koji su i danas aktualne – nejednako plaćanje za isti rad, sprečavanje dostupa do društvenih, ekonomskih i drugih viših položaja u društvu, manje ili više nevidljivo sprečavanje obrazovanja. Naročito je ubedljiva optužba da je „on“, koji se inače javlja na početku svakog paragrafa navedenih „osećanja“, na svaki način uništavao njenu, ženinu uverenost u sopstvene mogućnosti i moć, smanjivao je njeno samopoštovanje, i prinuđivao je da vodi zavisan i bedan život.

Posle „osećanja“ Deklaracija navodi mere koje će biti preuzete: žene i njihovi saveznici će se oglašavati na svim institucionalnim nivoima, peticijama, zahtevima i svim drugim građanskim akcijama. Kako su stanovnici Seneka Fols imali odlično iskustvo u skrivanju i prebacivanju crnih robova sa Juga u Kanadu, nema sumnje da su u aktivnosti uračunavali i ono svoje delovanje koje je tada bilo proganjano… Vrlo važan deo Deklaracije odnosi se na – medije. Potpisnice i potpisnici, svesni negativnog odziva koji izazivaju njihova mišljenja i akcije, predviđaju široku akciju uticaja na medije, od lokalnih pa nadalje, pisanja, dopisivanja, javnih izjava i tome slično, da bi širenjem znanja o ljudskim pravima građani podsetili na zaboravljene principe i temelje države u kojoj žive. Ovaj je zaključak odmah sproveden u akciju: sa konvencije je izveštavao već pomenuti Frederik Daglas, koji je napisao seriju članaka za različite tadašnje novine i časopise.

Čitati danas Deklaraciju osećanja znači pre svega obnoviti osnovne lekcije svakog aktivizma. Lovci na pobegle robove u devetnaestom veku u Severnoj Americi nisu bili ništa manje krvoločni i nasilni od neo-kvislinga danas; nisu se zadržavali samo na jednom cilju, hvatanju robova, nego su napadali sve što im je izgledalo sumnjivo naklonjeno ljudskim pravima – žene, izbeglice, abolicioniste, miroljupce, kao i danas; glupost nije bila ništa manje prisutna i dobro raspoređena nego danas; koristoljubivost i koruptivnost, isto tako. Pa kada sve to umestimo u današnje okolnosti, razmislimo o tome zašto je ovaj pokret tako kasnio sa ženskim pravima – više od pola veka, i zašto je sa primarnim ciljem abolicije ropstva kasnio formalno manje ali suštinski duže, kada se umesto ropstva ustalio rasizam… a što se tiče ukidanja smrtne kazne, SAD su ostale daleko u prošlosti. Koheziju grupe iz Seneka Fols održavali su različiti, ali zajednički shvaćeni i traženi ciljevi. Raspad prvobitne koalicije razdvojio je ciljeve, koji su onda postali neuporedivo lakša žrtva politike i nasilja. Pa ako ima neke utehe i nadanja, onda su one u tome da je danas, još neko vreme, čitanje lakše nego ikada.

Peščanik.net, 01.09.2016.

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.