Za šankom stoji Nemac, redovan je gost kafića, biće da je nekim poslom već neko vreme u Beogradu, odomaćio se, u srpskom jeziku takođe, sa njim su trojica Austrijanaca, očito nedavno prispevših, piju pelinkovac i ja hteo ne hteo čujem kako Nemac sinovima Alpa objašnjava: „Jedan pelinkovac, ali: dva pelinkovca, tri pelinkovca!…“, ovi ponavljaju zadivljeno „dva pe-lin-kov-ca, tri pelin-kovca“, učitelj se smeška, izdominirao je, ja sa strane pohvalim njegov srpski i kažem mu: „Da ste nastavili sa pelinkovcem, bila bi još jedna promena…“ – „Koja?“ – „Četiri pelinkovca, ali već pet pelinko-va-ca, teraj posle i do dvadeset uvek će biti ‘vaca’!“ Sad gleda Nemac u mene kao Austrijanci maločas u njega: gde su granice jezičkih mogućnosti!
Juče ili prekjuče je ministar Mona, Jedinstveni, prosvetlio pauperizovanu Srbadiju da ne mora porodica utamaniti čitav nasad jaja za doručak: dva jaja drže siromaha sitim bezmalo ceo dan, ova nutricionistička mudrolija rasrdila je manjinu za koju sam ja glasao, pa je narodna poslanica umalo ne rekoh muški izrezilila ministra ne znam tačno čega, Monu, ali je prihvatila oblik kome je dužnosnik pribegao: dva jaja niukoliko nemaju hranljivu vrednost koju im Jedinstveni pripisuje i takoreći propisuje…
Nevažna pogreška ulazi u zapisnik, ukorenjuje se u pisani jezik, ali šta mari, dva jaja, ili tri jaja, živuju ilegalno u hiljadama kuvarskih recepata, pa šta? – Pa ništa, može i ovako i onako, jezik sve podnosi, sve prihvata, samouvereno znajuć da će sve što je neutemeljeno samo sa njega otpasti, kao što će sa topole, već u julu, otpasti prvi list koji nije bio snabdeven vodom onoliko koliko njegova vrsta iziskuje, možda je Monu ko god od divnih stvorenja sa kojima da kažemo radi i zadirkivao: „Ti i Marko Đurić ste slični kao jaje jaju!“, a Mona će njima: „Važno je da sam rekao nešto pametno i poučno, znate ko mi je uzor, i koga sam ovom stručnom izjavom hteo da obradujem, pa možda pomalo i zadivim… Otkako sam pred kamerama pojeo onaj parizer nisam sirotinji dao primer kako se može uživati u bagatelno jeftinoj hrani, sad sam hteo da razvejem neopravdanu strepnju nezaposlenih i penzionera da dolazi zima u kojoj će možda pomalo i gladovati: ko ima i samo dvadeset dva dinara neće čitav dan osetiti ni glad, niti malaksalost, sve preko tih šeststo šezdeset dinara potrebnih za hranu mu je potom na raspolaganju, za struju – da ne bi ta jaja pio živa, kao neki tenor – za lekove, pa čak i za nepotrepštine…“ – „U pravu si, dobri naš Tomo, ne treba tražiti dlaku u jaju…“ – „Znate šta, nemam ja kao ministar vremena da na mobilnom čeprkam kako se kaže ovo, kako se kaže ono, uostalom, ako bude bilo sve više nas koji govorimo ‘dva jaja’, to može postati norma, može opstati kao dublet, dupleks, duplikat, dubler, duplerica, kako li se i to kaže, a vi koji ste dokoni tražite i dalje dlaku u jaju: vi ste pop koji nema posla pa krštava dva jara!“
Ne znam je li ministar posetio Kubu, ja nisam, ali mi je moj izvor ispričao kako je celu grupu našijenaca, nakon nedelju dana boravka u gradu Trinidadu njihov domaćin – advokat koji se manuo fiškalskog zanata i drži skroman, ali uredit pansion, koji podrazumeva i doručak – sa osmehom prosvetlio da mnogo jedu. „Kako to mislite – mnogo?!“, začudiše se strankinje, a domorodac im reče da je uobičajeni doručak Kubanaca parče hleba, jedno jaje, i možda malo paradajza… Da je ovo znao, Mona Monada bi možda izbegao simpatično gramatičko proklizavanje: „Jaje danas košta jedanaest dinara, čovek koji za doručak pojede jedno jaje, znači i belance i žumance, može satima i satima posle da radi i da ne poželi ništa drugo sve do večere koju je najpametnije i preskočiti…“, više sreće, Mono Monaše, u narednoj demagoškoj blebetariji!
&
Imamo prodavca satova, pripadnik je manjine koja i nema svoju državu, nenametljivo nudi robu, osmehne se svakome ko ga izričito odbije, u vijetnamki uvek čistoj, uvek u istoj bokserskoj kategoriji, velter; jednog dana vidim kako u istom onom kafiću gde su Austrijanci učili kako se pelinkovac menja od čašice do čašice, sede za stolom prodavac satova i baš Nemac iz prvog pasusa, plači Hitleru, pomislio sam, ne samo što su rodbina i rod prodavčev opstali, nego krasan arijevac sedi drage volje sa njim i pije, sad da li pelinkovac ili nešto drugo, to baš nisam mogao da vidim.
Peščanik.net, 19.09.2024.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Šljaga na tortu
Sarita Bradaš i Mario Reljanović – Dva jaja ministra Momirovića
Ana Jovanović – Neka jedu jaja
Muzički blog Ljubomira Živkova
