Poznato je da je Srbija jedan od lidera u „odlivu mozgova“. Dok strpljivo čekamo da se krene dalje od (p)raznih strategija za rešavanje ovog problema i da klima za obimnije zapošljavanje počne da se unapređuje sistemski, par stvari se može uraditi onako usput. Sledeći potezi bili bi tek izraz dobre volje države da nešto zaista želi da radi u ovoj oblasti.
Nostrifikacija diplome
Tri aspekta nostrifikacije trenutno rade protiv naših “mozgova” sa stranim diplomama: opravdanost, cena i trajanje samog procesa.
Aktuelnim zakonom predviđena je uravnilovka svih stranih univerziteta, pa su tako prestižni svetski univerziteti stavljeni u isti rang sa onima sa margina svetske nauke. To svakako nije dobar signal nekome sa diplomom iz prve grupe ko bi želeo da se vrati u Srbiju. Zemlje koje zaista žele da privuku stranu pamet su maksimalno pojednostavile priznavanje diploma. Jasno je da je našem zakonodavcu bilo lakše da napravi uravnilovku univerziteta nego da učini napor i napravi selekciju onih čije bi diplome trebalo priznati bez nostrifikacije, praktično po automatizmu. Šangajska lista, sporazumi na nivou Evropske unije, preporuke samih fakulteta na osnovu međunarodne saradnje mogli bi se uzeti u obzir prilikom pravljenja ove selekcije, koja je neophodna da bi se prepoznala i uvažila stručnost.
Cena nostrifikacije zavisi od nivoa studija; što je neko veći stručnjak, podiže mu se veća barijera za povratak u zemlju. Ipak, onaj ko zaista želi da se vrati učiniće to uprkos ulaznici koju treba da plati. Podaci Univerziteta u Beogradu za period 2007-2010 pokazuju da je broj nostrifikovanih diploma bio manji od 370 godišnje. Podaci drugih univerziteta nisu dostupni na zvaničnim sajtovima, ali je za očekivati da je ovaj broj još manji. Pritom, samo deo podnosilaca zahteva čine državljani Srbije. Nostrifikacija treba da bude besplatna, jer bi za državu ovi izdaci, a posebno realni troškovi postupka, bili zanemarljivi ako se imaju u vidu enormna sredstva koja se nenamenski troše godinama. Osim toga, uložena sredstva bi se vratila angažovanjem znanja tih ljudi u zemlji, ali i kroz međunarodnu saradnju ili grantove koje bi neki od tih stručnjaka doneli.
Sâm proces nostrifikacije mora biti skraćen na razuman rok koji se meri nedeljama, a ne mesecima. U svakoj pristojnoj zemlji je sramota da se domaći pečat na stranoj diplomi čeka mesecima. Prema podacima Univerziteta u Beogradu, trajanje postupka na raznim fakultetima u 2010. godini iznosilo je od 3 do 138 dana, a prosečno 50 dana. Čudno je da postupak može trajati nekoliko dana ako se zna da su potrebne razne administrativne procedure, komisije, Veća itd. Verovatnije je da postupci traju i duže nego što zvanični podaci pokazuju.
Angažovanje vrhunskih stručnjaka
Da bi se neko vratio, makar i privremeno, mora imati posao. Kada govorimo o stručnjacima sa najvišim akademskim zvanjima, aktuelni proces zapošljavanja na fakultetima ne ide u prilog onima koji bi želeli da se vrate. Mesta su praktično rezervisana za “domaće”, od doktoranata, preko asistenata, do nastavnika. Nije realno očekivati da se ovakav proces napredovanja na fakultetima u skorije vreme promeni. Međutim, može se omogućiti da se jedan broj naših stručnjaka iz inostranstva poveže sa maticom ili vrati u zemlju:
gostujući profesori – budžet od recimo 20.000 evra godišnje bio bi dovoljan da bar 20 ljudi u zvanju gostujućih (viziting) profesora provede po nekoliko dana na univerzitetima u Srbiji. Tom prilikom bi držali predavanja, radionice, konsultacije, preneli znanje i iskustvo iz stranih naučnih centara. Većini bi verovatno bilo dovoljno platiti avionsku kartu. Reći će neko da je 20.000 evra mnogo para. Jeste, mnogo je to para, ali je ipak manje nego što su koštali internet „portali“ nekih ministarstava. Ili recimo, 37 godina profesorskih gostovanja kao jedna noć Miladina Kovačevića.
stalno zaposlenje – postoje strani istraživački grantovi koji nisu vezani za instituciju nego za pojedinca. Broj dodeljenih grantova na takvim konkursima je često manji od 10% od broja prijava, a dodeljuje se po više stotina hiljada, pa i preko milion evra. Ono što bi Srbija mogla da učini da privuče naše naučnike iz dijaspore da ovakve projekte realizuju na domaćim univerzitetima je ono što druge države najčešće ne nude – stalno zaposlenje nakon završetka projekta. Ako već ne može da stane na put nepotizmu na univerzitetu, država bi morala da napravi mesta i za one koji uđu u prvih 10% u svetskoj ligi. Logično je očekivati da bi takvi stručnjaci nastavili svoje naučne aktivnosti kroz nove projekte, povećavajući ne samo sopstveni, nego i impakt saradnika i institucija.
U vremenu izuzetne mobilnosti visoko-obrazovanih stručnjaka u svetu, glomazna procedura nostrifikacije stavlja Srbiju na začelje trke čak i za srpsku, a kamoli stranu pamet. Ovaj elementarni uslov se mora pojednostaviti i učiniti sličnim postupku u razvijenim zemljama. S druge strane, umesto da se angažovanje vrhunskih stručnjaka prepusti isključivo fakultetima, bolje je imati organizovani program i budžet za ove namene na nivou države. Time će se unaprediti kvalitet nastave i nauke i povećati kompetitivnost u naučnoj zajednici.
Problem “odliva mozgova” nije od juče, ne može se rešiti preko noći i ne postoje univerzalna rešenja. Ne treba sumnjati u dobru volju naših stručnjaka iz inostranstva da se vrate ili bar ostvare jače naučne veze sa maticom, ali i država treba da pokaže minimum dobre volje da zaista želi ove ljude u Srbiji.
Peščanik.net, 03.12.2011.
