Advokat Srđa Popović tvrdi da se 2003. dogodio martovski prevrat. Osim egzekutora i presuda za atentat, sve druge okolnosti oko ubistva premijera Đinđića ostale su zatravljene. Zbog toga Popović pokušava ono što je do ovoga časa ostalo nedostupno: da se vrati zaveri od njenih začetaka i bar postavi neizbežna pitanja o političkoj pozadini ubistva.

Pitanja se nekako i mogu postaviti, bilo je i ranije vrlo stidljivih hipoteza o tome zašto politički motivi streljanja premijera ostaju u sferi duboke misterije. Ali odgovori su uvek ostavljani u nadležnost čaršiji i površnom političkom podzemlju koje je u tom mraku neizbežno bilo u ravni sa dolazećim političkim klikama.

Dve škole mišljenja i danas odašilju svoje signale o tome kako valja iščitavati mart 2003. Po jednoj, Đinđić nije obraćao previše pažnje na izbor svojih saradnika, među njima se našlo i kuso i repato. On je navodno tražio usluge Slobinih i Mirinih službenika jer tada boljih nije bilo.

Ono jest, izbor nekih saradnika i danas, sedam i nešto godina posle, izgleda kao da ih je našao u cirkusima ili među polusvetom. Ali to ga ipak nije ubilo. Tako govori „druga škola mišljenja”, ako se teorije o tom strašnom delu srpske istorije uopšte mogu kategorički odvajati. Teško je verovati da su premijera svojom pameću mogli da uklone seoski kradljivci automobila, periferijske barabe, ili demobilisani kaplari iz legije stranaca. To je ipak bio posao za mnogo opasnije tipove, na granici razuđenog političkog podzemlja i realne vlasti.

U političkom smislu, ubistvo Đinđića jeste tiha restauracija Miloševićevog sistema, koji ni do danas nije demontiran. Taj proces „revizije unazad” počeo je već šestog oktobra 2000. godine. Prethodne noći Đinđić precenjuje Legiju i traži od njega solidarnost, i to u času kad je JSO potpuno nemoćan, pred strahom od pogibije u sudaru sa milion ljudi.

Dan kasnije, Koštunica odbija da smeni Pavkovića i njegovu prepadnutu huntu, koja nije uspela da izvrši Miloševićeve naloge o napadu na narod i medije. Nije uspela zato jer je „srednji sloj” vojske, poručnici, kapetani, majori, bio pametniji i od civilnog i vojnog vrha. Oni su odbili da učine samo ono što niko pametan ne bi učinio.

Kao predsednik poslednje Jugoslavije, Koštunica ne smenjuje ni Radeta Markovića „da ne bi rušio državu”, niti blagosilja hapšenje bilo koga od onih koji su omogućili eskadrone smrti i njihovo javno i slobodno ubilačko orgijanje po Beogradu.

U DOS-u, koji se pretvorio u šareni karusel za podelu vlasti i moći, brzo nastaje rasulo, niz raskola koje više niko nije u stanju da kontroliše. Osim donekle Đinđića, koji iz nemoguće koalicije i minornih potencijala stranačkih lidera pokušava da izvuče ono što se može. Ali, i to je malo, i on dobija odrednicu „makijaveliste”, kao bezobzirnog praktičara vlasti.

Njegov razlaz sa Koštunicom postaje dramatičan, prave razloge videćemo mnogo godina posle Đinđićeve smrti. DOS je mrtav, ali izgleda kao da se još drži na tankim sponama višestrukog raskola. Predsednik Jugoslavije ima pod sobom vojsku sa generalima koje je napravio Milošević, tajne službe koje nisu sačuvale ništa osim svoje mračne moći, i reanimiran JSO, za koji se smatra da je nepobediv u Srbiji, odnosno da ta zloglasna formacija, utočište eskadrona, može da obavi „patriotski puč” u državi, očas posla.

Da li je ona pobuna od pre devet godina bila pokušaj puča? Mislimo da jeste, i da su kasnije ubice premijera, koje su se pod punom opremom šepurile na autoputu, samo čekale nečiji signal. Čiji? Možda upravo to želi da sazna advokat Srđa Popović, koji nosi i neprijatnu ličnu brljotinu, jer se za boravka u Vašingtonu, valjda 1998. zalagao za bombardovanje Srbije. I to, navodno, kao jedini način za uklanjanje Miloševića.

Taj podatak bitno urušava njegov lično naglašeni pacifizam, ali ne umanjuje značaj inicijative. Recimo, šta znači pobuna sama po sebi, da li je ona bila spontana (u takvim strukturama spontanosti nema). Zašto je sa najvišeg mesta ohrabren prvi korak državnog udara hladnokrvnom, no zastrašujuće nesuvislom dijagnozom da je to samo štrajk državnih radnika: svako štrajkuje sa svojim rekvizitima, čistačice sa metlom, metalci sa šrafcigerima, domaćice sa oklagijama, lekari sa stetoskopima. A JSO sa borbenim vozilima, raketnim bacačima i bazukama.

Teško je da bilo koji tužilac, ako ne bude temeljnije istrage, iz ovako zaumnih paralela, izvuče zaključke koji povezuju pobunu sa atentatom. Ali to je vrući žar, koji odmah dobija političke dimenzije, a svaka istraga se može umrtviti halabukom o političkom progonu.

Uostalom, vlast u Srbiji, naročito parlamentarna ima preča posla: predsednici skupštine su ispali „kreaturalno” na portretima koje je, prilično ofrlje, omalao akademski slikar Dragan Stojkov. Po varoši se priča da bi ti znameniti ljudi bili daleko manje smešni da ih je oslikao, recimo, maestro Koraks.

Politika, 22.11.2010.

Peščanik.net, 22.11.2010.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU