Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Po svemu sudeći, Srbija polako izlazi iz vanrednog stanja. Vreme je da postavimo pitanje šta sad. No pre toga, podsetimo se još jednom šta je vanredno stanje. Rečima Nenada Dimitrijevića u okviru vanrednog stanja „uspostavlja se provizorni pravni režim koji nam kaže kako moramo da živimo da bismo prevazišli smrtnu opasnost i vratili se normalnom životu“. Drugim rečima, vanredno stanje nema za cilj očuvanje ljudskih života kao neprikosnovenih vrednosti, već zaštitu normalnosti, odnosno postojećeg poretka pod izgovorom zaštite života. To ne znači da se u procesu zaštite poretka ne štite i sami ljudski životi, već da od karaktera poretka zavisi koji će se oblik života zapravo štititi. Primera radi, ukoliko se u okviru poretka ljudskoj autonomiji pridaje malo značaja, u okviru vanrednog stanja preduzimaće se mere zaštite koje se neće obazirati na ljudsku autonomiju, niti će se njome pravdati. S druge strane, pravedan i legitiman poredak (iz liberalne perspektive iz koje progovara profesor Dimitrijević), svaku meru, pa i onu donetu za vreme vanrednog stanja, morao bi pravdati vrednostima ljudske slobode i moralne jednakosti.1 Tek u ovom slučaju poredak jeste vredan odbrane. Brojni autori stoga smatraju da je ukidanje osnovnih sloboda neopravdano, jer se odluke moraju donositi upravo u ime zaštite tih sloboda. S tim u vezi, pokušaću da branim tezu da je čak i iz Dimitrijevićeve liberalne ustavno demokratske perspektive moguće opravdati ukidanje određenih prava i sloboda garantovanih ustavom. Na taj način otvaram put za drugačiju vrstu kritike režima u Srbiji od one koju nude zagovornici švedskog modela. Na kraju, imajući u vidu sve rečeno, vraćam se početnom pitanju, šta sad.

Za početak, ukratko ću izložiti način na koji Dimitrijević vidi liberalnu ustavnu demokratiju. Osnovne i polazne vrednosti kojima se kako poredak, tako i svaka politička odluka, moraju pravdati, jesu lična sloboda, odnosno lična autonomija i moralna jednakost. Slobode se prevode u set osnovnih prava koja jedni drugima moramo međusobno priznati kako bismo ispunili princip moralne jednakosti. Ova prava zahtevaju striktno poštovanje, te moraju biti garantovana i zaštićena. Zaštitu može pružiti samo ona instanca koja u svojim rukama ima silu, dakle država. Država prava pozitivizira upisujući ih u svoj ustav. Međutim, država kao garant prava, uz veliku političku moć koja joj je dodeljena, postaje pretnja po sama prava. Na ovom mestu postavlja se pitanje kako obavezati državu da istovremeno vrši efikasnu vlast i ne ulazi u privatnu sferu pojedinca ograničenu osnovnim pravima. Jedan od mehanizama je podela vlasti, a drugi demokratski izbor predstavnika koji će biti odgovorni suverenom narodu. Suverenost naroda se razume kao direktno učešće u izboru zakonodavca. Sama procedura demokratskog procesa takođe mora biti ustavno definisana. Vlast je legitimna ukoliko je uspostavljena na fer i slobodnim izborima, ukoliko deluje van polja osnovnih prava, odnosno ukoliko ih ni jednom odlukom ne krši, te ukoliko svoje politike građanima pravda osnovnim vrednostima.2

Ovako izložena, čini se da ustavna demokratija ne ostavlja prostora za ukidanje prava i sloboda. Pogledajmo sada šta Dimitrijević kaže o slobodi: „Sloboda u zajednici ne može biti neograničena. Ali, opet, to nije lako objasniti, s obzirom da su revolucije izvedene u ime slobode. Kako opravdati ograničenje slobode? Za liberale odgovor može biti samo jedan: ograničenja slobode su opravdana samo ako su u službi te iste slobode“. Kada o ovome piše, on zapravo misli na opravdanost postojanja države, odnosno političke zajednice. Opravdano je, dakle, odreći se određene slobode (u ovom slučaju slobode da se preispita samo postojanje države) kako bi nam ta ista država garantovala naša osnova prava i time proširila polje slobode u odnosu na ono koje bismo imali u odsustvu državne sile. Slično bi se moglo reći za trenutno suspendovanje određenih prava, kako bi se ona ostala, kao i sama suspendovana prava, kasnije mogla uživati. Autor i sam primećuje ovu vrstu potencijalnog prigovora, ali ga odbacuje ukazujući da se svaka odluka države mora pravdati isključivo osnovnim vrednostima, a ne zaštitom života. Na prvi pogled čini se da Dimitrijević vrednosti slobode i jednakosti stavlja ispred samog života, ali to ipak nije poštena interpretacija. On samo ukazuje da vlast u svakom trenutku, svaku svoju odluku, direktno ili indirektno, može pravdati odbranom života građana, što nas očigledno vodi u samovolju i autoritarnost. Zbog toga je važno da postoji set ličnih sloboda prevedenih u set osnovnih prava koja se ni u kom slučaju ne smeju prekršiti. Ostavimo sada po strani brojna pitanja koja se na ovom mestu mogu postaviti, od sadržaja tih prava, preko uspostavljanja njihove međusobne prioritetnosti, do kontrole ispunjenosti i razmotrimo koje su granice lične slobode.

Džon Stjuart Mil u svojoj knjizi O slobodi navodi „da jedina svrha radi koje vlast može s pravom da se koristi protiv volje bilo kog člana jedne civilizovne zajednice, jeste da spreči povrede drugih. Vlastito dobro člana društva, bilo fizičko ili moralno, nije dovoljno opravdanje“. Ovaj citat nam otvara drugi mogući put kritike koji se uklapa u Dimitrijevićevu ustavno demokratsku matricu. Dakle, vlast može ograničiti slobodu kretanja građana ukoliko oni na taj način ugrožavaju druge. U nastavku ću kratko izložiti stav autorke Džesike Flanigan u vezi sa obaveznom vakcinacijom. Čini se da je poređenje sa sadašnjom kriznom situacijom na mestu.

U svom tekstu Odbrana obavezne vakcinacije3 autorka navodi da „mnogi ljudi nemaju pravo da odbiju imunizaciju na određene bolesti zato što radeći to krše prava drugih da ne budu zaraženi“. Sloboda delanja osoba, odnosno njihovo autonomno donošenje odluka, može biti ograničeno državnom intervencijom. Autorka bi se sa Dimitrijevićem složila da opravdanje za takvu odluku ne može biti ni paternalistička briga za zdravlje samog pojedinca, ni potencijalno opterećenje zdravstvenog sistema. Jedini način da se ova vrsta ograničenja vidi kao legitimna jeste da se pravda zaštitom prava drugih koja bi u suprotnom bila prekršena. „Ljudi nemaju prava da povređuju nevine niti da ih izlažu smrtonosnom riziku“. Postoje, međutim, i određeni uslovi koji moraju biti ispunjeni kako bi se obavezno vakcinisanje smatralo opravdanim: prvo, bolest mora biti zarazna; drugo, „oni koji su izloženi zarazi nisu sami odgovorni za to“; treće, „vakcinacija je potencijalno efikasna u sprečavanju zaraze“; i četvrto, „vakcinacija ne ograničava sopstvena prava na odbranu ili odbranu drugih“. Pogledajmo sada kako ovi uslovi mogu biti primenjeni na našu situaciju.

Prvi uslov ukazuje da je bolest o kojoj je reč zarazna. Ovaj uslov očigledno jeste ispunjen i nema ga potrebe dokazivati. Drugi uslov odnosi se na način prenosa zarazne bolesti. Ukoliko se, primera radi, bolest prenosi putem seksualnog odnosa, može se uspostaviti određena odgovornost onih koju su zaraženi. Međutim, ukoliko se bolest prenosi putem vazduha, ne može se uspostaviti direktna odgovornost. Virus Covid 19 može se preneti ukoliko se osobe nalaze u zatvorenom prostoru na maloj udaljenosti ili se dodirnu, te ukoliko uzmemo u obzir da je odlazak u samoposlugu neizbežan kako bismo preživeli, čini se da je i drugi uslov ispunjen. Kako je treći uslov najproblematičniji, prvo ćemo se pozabaviti četvrtim, koji ukazuje da mera koja se nameće ne sme ugrožavati prava osobe na odbranu. Autorka navodi primer osoba koje mogu imati alergiju na vakcinu ili na neke njene sastojke, te joj je u tom slučaju nerazumno propisati obavezno vakcinisanje. Ovu vrstu paralele sa našom situacijom je, možda, nešto teže povući. Ipak, recimo da je opravdano da osobe kojima obaveza socijalnog distanciranja može ugroziti život (moraju da odu po lekove) budu izuzete iz ovog ograničenja.

Na kraju, treći uslov u vezi je sa efikasnošću uspostavljenih mera u sprečavanju širenja zaraze. Najveći broj problema javlja se upravo u vezi sa ovim kriterijumom. Kako navodi Ivan Sekulović, Institut za modeliranje širenja bolesti iz Sijetla uradio je određene procene koje ukazuju da socijalno distanciranje može značajno sprečiti širenje zaraze. Međutim, postavlja se pitanje da li su mere koje je donosio režim bile neophodne kako bi se sprečilo socijalno distanciranje.4 Tako Dejan Ilić naglašava „da fizičke kontakte treba svestni na minimum“, a ne ograničiti slobodu kretanja ljudi i to na potpuno arbitraran način. Epidemiolog Predrag Kon objašnjavao je kako se zabranom kretanja ujedno zabranjuju i kontakti, što je neophodno za sprečavanje širenja zaraze. Naravno, sprečavanje fizičkog kontakta jeste neophodno za sprečavanje zaraze, ali pitanje je da li je zabrana kretanja neophodna kako bi se sprečili kontakti. Ukoliko se pozovemo na dostupne empirijske podatke, izgleda da je odgovor na ovo pitanje odričan. Tako Novi Zeland ima manje od 1.500 zaraženih i svega 19 umrlih od posledica virusa,5 a da ni u jednom trenutku na snazi nije bila potpuna zabrana kretanja. Na sajtu koji služi za obaveštenja u vezi sa virusom piše sledeće: „Možete šetati, trčati ili voziti bicikl. Vežbanje je dobro za mentalno zdravlje“. Ipak, ova država je donela niz restriktivnih mera koja zadiru u osnovna prava i slobode, pre svega u vezi sa obaveznim karantinom koji se odnosi na ljude koji su tek ušli u zemlju i zabranom okupljanja.

Iz svega navedenog mogu se izvesti dva zaključka. Prvo, čini se da postoje mere koje mogu biti efikasne u sprečavanju širenja zaraze i koje je opravdano uvesti čak i onda kada zahtevaju ograničavanje nekih od osnovnih prava i sloboda. Drugo, režim u Srbiji debelo je prekoračio granicu neophodnosti. Ta granica upravo je ona koja se odnosi i na razliku između odbrane ljudskog života i odbrane poretka. Merama koje nisu bile neophodne za spečavanje širenja zaraze režim je počeo da brani poredak i to upravo na onim mestima koje predstavljaju neuralgične tačke sistema u takozvanom normalnom stanju. Nepotrebno je kršen Ustav prilikom proglašenja vanrednog stanja. Nepotrebno je ograničavana sloboda medija. Nepotrebno je ograničeno pravo na pravično suđenje. Nepotrebno su određene grupe ljudi proglašavane krivcima. Nepotrebno je na kraju i zabranjeno kretanje. Kako bismo otklonili mogući prigovor da je mera neophodnosti stvar procene, te da je zaštita ljudskog života ipak bila ispred zaštite poretka (čak i kada su mere kojima se štitio život samo pukim slučajem štitile i poredak), podsetimo se uskršnjih zbivanja. Ukoliko su mere zabrane kretanja i okupljanja (što nije isto) bile zaista neophodne kako bi se zaštitili ljudski životi, onda su okupljeni vernici morali biti uhapšeni. Kako je ovaj scenario izostao, jedna od sledeće dve tvrdnje mora biti tačna. Ili uvedene mere nisu neophodne ili se ljudski životi naprosto ne štite. U oba slučaja prelazi se pomenuta granica. Jasno je da je režim umesto života ljudi zapravo branio poredak u okviru koga postoje oni nedodirljivi za koje ne važe isti zakoni kao za sve ostale.

Možemo, dakle, zaključiti da su određene mere koje su zahtevale ograničenja nekih od osnovnih prava i sloboda morale biti uvedene kao legitimne. Međutim, režim u Srbiji uveliko je prekoračio liniju neophodnosti i vanredno stanje iskoristio da osnaži sve one tačke poretka koje se ne mogu smatratni legitimnim. Takav poredak štetan je po građane ove države i nije zasnovan na vrednostima jednakosti i slobode. Ukoliko je reakcija građana do sada izostajala jer je građanska neposlušnost zahtevala neodgovorno ponašanje građana kojim bi se povećao rizik od širenja zaraze, izgleda da je došlo vreme da im kažemo šta zaista mislimo o njihovoj normalnosti. Buka u 8 i 5 sve je jača, a polako počinjemo da izlazimo i na ulice. Ukoliko nakon vanrednog stanja nešto treba da bude kao i pre njega, onda je to duh pobune!

Autor je student master studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Peščanik.net, 06.05.2020.

KORONA VIRUS

________________

  1. Sloboda se može razumevati na različite načine. Kako ovo pitanje nije od centralne važnosti za tekst, ali jeste za karakter poretka koji smatram pravednim i legitimnim, napomenuću samo da sloboda može obuhvatati i pitanja gladi, stanovanja, zdravstvene zaštite… O ovoj temi naširoko je pisao indijski nobelovac Amartija Sen.
  2. Vidi, recimo, ovde.
  3. Flanigan, J. A Defense of Compulsory Vaccination. HEC Forum 26, 5-25 (2014).
  4. U vezi sa razlikom između socijalne distance i socijalnog distanciranja možete pogledati ovde.
  5. Vidi ovde.