Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Tako je uzdahnuo Vučić. Kao u nekoj jeftinoj prozi. Želeo je da zvuči opasno i ozbiljno, a zapravo je zvučao – jeftino. Uz sve to, ta druga vremena za kojima je tako prostački uzdahnuo jesu sinonim za rat. Jeste, to je rekao Vučić – da je rat, s kakvom bismo lakoćom i s kakvim zadovoljstvom rušili kosovske letelice. Izviđačke letelice. One su znate iz Prištine, a poletele su iz Đakovice. Hteli kosovski Albanci da gledaju kako vežba srpska vojska na notornim Pasuljanskim livadama.

Ako mi čitalac ne veruje – a jeste teško poverovati da predsednik neke, bilo koje zemlje, makar to bila i Srbija, tako govori i uzdiše – evo tih reči, pravo iz usta Vučića:

„Ciljeva je više. Ja ne bih o svim ciljevima da govorim, svakako sagledavanje operativnih sposobnosti naše vojske, u širem smislu. Bajraktari iz Đakovice su bili prištinski, mi smo ih gledali kao na dlanu, da je neko drugo vreme… ne bi se dugo zadržali u vazduhu. Pošto je to prostor pod kontrolom Kfora, mi to poštujemo. To za nas ne bi bio veliki bezbedonosni problem odnosno ne bi bio nikakav problem… Ispravite me ako grešim.“

Ovo „Ispravite me ako grešim“ bilo je upućeno načelniku GŠ VS Milanu Mojsiloviću. GŠVSMM je odgovorio: „Ne grešite, gospodine predsedniče.“

A onda je odjeknuo aplauz. Oduševljena publika bacala je kape u vis i klicala predsedniku. On je zadovoljno pogledao GŠVSMM i namignuo mu. GŠVSMM sramežljivo se osmehnuo na ovu nemu pohvalu. Ovacije publike traju i dalje. Oduševljeni gledaoci sa tribina skandiraju – „Ho-će-mo dru-ga vre-me-na. Ho-će-mo dru-ga vre-me-na.“ Vučić je pogledao na sat, ponovo pogledao GŠVSMM, ovaj je klimnuo glavom, a publika je kao po komandi umukla.

Dobro, nije tako bilo. Ali, kao da jeste. Kao da nije reč o vojnoj vežbi nego o sitcomu u studiju, uživo pred publikom. Srbija je jedna velika scena (takoreći filmski grad) na kojoj skečeve izvodi Vučić. Žanr bi mogao biti gross out – izvođenje gadosti zbog kojih se publika smeje iz velike nelagode. Jeste, zakomplikovao sam. A samo sam hteo da kažem da nije normalno da neko ko se predstavlja kao predsednik države izgovara takve i slične stvari. Kao, špijuniraju nas bespilotne letelice kosovskih službi.

Zvuči idiotski, zar ne? Kao kosovski Albanci moraju da podignu letelice da bi znali kako stoje stvari u srpskoj vojsci. Pa pobogu, ta vojska se slika za medije i kad treba i kad ne treba. O njoj Vučić i njegovi javno govore i šta treba i šta ne treba da svi čuju (recimo to da u vojsci nema dovoljno vojnika i oficira). Špijuni treba samo da gledaju TV, kakve crne letelice, pa još bespilotne i špijunske, koje bismo mi skinuli očas posla, eh da je samo rat. Ali nije. A da jeste, je l bi bio problem sto su nas slikali Albanci, a mi nismo smeli da ih rušimo?

Ubiće nas ti špijuni, kojima ništa ne smemo. Zapravo sam hteo o tome, o špijunima i službama, a ne o komediji i komičarima. Prvo sam pomislio na Johna Le Carrea (a ne na komediju). Jer to je zapravo sve što znam o špijunima, ono dakle što sam pročitao u njegovim romanima. Mislio sam onda, kada sam to čitao, a mislim i danas – vrhunska književnost. Iz koje o špijunima zapravo i ne saznate previše. Jer, Le Carre je dobro znao, i sam je bio špijun, o špijunima se ne govori.

To pravilo nije sasvim poštovao možda u „Maloj bubnjarici“, ali i to je više ljubavni roman nego što je špijunski. Dobro, malo preterujem. Ali poenta stoji, o špijunima se nema šta reći. (Le Carre će stalno naglašavati da su životi špijuna dosadni. Posebno život Georgea Smileyja – čitalac zna o kome se radi.) Oni rade ono što rade, to ima svoje posledice, ali se njihov rad uglavnom teško može povezati s tim posledicama. A i kada se poveže, o tome se ćuti. Jer, ako o tome pričate, onda vaši špijuni ne mogu ništa njihovim špijunima. To se recimo može naučiti kod Le Carrea.

Samo što Vučić nije Le Carre, ni blizu. Ne bi čak mogao biti ni junak njegovih priča, jer Le Carreovi romani nemaju ništa s gross out. Hoću da kažem, nezamislivo je da kod Le Carrea predsednik neke, bilo koje države, pa čak ni Srbije, javno kaže kako su strane službe sprečile njegovu zemlju da… šta god, recimo da – kopa litijum. A to nama Vučić sad već danima ponavlja. Kao – pre par godina, to što su ljudi izašli na ulice protiv kopanja litijuma u Mačvi… e pa to nisu bili ljudi nego strane službe.

Tako Vučić objašnjava zaplet s litijumom od pre par godina: njihove tajne službe bile su mudrije i veštije od naših tajnih službi i porazile su ih a Srbiju oštetile. (Naravno, ne možemo a da se ne pitamo – čije službe? Kako danas gledamo, EU i SAD hoće po svaku cenu litijum iz Srbije. Iz čega sledi da ne mogu biti njihove službe. Ali, čije su onda?) Sve to javno kaže čovek koji pored toga što voli da se predstavlja kao predsednik, sebe naziva i vrhovnim komandantom. I sad taj komandant obećava da ovaj put iste te službe neće nadmudriti naše službe. Pri tom, žitelje Srbije komandant stvarno vidi isključivo kao pione, da l naših ili njihovih službi, njemu je praktično svejedno.

Čovek više od decenije vlada Srbijom, i nije ga sramota da kaže da domaće službe nisu u stanju da štite interese Srbije, a pri tom im je i sam bio na čelu neko vreme (i još uvek je). Iz čega sledi da je praktično javno priznao da je nesposoban. I takav kakav je – po sopstvenom priznanju, dakle, nesposoban – priželjkuje „neka druga vremena“.

Peščanik.net, 05.07.2024.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)