“Prazno nebo! Prazno nebo! Probudih se jutros pod praznim nebom.” Ovako u jednoj od svojih najnovijih pesama Brus Springstin, slavni roker iz Nju Džersija, sažima, kao u nekakvom haikuu, tegobno iskustvo ontološke praznine koja se nadvila ne samo nad obližnjim Menhetnom, nego i celom američkom nacijom nakon stravičnog urušavanja dve kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra.

Ko je još mogao slutiti, krajem februara 2001, prateći na televiziji talibansko razaranje kolosalnih Budinih statua u Bamijanu, da će leta iste godine, kao žrtve slične ideološke i religijske isključivosti, stradati hiljade nedužnih građana u svetskim prestonicama poput Njujorka i Vašingtona? Koje li gorke ironije u tome da se jedan od najžešćih terorističkih napada u ljudskoj povesti desio baš u godini koju su Ujedinjene nacije proglasile Godinom dijaloga među civilizacijama! Naizgled, događaji od 11. septembra bi išli više u prilog Hantingtonovim predviđanjima, nego planovima svetske organizacije sa Ist Rivera. Ali koje civilizacije su se tu onda sukobile?

Majkl Lind je jedan od malobrojnijih američkih autora koji su, povodom tog septembarskog terora i tragedije, izjavili da je ideja o liberalnom ‘Zapadu’ što se suprotstavlja fundamentalizmu, zapravo, jedna zabluda, te da je tu više reč o jednom mnogo širem, opštijem sukobu između religiozne i humanističke civilizacije (Lind, 2001). Predstavnici ove prve nisu samo muslimanski radikalisti koji su, eto, proširili svoj rat protiv SAD i na američku teritoriju već, na svoj način, i sam Džordž Buš Junior, pobornik kreacionizma, da ne govorimo o osnivačima i pristalicama američke nove desnice – “Moralne većine” Džerija Folvela ili “Hrišćanske koalicije” Peta Robertsona. Lind nalazi da su predsednici poput Džefersona ili Vilsona bili puno liberalnijih pogleda na religiju od jednog Buša, Gora ili Libermana,[1] američkih političkih lidera s kraja 20. stoleća. On otuda zaključuje da su danas puno važnije civilizacijske podele između tzv. “natprirodnih” i sekularnih civilizacija, tj. religijske isključivosti koju možemo, u određenoj meri, prepoznati u svim svetskim religijama[2] i humanističkog nasleđa čovečanstva koje obuhvata tradicije racionalizma, romantizma i prosvećenosti. I dok su tri najveća Džefersonova uzora bili, recimo, Njutn, Bekon i Lok, prema “novom demokrati” Al Goru najveći negativac u istoriji je baš Frensis Bekon, utemeljitelj naučnog metoda! S druge strane, konzervativac Folvel jada se Robertsonu[3] kako “Bog nastavlja da podiže zavesu i dozvoljava neprijateljima Amerike da nam čine ono što verovatno i zaslužujemo” (Lind, 2001). Njih dvojica su jednodušni u tome da je napad na SAD bio, u stvari, “Božija kazna za američko tolerisanje pagana, pristalica abortusa, feministkinja i homoseksualaca” (Lind, 2001). Šta bi onda na to tek rekli neki katolički ili pravoslavni fundamentalisti?

S druge strane, iz racionalizma i prosvećenosti bi se, pored humanizma i renesanse, u krajnjoj liniji mogla izvoditi i doktrina o opravdanosti ropstva ili nužnosti “humanih preseljenja” u radne i koncentracione logore, tako da, nasuprot Lindu, treba biti pomalo skeptičan i prema tezi po kojoj je humanistička civilizacija, sa svojim sekularizmom i beskrajnim poverenjem u tehnologiju, prava i jedina alternativa religijskom konzervativizmu. Tvrdokorno pridržavanje samo jednog mogućeg tumačenja nekog fenomena, bilo da je reč o religiji, politici, istoriji, nauci ili nekoj drugoj oblasti ljudskog duha, mogu izvestan hermeneutički problem, pod određenim uslovima, pretvoriti i u ozbiljan politički, pa i policijski ili vojni problem.

Od Iranske revolucije 1979. godine termin fundamentalizam počinje da se više koristi u vezi s islamom, kao neka vrsta “polemičke ručne bombe” (Parekh, 1994: 105). Na Zapadu su muslimani i danas verovatno bolje poznati po avganistanskim mulama, progonu Salmana Ruždija, Osami bin Ladenu, položaju žena ili džihadu nego, recimo, po svojoj grandioznoj arhitekturi, poeziji i filozofiji, da ne govorimo o poznavanju Kurana, koji je počeo nešto više da se kupuje i čita u nekim zapadnim zemljama tek nakon događaja od 11. septembra 2001.

Za razliku od češće upotrebljavanih termina fundamentalizam i islamizam, od kojih se prvi izvorno odnosio na konzervativni pravac u američkom protestantizmu,[4] a drugi i na islam u celini (po uzoru na “hristijanizam”), Tunižanin Abdulvehab Medeb koristi ređe upotrebljavani pojam integrizam kada govori o pokretima koji su nakon 30-ih godina prošlog stoleća potekli od Muslimanske braće. Evo kako on objašnjava smisao tog pojma:

“Ako je ‘integritet’ kvalitativan, ‘integralnost’ je kvantitativna: stanje stvari u njezinoj potpunosti; islamist je integrist kada propovijeda integritet svoga vjerozakona, čiju integralnu primjenu nameće: to ukida svaku drugost i uspostavlja način bivanja koji dopisuje još jedno ime u katalog totalitarizma što je opustošio svijet” (Medeb, 2003: 42).

Pa ipak, neki moderni pokreti unutar islama (kao što je selefizam Muhameda Abduha iz 19. veka), u kojima se ističe značaj povratka tzv. “pobožnim precima” (salâf)[5] iz Medine, kao nekakvom idealnom početku ili fundamentu (usul) islama, mogli bi se, mislim, sasvim slobodno označiti kao fundamentalistički u doslovnom smislu reči. Fundamentalizam je, najzad, pojam koji ima i širu, nereligijsku upotrebu. Nemački autor Tomas Mejer određuje fundamentalizam kao “svesno bekstvo od individualnog razmišljanja, vlastite odgovornosti, obaveze dokazivanja, nesigurnosti i otvorenosti svih prava važenja, suverenih potvrda i životnih formi, kojima su mišljenje i život kroz prosvećivanje i savremeni svet nepovratno izloženi, u sigurnost i zatvorenost samoizabranih apsolutnih fundamenata. Pred njima prestaju sva pitanja, jer oni pružaju apsolutno uporište… Ko se njih ne drži, ne zaslužuje više nikakvo razumevanje za svoje argumente, sumnje, interesovanja i prava” (Kincler, 2002: 11-12).

Produbljujući ovu Mejerovu tezu, mogli bismo, u stvari, reći da fundamentalizam bitno odlikuje sužavanje hermeneutičkog polja i pluralizma tumačenja, bez obzira na to da li je reč o religijskim ili nereligijskim fenomenima. Hermeneutički monizam se tu javlja kao put u integrizam i ekskluzivizam sektaškog tipa. Tako je, recimo, 1993.g. jedno dosledno bukvalističko tumačenje biblijske knjige Otkrivenje Jovanovo dovelo Dejvida Koreša i njegov kultni pokret u Teksasu u direktan sukob s američkim federalnim vlastima, pri čemu je u “paklenom ognju” poseda u Vejku stradalo preko osamdeset članova tog pokreta, uključujući puno žena i dece. Suvišno bi, možda, bilo reći da je Korešova zajednica, u svom samoispunjujućem proročanstvu, upravo i očekivala takav apokaliptički epilog. Pozivanjem, opet, na neke crkvene ‘kanone’,[6] grupa pravoslavnih fundamentalista u Beogradu je, na novokalendarski Božić 2002.g., išla toliko daleko da spreči održavanje anglikanske službe u kapeli Srpske patrijaršije. Ni sam patrijarh nije za njih tu bio dovoljan autoritet. Ovog puta, srećom, taj religijski, “kanonski” spor nije prerastao u policijski problem. Ali je fanatička doslednost i tu iznedrila svoje negativne rezultate, predstavljajući svojevrstan međunarodni skandal.

U svom eseju Pohvala nedoslednosti, napisanom u Poljskoj još davne 1958, Lešek Kolakovski je zastupao zanimljiv stav po kome je čovečanstvo opstalo na zemlji pre svega zahvaljujući ljudskoj nedoslednosti (Kolakovski, 1964: 126). Jer, prema poljskom filozofu, “apsolutna doslednost je identična sa praktičnim fanatizmom, a nedoslednost je izvor tolerantnosti”. Među apsolutno doslednim ljudima on, na primer, prepoznaje razne fanatike i teroriste, lojalne policijske doušnike, ubice i mučitelje. S kakvom doslednošću su samo nacisti proganjali Jevreje i odvodili ih u koncentracione logore, sve s namerom da ostvare svoje “konačno rešenje”! S druge strane, veli Kolakovski, upravo je soj nedoslednih ljudi “jedan od glavnih izvora nade u to da će ljudska vrsta možda uspeti da se još održi u životu”. To su oni koji veruju u Boga, ali ne zahtevaju lomače za jeretike; ili ne veruju u Boga već u revoluciju, ali odbacuju ostvarivanje promena koje iziskuju kršenje bitnih moralnih načela. Takvi nedoslednici mogu se, recimo, sporiti s anglikancima oko prava žena da učestvuju u svešteničkoj službi, ali će im, ukoliko oni nemaju odgovarajućeg hrama, ustupiti kapelu svoje crkve za Božićnu liturgiju. “Nedoslednost je prosto naprosto prikrivena svest o protivrečnosti sveta”, zaključuje Kolakovski, tj. jedan od načina da se te protivrečnosti izbegnu. Da li to znači da se od moralne ličnosti nikad ne očekuje potpuna doslednost? Svakako da ne. Jer postoje one granične, elementarne situacije u kojima se od takve osobe očekuje dosledno moralan stav, bez obzira na okolnosti. Čovek se, na primer, može konzistentno suprotstavljati ubistvu, mučenju ljudi, ratnoj agresiji, jer u takvim elementarnim situacijama, smatra Kolakovski, prestaje važnost nedoslednosti. Treba, dakle, biti nedosledan i u svojoj nedoslednosti, jer tek takva nedoslednost daje tom principu puni smisao i snagu u njegovoj praktičnoj primeni.

Osvrnimo se još jednom na događaje od februara 2001, taj zlokobni nagoveštaj terorizma koji će, leta iste godine, izmeniti svet u kome sada živimo. Ono što je predstavljalo osnov kulturno-političkog čina uništenja Budinih kipova, kao doslednog sprovođenja edikta Mule Muhameda Omara (na sličan način su, prisetimo se, i ateisti u SSSR eksplozivom dizali crkve u vazduh tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka), jeste jedna praksa što se temelji na radikalnom ikonoborstvu koji ne prepoznajemo samo u islamu, već i u pravoslavnoj Vizantiji ili kalvinističkoj Ženevi. To je, naprosto, teološki utemeljeno odbijanje da se svete ličnosti i božanstva prikazuju u likovnoj formi. Treba se, međutim, prisetiti da je takva doktrina potekla baš iz Izraela, koji je danas takođe na meti brojnih islamističkih, ali i ateistički nastrojenih terorista. Jer Druga zapovest hebrejskog Dekaloga glasi: “Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje” (2 Moj 20:4). Ovo religijsko učenje je potpuno prihvaćeno u judaizmu i islamu, dok je u hrišćanstvu u osmom veku došlo, pak, do ozbiljne kontroverze oko teološkog značenja ikona. Ikonoborački stav zadržan je, međutim, u protestantizmu, njegovom sakralnom i likovnom minimalizmu. Ali kao što ni svaka interpretacija marksizma ne podrazumeva nužno postavljanje eksploziva pod verske objekte, ili nasilno odvođenje ljudi na Solovjetska ostrva, tako ne znači ni da će u svakoj zemlji u kojoj je na snazi islamsko pravo, šerijat – hramovi i simboli drugih verskih zajednica biti nužno oskrnavljeni ili uništeni. Prisetimo se samo vekovnog opstanka sfingi u Egiptu ili antičkih kipova i hramova drugih religija koji su se sačuvali u Turskoj tokom otomanske vladavine. A u Avganistanu je, opet, pod talibanima bio zabranjen čak i bioskop.

Na kraju se, možda, možemo zapitati da li još uvek postoji nada za Sveto u nedoslednosti današnjeg pluralnog sveta, tog pretećeg, ali i spasonosnog Mnoštva?

Literatura:

Kincler, Klaus (2002): Verski fundamentalizam, Beograd: Clio
Kolakovski, Lešek (1964): Filozofski eseji, Nolit, Beograd
Lind, Michael (2001): “Which Civilization?”, Prospect, October 25 (sa interneta)
Medeb, Abdulvehab (2003): Zloupotreba islama, Sarajevo: IMIC
Parekh, Bhikhu (1994): “The Concept of Fundamentalism”, u: Aleksandras Shtromas (ur.), The End of isms? Reflections on the Fate of Ideological Politics after Communism’s Collapse, Oxford: Blackwell, str. 105-126

Objavljeno u knjizi Uvod u mirovne studije, II tom, prir. Dragan Popadić, Grupa Most, Beograd, 2006.

Peščanik.net, 12.12.2006.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

———–    

  1. Džozef Liberman, potpredsednički kandidat Ala Gora na američkim predsedničkim izborima 2000. godine, najavio je tada da bi i kao potpredsednik SAD odbijao da radi ili putuje na šabat, a tvrdio je i kako ateisti ne bi mogli da budu uzorni građani (Lind 2001). Zanimljivo je da je i kampanja Džordža Buša Mlađeg iz 2004. godine bila veoma skoncentrisana na oko 100 miliona birača iz redova religijskih konzervativaca, uglavnom protestanata, te da je njegov politički strateg Karl Rou (Carl Rowe) tu pronašao dobitnu kombinaciju za Bušov drugi predsednički mandat.
  2. Preciznije, pod natprirodnim civilizacijama Lind podrazumeva avramske (judaizam, hrišćanstvo i islam) i indijske religije (hinduizam i budizam). 
  3. Pet Robertson, američki televizijski propovednik (“tele-evanđelista”) je, inače, i sam učestvovao na predsedničkim izborima 1988. godine u okviru Republikanske stranke. On je, štaviše, 1986. godine, uoči tih izbora, prijavio prihode u iznosu od 230 miliona dolara. Takva sredstva nikad ranije nisu bila dostupna nekom svešteniku ili crkvi u samo godinu dana. Robertson, kao gotovo svi TV propovednici u SAD, jeste konzervativac u političkom i religijskom pogledu, a na kraju 20. veka ova, u pravom smislu reči industrija, ostala je pod dominacijom evanđeoske grupe hrišćanskih crkava.
  4. Videti o tome opširnije u Kincler, 2002: 25-43.
  5. Jedan od religijsko-političkih ideala selefizma jeste upravo povratak prvobitnom halifatu iz vremena ranog islama. Zanimljivo je da je sam koren arapske reči salaf (slf) u etimološkoj vezi sa hlf, odnosno halifa. Selefi pokreti u savremenom islamu pokrivaju inače čitav spektar učenja – od pacifizma do militantnijeg vahabizma avganistanskih talibana ili terorističkih organizacija kao što je Al-Kaida.
  6. Izgleda da je tu bila reč o pozivanju na prvi kanon Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji iz 325. godine, prema kome je svaki episkop dužan da anatemiše jeres. Naravno, taj propis se u ranom hrišćanstvu odnosio, pre svega, na sledbenike sveštenika Arija iz Aleksandrije, tzv. arijance. Ali pošto se spomenuta zilotska grupa u Beogradu očigledno pridržavala stava da je jeres sve što nije pravoslavlje, a pogotovu ono što dolazi iz zapadnog hrišćanstva, uključujući i anglikanizam, ona nije mogla da prihvati da se služba jedne takve «jeretičke» zajednice vrši u pravoslavnoj crkvi.