Foto: Predrag Trokicić
Ovih dana, kao i obično početkom septembra, u medijima su predstavnici prosvetnih sindikata koji s pravom ukazuju na loše stanje u prosveti i nezadovoljstvo prosvetnih radnika odnosom države prema njima. Pored vesti o tome neopaženo se provukla vest o protestu roditelja učenika jednog odeljenja trećeg razreda voždovačke osnovne škole „Zmaj Jova Jovanović“.
Roditelji učenika odeljenja III/4 pomenute škole iz protesta ne šalju svoju decu na nastavu jer je po drugi put, na prelazu iz razreda u razred njihovoj deci promenjen učitelj. Direktorka škole tvrdi da je do (nove) promene moralo doći, jer je učiteljica koja sada preuzima odeljenje, zbog manjeg broja upisanih odeljenja prvog razreda, ostala bez novog odeljenja nakon izvođenja prethodne generacije. Rešenje da ona preuzme odeljenje, a kolega koji je do sada radio sa tom grupom đaka (i, kako kažu roditelji, dobro se pokazao u toj ulozi) bude premešten na rad sa decom iz dnevnog boravka, motivisano je krucijalnom asimetrijom: učiteljica za razliku od kolege učitelja ima ugovor za stalno, licencu i više radnog staža. Direktorka dodaje kako „nema dilemu i nema drugu odluku“. Kako bi i imala kada joj zakon i kolektivni ugovor nedvosmisleno nalažu da uradi tačno tako.
Jedan od roditelja kaže da razume situaciju u kojoj ne mogu svi interesi biti zadovoljeni, ali istovremeno naglašava da je rešenja koje ne uzima u obzir interes dece – neprihvatljivo.
Interesantno je da se i u ovoj izjavi ne pominje interes odlazećeg učitelja. Zapravo, čini se da je postalo uobičajeno da se interesi i prava prosvetnih radnika sa ugovorom na određeno vreme u potpunosti ignorišu.
To liči na slučaj dvostruke diskriminacije. Tako se nazivaju odluke/mere/ponašanje koje neku osobu ili grupu osoba diskriminišu po dva osnova. Kao primeri dvostruko diskriminisanih grupa i pojedinaca u našem društvu se često navode Romkinje, žene sa invaliditetom, siromašne osobe sa posebnim potrebama. Žrtve dvostruke diskriminacije su u lošijem položaju od pripadnika svoje grupe sa kojima dele jedan tip diskriminacije.
Ne izjednačavajući probleme ovih grupa sa slučajem o kome ovde govorimo, ipak treba primetiti da odnos države prema jednoj značajnoj grupi prosvetnih radnika ispunjava obrazac dvostruke diskriminacije. Ako sindikati stalno podvlače kako su prosvetni radnici diskriminisani u odnosu na druge radnike u kulturi i državne uposlenike sa istom stručnom spremom, treba imati u vidu da je jedna podgrupa prosvetnih radnika i dodatno diskriminisana – ne samo na osnovu sektora u kojem radi, već na osnovu vrste ugovora koju ima.
Treba takođe imati u vidu da tu grupu čine mahom mladi prosvetni radnici, oni koju su nedavno završili fakultet i svoju priliku da rade na određeno dobili u vreme zabrane zapošljavanja (za stalno) u javnom sektoru. U tom osetljivom momentu za svoju karijeru, ali i privatni život, prosvetni radnici na određeno treba da računaju s tim da fond časova koji imaju može biti drastično smanjen ili ukinut u bilo kom trenutku i to ne njihovom krivicom, tj. nezavisno od kvaliteta njihovog rada. Njihov fond časova zavisiće od toga da li postoji nastavnik istog predmeta s nepunim fondom časova. Ali ne samo to. Zakon predviđa (ili pre ostavlja mogućnost) da nastavnik radi i 30% preko pune norme časova i da za to bude plaćen honorarno. U nekim školama se dešava upravo to, da prosvetni radnici na određeno ostaju bez časova dok njihove kolege sa ugovorom za stalno imaju fond preko norme. Ali ni to nije sve. Direktor prilikom angažovanja nastavnika na određeno vreme i produžavanja njegovog ili njenog ugovora ima diskreciono pravo odluke, tako da je pitanje rada i fonda časova nastavnika na određeno zaista pitanje srećnih okolnosti i dobre volje direktora.
Šta iz ovoga treba zaključiti?
Prvo, namera ovog teksta nije da sugeriše da prilikom raspodele časova prioritet treba da imaju nastavnici sa ugovorom na određeno vreme, a da bez časova ostaju nastavnici sa radnim iskustvom i ugovorom za stalno. To svakako ne.
Ali sugestija jeste da treba uočiti gorku istinu – sindikati se ipak ne bore za prosvetu u celini, niti za sve prosvetne radnike, već pre svega za svoje članove ili makar najmasovniji deo svog članstva. Ironija je u tome da su oni za koje se sindikati bore već daleko zaštićeniji od ovih o kojima je ovde reč.
Širi problem je u tome što sindikati po pravilu prihvataju sve premise ministarstva. Dok su premijerki usta puna obrazovanja koje je prioritet njene vlade, pregovori sa resornim ministarstvom o kolektivnom ugovoru bili su ogoljena rasprava o uštedi i racionalizaciji. Kao rezultat imamo zakonodavstvo koje prosvetne radnike na određeno naprosto pušta niz vodu. O njima se govori kao o nastavnicima „van sistema“, a njihov „ulazak u sistem“ se ostavlja za neki neodređen trenutak u budućnosti, u kojem će svi tehnološki viškovi biti namireni.
Da li zaista treba da bude tako? Ako se ministarstvo zaista brine o prosveti, onda se mora brinuti i o budućim nastavnicima. Oni moraju imati mogućnost i pravičnu šansu da rade i napreduju, posebno ako učenicima, roditeljima, kolegama i direktorima pokažu da dobro rade svoj posao. Ako govorimo o reformi i digitalizaciji, zar nije prirodno da oni pred kojima je čitav radni vek budu u nju uključeni? Zašto im se ne pruži prilika da rade sa nadarenijim učenicima ili onima kojima je potrebna dodatna pomoć u savladavanju gradiva? Zašto se ne razmotri rad sa manjim odeljenjima? Itd.
Što se tiče učitelja i učiteljice iz voždovačke škole, možemo pretpostaviti da će nakon pažljive analize ministar dualnog obrazovanja opet izaći sa izjavom da je sve po zakonu i velikodušno obećati da neće smanjiti plate roditeljima koji štrajkuju.
Peščanik.net, 06.09.2018.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU