Stensil: Doktor veruje u tebe!
Foto: Slavica Miletić

Brojke su dodir sa stvarnošću. 50 umrlih dnevno u Srbiji je kao 1.000 u Rusiji ili 2.500 u Americi. Šest hiljada dnevno obolelih u Srbiji je kao 120.000 u Rusiji i oko 300.000 u Americi. Tačan broj umrlih od epidemije u Srbiji je znatno veći – do 4 puta veći od onoga koji se svakodnevno objavljuje. Ali zato, kaže se, napreduje proizvodnja. Stoga ima smisla zapitati se:

Koliko je manja proizvodnja zemlje zbog povećane smrtnosti? Uzmimo da će do kraja ove godine zbog epidemije zemlja izgubiti oko 40.000 ljudi. Uzmimo prosečnu potrošnju po osobi, a to je oko 65 posto ukupne proizvodnje ili oko 30 milijardi evra (potrošnja domaćinstava, podaci Eurostata) podeljeno sa 6,9 miliona stanovnika, što daje nešto manje od 45.000 evra. Pomnoženo sa 40.000 to je nešto manje od 180 miliona evra.

Neka je prosečna starost prerano umrlih u vreme epidemije, kako je saopšteno, oko 72 godine. Verovatno je njihova očekivana dužina života bila još bar 5 godina (i verovatno nešto više, jer oni koji žive do 72 mogu da očekuju da će živeti duže od očekivane dužine života za stanovništvo u celini, koje je nešto ispod 77 godina). To čini do 900 miliona evra izgubljene potrošnje, a to je približno isto toliko izgubljene proizvodnje. Jer stariji ljudi troše usluge koje ne mogu da se izvezu, a verovatno i domaću robu više nego uvoznu. Tačniji račun bi sve to morao da uzme u obzir, kao i činjenicu da je među umrlima više muškaraca nego žena, a to utiče i na potrošnju i na očekivanu dužinu života, ali zaključak o ne malom gubitku potrošnje i proizvodnje se kvalitativno ne menja.

Ukoliko je politički cilj rast proizvodnje, povećana smrtnost utiče negativno, pogotovo dugoročno. Može da izgleda da gotovo 0,4 posto godišnje i nešto manje od 2 posto na 5 godina (u jednogodišnjoj proizvodnji) i nije neki veliki gubitak, ali je potrebno uzeti u obzir da je reč o trajnoj promeni – o promeni u nivou proizvodnje zauvek. Da bi se to videlo, uzmimo da su tih 40.000 osoba samo bolovali ili samo smanjili potrošnju, smanjenom društvenošću, kako bi izbegli da se zaraze. To bi se nadoknadilo pošto se epidemija stavi pod kontrolu. To bi bio privremeni gubitak u potrošnji i proizvodnji, ali bi se one vratile na prethodni nivo i trajnog gubitka ne bi bilo. Pogotovo zato što je potrošnja starijih osoba manje elastična, pa bi i pad potrošnje u epidemiji bio manji.

U tome je dakle razlika da li se nose maske, i da li se koriste druge mere zaštite, i ako se to ne čini kako bi se očuvala tekuća proizvodnja. Trajne posledice su veoma različite: u prvom slučaju dolazi do privremenog pada proizvodnje, u drugom do trajnog smanjenja nivoa proizvodnje.

To sve nezavisno od gubitka u ukupnoj dobrobiti do kojeg dolazi usled prerane smrti ljudi čiji život nije lišen vrednosti za njih same i za njima bliske ljude i uostalom za društvo. Taj je trajni gubitak u individualnoj i društvenoj dobrobiti značajno veći od samog gubitka potrošnje i proizvodnje. Njega bi svakako uzela u obzir politika koja bi se mogla nazvati dobronamernom, koja se rukovodi dobrom voljom.

Kako doći do politike koja je u javnom interesu? Koja za cilj ima javno dobro. Odluke koje se donose za vreme epidemije su dobar primer za to. I zapravo je reč o politički jednostavnom slučaju jer je izvor problema spoljašnji – uzrok nije politički već zdravstveni. Drukčije je sa političkim problemima u pravom smislu te reči koji proističu, pojednostavljeno rečeno, iz sukoba interesa. Kod epidemije sukobi interesa nastaju u postupku suočavanja sa posledicama, ali različiti interesi nisu izvorni problem, nisu uzrok političkog problema sa kojim je potrebno suočiti se.

Sam politički problem nije različit od uobičajenih sukoba interesa već je, bar prvobitno, takav da se svi ljudi nalaze u jednakom položaju ili su bar žrtve istog javnog zla. Potom dolazi do razlikovanja interesa i do sukobljavanja oko toga ko bi trebalo da snosi veći rizik po sopstvenu i javnu dobrobit. Stvari su jednostavnije ako se na samom početku izabere skup političkih mera koje se rukovode suzbijanjem epidemije, pa se time uspostave okviri sukoba interesa. Ako do toga ne dođe, politički problem suočavanja sa epidemijom i vođenja računa o javnom dobru više se ne razlikuje od uobičajenih političkih sukoba interesa.

Kako bi izgledalo političko odlučivanje koje bi se rukovodilo javnim interesom ili dobrom kada izbije epidemija? Ovde je najpre potrebno podsetiti se zašto se živi u državi, dakle sa legitimnim pravom na prinudu. Može se, naravno, zamisliti anarhija u kojoj se zajednički život zasniva isključivo na ličnoj odgovornosti (ili uostalom, kao u komunističkoj anarhiji, na društvenoj odgovornosti), ali to je pod uslovom da ne postoje javna dobra i javna zla. Bezbednost je primarno javno dobro, a rizik nedostatka bezbednosti je primarno javno zlo. Javnost dobra i zla podrazumeva da su oni svima dostupni istovremeno i u istoj količini ili vrednosti. Ali da količina i kvalitet javnog dobra ili, sa negativnim predznakom, javnog zla zavise od pojedinačnog doprinosa njihovom nastanku i održavanju. Te dve karakteristike u potrošnji i proizvodnji javnog dobra ili zla dovode do toga da je izvodivo da svako pojedinačno živi bezbednije, a da ne snosi troškove javne bezbednosti. Recimo, u slučaju javnog zla kakvo je epidemija, da se ne vakciniše jer ga štite od zaraze oni koji su se vakcinisali.

Što se može uopštiti na sve oblike bezbednosti koji imaju elemente javnosti. Tako da je potrebna prinuda, poreska ili regulatorna, kako bi se obezbedilo da svako doprinosi zaštiti i snosi njene troškove. Legitimna prinuda, naravno, pod čime se podrazumeva odgovarajuća stvarna, recimo putem izbora, ili hipotetička, recimo putem nedostatka otpora, saglasnost da se pravo prinude prenese na državu, da se pravu i vlasti poveri moć prinude.

Uzmimo da epidemija ugrožava zdravstvenu bezbednost, kao što ugrožava, i uzmimo da je reč o javnom zlu, kao što i jeste, gde su ne samo individualni rizici različiti (za starije i mlađe, za muškarce i žene, za bogatije i siromašnije, za različite vrste delatnosti) već su i međuzavisni jer se, recimo, vakcinacijom ili nošenjem maske umanjuje ne samo rizik po sopstveno zdravlje nego i po zdravlje drugih, tada je lična odgovornost nedovoljna jer, najpre, nije samo reč o samozaštiti, a potom nedostaje odgovornost za javnost epidemije, dakle nedostaje javna odgovornost. Usled čega je legitimna prinuda neophodna, koja u najvećem broju slučajeva i nije ništa drugo već usaglašavanje individualnih ponašanja. Izraz je javne dobre volje ili, drukčije rečeno, politika je dobre volje.

Kako, međutim, doći do odgovarajućih političkih mera? Recimo da je cilj da se obezbedi najviša moguća vrednost društvene dobrobiti, potrebno je svejedno utvrditi kojim se sredstvima to može postići. Uz to je potreban i postupak odlučivanja kojim će se odgovarajuće mere izabrati.

Uzmimo da je cilj da se obezbedi najveći mogući nivo proizvodnje, što onda znači i potrošnje, uz najmanji mogući broj obolelih i umrlih. Pod pretpostavkom da je već izbila epidemija i da se na nju može uticati zdravstvenim merama u najširem smislu te reči, verovatno je najbolje da se usvoji skup političkih mera koje bi bile izabrane ukoliko bi o njima pregovarali oni koji imaju za cilj povećanje proizvodnje i oni koji se staraju za javno zdravlje, dakle cilj im je da umanje broj obolelih i umrlih.

Stavimo to u neki institucionalni kontekst. Postoji krizni štab u kojem privredne vlasti vode računa o rastu proizvodnje, a zdravstvene vlasti brinu za javno zdravlje. Prvi teže maksimalnom privrednom rastu, drugi minimalnom broju obolelih i umrlih. Pretpostavka je da bi suviše veliki pad proizvodnje doveo do pogoršanja javnog zdravlja, a da bi suviše velika šteta po javno zdravlje dovela do usporavanja rasta proizvodnje ili do njenog većeg pada. Imamo, dakle, nivo proizvodnje koji je najveći, ali su troškovi po javno zdravlje veliki i nivo javnog zdravlja sa minimalnim brojem obolelih i umrlih, ali i sa suviše dubokim padom proizvodnje.

Ukoliko ovo nije jasno, uzmimo brojčani primer sa početka ovog napisa. Broj obolelih i umrlih je takav da će se nivo proizvodnje trajno smanjiti u budućnosti nezavisno od trenutne stope rasta. Slično je moguće ukoliko se trajnije smanje proizvodne mogućnosti zemlje, kako bi se gotovo u potpunosti otklonio negativni uticaj epidemije. U prvom slučaju broj obolelih i umrlih je suviše veliki, a u drugom mogu da se trajno ugase neke privredne delatnosti.

Do odluke se može doći na više načina. Može da se pretpostavi da će odluku doneti benevolentni diktator koji vodi računa o negativnom uticaju epidemije i na zdravlje ljudi i na proizvodnju dobara. Politički je to neizvodivo, o čemu ću pisati u narednom napisu. Alternativno, može se poći od podele vlasti i političke konkurencije između različitih grana vlasti. U ovom slučaju imamo dve relevantne vlasti – privrednu i zdravstvenu.

Ukoliko u kriznom štabu privredne vlasti pregovaraju sa zdravstvenim vlastima i ako nisu moguće jednostrane odluke vlade ili autokrate, dakle obe strane imaju pravo veta, trebalo bi očekivati da će se doći do kombinacije privrednih i zdravstvenih mera kojima će se prihvatiti obavezne mere kojima se privredni rast usklađuje sa javnim zdravljem – obezbeđuje se maksimum proizvodnje uz minimum obolelih i umrlih. To su, kako se to kaže, lokalni maksimumi i minimumi, jer je moguće ubrzati privredni rast uz veći broj obolelih i umrlih kao i dodatno smanjiti negativne posledice epidemije uz veći pad proizvodnje. U teoriji igara gde su sukobljeni interesi dva igrača, minimalni maksimum je jednak maksimalnom minimumu, dakle najmanji maksimum proizvodnje jednak je najvećem minimumu štete po javno zdravlje.

Kako je reč o privremenom problemu, bar kada je reč o epidemiji koja nije pod punom kontrolom, može se povećati uticaj zdravstvene vlasti nad političkom, u kom slučaju bi bio opravdan veći pad proizvodnje kako bi se koliko je više moguće umanjio negativni uticaj epidemije. To bi se moglo postići tako što bi samo zdravstvene vlasti imale pravo veta.

Rešenje bi podrazumevalo, bar kako iskustvo pokazuje, skup mera prevencije kao što su maske, testovi, sredstva za dezinfekciju i propusnice uz mere koje umanjuju masovnu društvenost, uz obaveznost vakcinacije u skladu sa zdravstvenim preporukama. To ne bi značilo da se niko ne bi zarazio a ni da niko ne bi umro od virusa, kao što ne bi značilo ni da bi se trošilo i proizvodilo najviše što se može. Ali bi se očuvao nivo proizvodnje i njen moguć (potencijalni) rast uz najviši mogući nivo javnog zdravlja.

Problema su dva sa ostvarivošću ovog rešenja podele vlasti i usvajanja politike koja usaglašava očuvanje proizvodnje sa zaštitom javnog zdravlja.

Prvi problem je to što su odluke političke, dok zdravstvene vlasti najčešće imaju savetodavnu ulogu. Tako da zavisi od interesa privrednih vlasti, to jest naprosto vlasti, da li će se usvojiti savet zdravstvenih radnika.

Drugi problem je stručni karakter zdravstvenih preporuka. Koje ne moraju da budu razumljive ni vlastima, a ni javnosti. Što može da dovede do nerazumevanja ili čak i do pogrešnog razumevanja.

Ovo se vidi na sledeći način. Ako vlasti nešto odluče i to sprovode zakonskom i silama drugih grana vlasti, javnost i uostalom svako pojedinačno razume da se čini to što se nalaže da se čini zato što vlasti tako žele. Uzročno-posledični niz je nedvosmislen nezavisno od toga šta ga motiviše.

Po analogiji, ako se nalaže obavezno nošenje maski na zahtev zdravstvenih vlasti, to se može razumeti kao da se maske nose zato što to traže zdravstvene vlasti. Isto i kada je reč o vakcinaciji. Nju zahtevaju oni koji znaju šta je dobro za ljude, a to se sprovodi zato što to ti koji donose odluke o tome šta je dobro za ljude traže upravo te mere. Tako da se nose maske zato što se to naređuje ili se ljudi vakcinišu zato što se mora.

Ali političke mere se ne sprovode zato što su dobronamerne, već zato što su zakon, prisilno dakle. Po analogiji je isto i sa zdravstvenim merama. Kod prvih, međutim, svako razume da je reč o merama koje se rukovode interesima, pa se tako razumeju i zdravstvene mere. Gde je kod ovih drugih problem što se ne vidi u čijem su interesu, a ne razume se da su zapravo stručni odgovor na zdravstveni problem, na problem čiji je uzrok virus, a nisu tek odluke zdravstvenih vlasti koje se rukovode sopstvenim interesima.

Izvori legitimnosti ovih dveju vlasti su, dakle, različiti. Kod političkih odluka je legitimnost obezbeđena političkim odnosom snaga. Kod odluka zdravstvenih vlasti legitimnost je ista kao između pacijenta i lekara. Lekar predlaže terapiju, ali ne može da je naredi. Kod zdravstvenih vlasti je drukčije, tako da dolazi do pogrešnog pripisivanja uzročnosti – ljudi se vakcinišu zato što je to naređeno – i do nagađanja o motivima odluka zdravstvenih vlasti, jer nedostaje stručnost da se vidi pravi uzrok mera zaštite javnog zdravlja. Zašto im je, zdravstvenim vlastima, to što nalažu u interesu?

Kako je legitimnost zdravstvenih vlasti ili savetnika krhkija od političke legitimnosti kada je reč o odluka o prinudnim merama, teško je očekivati da će se ishod usaglašavanja političkih ili specifičnije privrednih i zdravstvenih interesa zasnivati na ravnopravnom odnosu snaga. Tako da će ishod mera koje se sprovode u vreme epidemije biti na štetu javnog zdravlja.

Ishod će biti da će spremnost da se prihvate mere prevencije i zaštite biti veća kada se dostigne kritični nivo širenja bolesti uz veliki broj umrlih. Koji je to nivo opet zavisi od stanja u društvu, od stanja u društvenim odnosima. Ovde ima smisla samo ukazati na jednu njihovu karakteristiku.

Uzmimo da ljudi žive od danas do sutra jer ne štede i ne mogu da se zadužuju. Ovo nije, ili ne mora da bude, posledica siromaštva mada se tako najčešće pretpostavlja. Koji god da je razlog, reč je o ponašanju koje ne mari mnogo za ono što će biti sutra. To može da bude zato što je neizvesnost velika ili zato što drugi odlučuju. Ili i jedno i drugo kao u samovoljnoj autokratiji. Tako da nema smisla odlagati bilo šta za sutra. U tim okolnostima je moguće da se ne prihvataju zdravstvene preporuke sve dok rizik po sopstveno zdravlje zbog raširenosti epidemije nije veoma veliki. Sve do tog časa moguća su opravdanja nepoštovanja mera zaštite jednom ili drugom teorijom zavere koje deluju uverljivo. Recimo, traži se nošenje maski i ograničavanje društvenosti i konačno vakcinacija zato što je to u interesu lekara i proizvođača maski i vakcina, a ne zato što se time suzbija epidemija. Jer mi i ne znamo da li se zaista suzbija epidemija, a znamo da lekari i farmaceutska industrija na epidemiji zarađuju.

(Ovo uz put. Nozikovo pitanje: Kolika bi trebalo da je naknada za pronalazak vakcine kojom se spasavaju milioni života?)

Isto važi i za vlasti koje teže ubrzanom rastu proizvodnje nezavisno od dugoročnih negativnih posledica sve dok rast broja obolelih i umrlih ne počne da ograničava proizvodne sposobnosti društva. To može da potraje.

Konačno jedna donekle nezavisna primedba. Eventualno masovno zaražavanje ne predstavlja kraj epidemije kako se ponekad sugeriše. Jer ne obezbeđuje trajnu zaštitu. Isto kao što i vakcina ne štiti trajno. Tako da će trajno biti potrebne mere poput onih o nošenju maski i o ograničavanju okupljanja ili o zdravstvenim uslovima pod kojima je masovno okupljanje dozvoljeno. Da li će biti i političke dobre volja da se mere sprovode to je neizvesno.

Zašto nije dovoljna individualna ili društvena odgovornost? Zato što vakcina štiti vakcinisanog, ali ne mora da štiti druge. Dok opet maska štiti druge, a manje onoga ko je nosi. Tako da je potrebna dobra volja da se ne zaraze drugi, potrebna je moralna odgovornost, koju nije jednostavno, čak i u bliskim društvenim odnosima, valjano nadgledati. Zbog čega je potrebna politika dobre volje koja podrazumeva prinudnu koordinaciju ponašanja ljudi kako bi se povećala zaštita od javnog zla. Politička dobra volja je, nažalost, javno dobro pa ga ima manje nego što je moguće i potrebno.

Peščanik.net, 12.10.2021.

KORONA VIRUS