grana behara

Foto: Predrag Trokicić

Zoran Đinđić je istorijska ličnost koja je na prelazu iz 20. u 21. vek na sebe preuzela zadatak da dovrši tranziciju u Srbiji. Taj proces bio je do tada parcijalan, sadržajno specifičan (u odnosu na ostale istočnoevropske slučajeve) i otuda u zaostatku bar jednu deceniju (ako pretpostavimo da je bio neizbežan). Tranzicija je posle 2000. trebalo da bude, po svojoj suštini, ubrzanje procesa, uvođenje u legalne tokove i dovršetak dotadašnjeg mrcvarenja, koje je u Srbiji započelo sa globalnim padom socijalizma, zadobivši u vreme vlasti Slobodana Miloševića patološke forme bezočne pljačke narodne imovine (najpre nacionalizacijom društvene svojine, a potom raznim mehanizmima prvobitne akumulacije kapitala, mahom ekstralegalnim putevima i od strane ljudi bliskih vlasti). Prvi zadatak Zorana Đinđića bio je, dakle, da dotadašnju haotičnu, divlju, brutalnu i pljačkašku privatizaciju prekine i čitav (inače jedinstveni kontrarevolucionarni) proces privatizacije prevede u legalne tokove, sa što manje gubitaka (budući da su u dotadašnjem toku tranzicije gubitnici, osim vladajuće političko-ekonomske oligarhije, bili doslovno svi ostali).

Izgradnja demokratskih institucija bila je drugi zadatak Đinđićeve vlade, takođe ne bez izazova i strukturnih teškoća. Sve forme parlamentarne demokratije bile su do tada pervertovane i iščašene, pa zadatak Đinđićeve vlade nije bio „uvođenje parlamentarne demokratije“, već uistinu daleko teži: demontiranje njenih patoloških izobličavanja i trasiranje nove, demokratske političke kulture unutar već zadatog okvira (građanski, a ne socijalistički ustav; višestranačje; fingirana podela vlasti sa već zauzetim pozicijama u pravosuđu, uz nemogućnost resetovanja pravosudnog sistema; nemogućnost izvođenja lustracije usled nepostojanja konsenzusa oko toga itd).

Treći važan zadatak sa kojim se Đinđić suočio ticao se neposrednog ratnog nasleđa ili, preciznije i najurgentnije – pitanja zločina u ratovima devedesetih. Tu je pitanje saradnje sa tribunalom u Hagu bilo samo vrh ledenog brega, čije načinjanje i topljenje nije bilo ni najmanje podržano od strane društva. Saradnju sa Hagom Đinđić je dvosmisleno opravdavao nesposobnošću domaćeg pravosuđa da sudi za ratne zločine, kao i obaveznošću saradnje, na koju se obavezala prethodna vlast.

Četvrti zadatak demokratske vlasti bilo je otklanjanje teških posledica višegodišnjeg izolacionizma, tokom kojeg društvo nije bilo u stanju ne samo da prati, već često ni da registruje promene koje su se dešavale na evropskom prostoru i globalno. Trebalo je demontirati mentalne barijere u vidu zaveroloških tlapnji i doslovno vratiti Srbiju u svet i svet u Srbiju. (Pogledajmo samo jedan aspekt te problematike: Ako zanemarimo političke prepreke koje mogu dolaziti i sa suprotne strane kao vid pritiska, samo su tehničke pripreme za uspostavljanje bezviznog režima bile veoma kompleksan proces bezbednosnog umrežavanja, koji čak i pod najpovoljnijim okolnostima ne bi mogao da se realizuje u roku toliko kratkom koliko je to građanima Srbije bilo potrebno da bi zadobili jednu toliko važnu slobodu – slobodu kretanja. Svaki dan čekanja činio se kao večnost u stanju svojevrsne uhapšenosti…)

U svim rečenim zadacima ostvaren je delimičan, ali ipak preloman uspeh do ubistva Zorana Đinđića 2003. godine, pre svega zahvaljujući njegovoj aktivnosti i sposobnosti, pri čemu onaj drugi deo – neuspeh – nije uvek moguće pripisati samo objektivno nepovoljnim okolnostima. Lična Đinđićeva političko-ideološka ubeđenja (demokratija, antikomunizam, ne-antievropski i ne-antizapadni nacionalizam, verovanje u evropsku perspektivu Srbije, politički pragmatizam, pa čak i svojevrsni mesijanizam) pretočena su tokom njegovog političkog delovanja u političku praksu koja nije ni neprotivrečna ni jednoznačna. Akteri koji se danas izjašnjavaju o Đinđiću nastupaju sa različitih ideoloških pozicija, od kojih neke nisu adekvatno činjenično utemeljene i verodostojne, pa time ni podjednako relevantne. Kriminalizacija Zorana Đinđića i povremeno ponavljane optužbe za špijunsko-izdajničko delovanje ne mogu se smatrati podjednako opravdanima kao što su to kritike zbog, primera radi, zanemarivanja demokratskih institucija (sporne odluke oko poslaničkih mandata DSS-a, tihi bojkot predsedničkih izbora 2002), zbog nacionalizma (mahom u pogledu regionalnih odnosa, naročito kada je reč o Republici Srpskoj, Kosovu, Crnoj Gori, ratovima devedesetih), ili zbog dinamike privatizacije (mislim na načelnu kritiku tog procesa, a ne na kojekakve paušalne i nedokazane optužbe protiv Đinđića).

Na desnici se i dalje valja zaverološko-kriminalizujuća kritika i ona se koncentriše oko diskvalifikacija i ličnih napada. Osim u nekim individualnim slučajevima, desnica nije u stanju da artikuliše načelnu kritiku koja ne bi počivala na ličnim osporavanjima, prozivkama za autošovinizam, rodomržnju i uopšte čitav arsenal agresivnih napada koji predstavljaju niz uvreda i psovki. Desno orijentisanim pojedincima i organizacijama je neshvatljivo da neko može kritikovati politiku vlastite zemlje i njene elite, nacionalne prioritete i metode njihovog sprovođenja, a da za to nije plaćen i instruiran, kako bi služio stranim silama i centrima moći. Takvim budalaštinama najveći deo desnice diskvalifikuje sebe kao sagovornika i tu je svaki dijalog suštinski zatvoren.

Legitimna kritika koja se sve jače kristališe dolazi mahom sa levice i ona se jasno određuje pre svega prema socijalno-ekonomskim učincima tranzicije u Srbiji. Negativni efekti tranzicije počinju sa banditskom akumulacijom kapitala za vreme Miloševićeve vlasti, ali se sadržinski menjaju u promenama posle 5. oktobra: od tada je, sa jedne strane, u ograničenom obimu zaista prevladana dotadašnja socijalna beda i materijalno beznađe, ali je, sa druge strane, započeo proces obespravljivanja i eksploatacije rada koji i dalje traje u sve beskrupuloznijim formama. Test za to, naravno, nije samo stanje u Srbiji, već stanje globalnog kapitalizma u koji se Srbija počela uključivati od 2000. godine. Levica ne bi mogla postojati niti bi imala smisla bez kritike tog procesa.

Iako je Đinđić u izvesnoj meri nastojao da ideološko-istorijske teme potisne u pozadinski plan, njegov izraženi antikomunizam je podrazumevao legitimisanje revizionističkog narativa, čija rehabilitacija je simbolički započela teatralnim skidanjem petokrake sa skupštine grada još 1997, što je bila predstava i za domaću i za zapadnu javnost. (Ipak, Đinđić je imao dovoljno takta da skinutu petokraku manje teatralno prosledi u muzej, a ne, na primer, u sekundarne sirovine.) Posle 2000. godine taj narativ je dodatno osnažen, postajući i formalno dominantan, čemu se Đinđić nije suprotstavljao.

Njegova nacionalna politika bila je sasvim u duhu narativa o avnojskoj nepravdi prema srpskom narodu, o „kažnjavanju“ Srbije uvođenjem pokrajina, o Srbima kao žrtvama „titoističke Jugoslavije“. Izvor srpskih nacionalnih problema Đinđić je mnogo više prepoznavao u tome, nego u neposrednom nasleđu ratova devedesetih, prema kojima je imao ambivalentan odnos, pa je o mnogim temama sa tim u vezi uglavnom glasno ćutao. (Paradigma Đinđićevog odnosa prema tim pitanjima je izjava: „Slobodan Milošević je morao da se nađe u Hagu zato što je to bilo neizbežno“. To neizbežno Đinđić je ovako objasnio: „Poslaćemo ga Karli del Ponte – isti su i on i ona – pa neka se tamo snalaze kako znaju, a mi da krenemo dalje da se bavimo onim poslom koji nam predstoji, a to je ekonomija“.) Ta lakoća sa kojom je Đinđić želeo da zatvori temu zločina devedesetih svedoči o njegovom uverenju (ili nadi) da se jedna tako važna tema dinamikom društvenog razvoja može učiniti manje relevantnom i nekako usput prevazići.

Ubistvo Zorana Đinđića neminovno će učiniti diskurs o njemu u izvesnoj meri prigodnim. Ono zbog čega Đinđić zaslužuje kredit nije, međutim, činjenica njegovog brutalnog ubistva već objektivne okolnosti koje čine nejasnom granicu između postupaka koji su imali nedemokratska, vaninstitucionalna ili ekstralegalna obeležja, ali su kao takvi bili neizbežni u vanrednim okolnostima, i onih koji su se mogli i morali odvijati unutar političkog sistema, a nisu. Drugim rečima, nasleđe režima oborenog 2000. bilo je toliko duboko, kriminalno i moćno, da je zaista bilo suviše zahtevno očekivati da će se celokupni politički sistem brzo resetovati i demokratizovati. Sa druge strane, deo demokratske javnosti baštinio je očekivanje, a nekada i iluziju o lakšem i bržem demokratskom preokretu. Ali bez tih očekivanja, pa i bez takvih iluzija demokratska javnost ne bi ni postojala. Ukratko, dakle, nije se moglo očekivati da sve demokratske snage u društvu budu portparoli tadašnje vlasti.

Neću skrivati da nisam pratilac „Zoranove vizije“. Kada (i ako) jednom bude podignut spomenik Zoranu Đinđiću neću tamo nositi cveće, a ponajmanje ću prilježno slušati njegove glasovne poruke. Ali ne mogu ni da na Đinđićevu istorijsku pojavu ne gledam iz šire perspektive mogućeg u datom trenutku, sa zadatim okolnostima i resursima, a ne iz perspektive idealnog i željenog – onda ili danas. Onoliko koliko je mir bolji od rata, koliko je vladavina prava bolja od bezakonja, koliko je parlamentarna demokratija bolja od višestranačkog orgijanja, koliko su slobodni i demokratski izbori bolji od izbornih krađa i manipulacija, koliko su ljudska prava bolja od obespravljenosti i voluntarizma, koliko je legalna privatizacija bolja od grabeži i pljačke, koliko je saradnja sa svetom i regionalno povezivanje bolje od izolacionizma i nakostrešenosti prema susedima, koliko je neksenofobični nacionalizam podnošljiviji od onog agresivnog i šoviniziranog i onoliko koliko je sve to „bolje“ bilo cilj političkog delovanja Zorana Đinđića, toliko je njegova istorijska pojava progresivna i važna za Srbiju onakvu kakva je bila te 2000–2003. i kakva je, nažalost, umnogome i danas.

Đinđića je karakterisao širok raspon političkih svetonazora i praksi: od filozofske misaonosti do dnevnopolitičke trivijalnosti. Da li je ova druga krajnost bila rezultat premalog poverenja u okruženje, svojevrsnog misionarskog prezira i želje da se važni sadržaji nekako prošvercuju u društvo, uz nadu da će se onda tu nakako primiti i zapatiti ili, pak, nedovoljne doraslosti zadatku danas je teško reći. Ipak, jedna činjenica se nameće kao nesporna: u poslednjih nekoliko decenija Đinđić je bio jedini politički čovek u Srbiji koji zaslužuje da se nazove državnikom, koji je precizno i realistično artikulisao razumnu političku platformu za budućnost tada potpuno devastirane Srbije i koji je ostvarenju te platforme pristupio sa iskrenošću, dobrom voljom i, što je možda najvažnije – imajući u vidu svakodnevne životne interese ljudi i građana.

Peščanik.net, 14.03.2019.

TEMA – ATENTAT