Branislav Dimitrijević, kao čovek sklon umetnosti, zamišlja dve (naučno) fantastične slike: jedna je slobodno tržište, druga – besklasno društvo. I prosto ne može da se odluči koja mu je lepša, mada preferira ovu drugu, jer je „pravednija i idealnija“. Valjda ga ponese ona komunistička krilatica „svako prema mogućnostima – svakome prema potrebama“, mada ja ne razumem šta je u njoj toliko pravedno i idealno, nekako mi se ona u mislima (praćenim blagim osmehom) uvek pretvara u jagmu i otimačinu. Ali nije to ni važno.
Sa druge strane, ja, kao ljubitelj (italijanskog) neorealizma, u pokušaju da sagledam stvarnost, vidim dve konstrukcije: jednu koja se srušila u prah i pepeo, a negde bogami i u krvi i vatri; i drugu koja se kako-tako, uz velike napore, kroz „krv znoj i suze“, podiže visoko u nebo. Štaviše, poslednjih godina ta zgrada, s jedne strane, dobija nove i šire temelje, a sa druge, neverovatnom brzinom doziđuju se novi spratovi. Ne moram da kažem kako se te dve građevine zovu.
Slažem se sa Dimitrijevićem, čovek uopšte ne treba da bude ekonomista da bi to razumeo, čak se to možda jasnije vidi iz vizure umetnika.
Jer upravo umetničke slobode nikada nisu bile veće. Ne moraju umetnici više da moljakaju mušičave mecene, da ulepšavaju ružne plemkinje, niti da se dodvoravaju odvratnim birokratama. Njihov je čitav svet, a ne moraju da se maknu, recimo iz Čačka. To što je, međutim, za mnoge „Čačak“ čitav svet, i što bi rado planetarnu livadu menjali za malo parče državnih jasala, druga je stvar.
Naravno da je obrazovanje važno. Nikada nije bilo važnije. Ali do tog saznanja da je znanje najvažnije dovelo nas je upravo društvo zasnovano na tržištu. I to na tržištu na kome je i znanje – roba. Drugim rečima – na individualizmu, preduzetništvu i konkurenciji. A ne na jeftinoj političkoj demagogiji i skupoj državnoj redistribuciji, egalitarizmu i etatizmu, zaklinjanju u znanje a podsmevanju elementarnoj logici.
Pošto ljudi nisu anđeli, ni to društvo nije bezgrešno. Ali gura napred šireći granice slobode, produbljujući inventivnost i inovativnost. Ne samo u ekonomiji nego, još i više, u tzv. društvenoj nadgradnji.
Tržište nije nužno zlo, koje će dobri političari i poštena inteligencija da poprave; tržište je javno dobro. Ima li lepše slike od jedne prave, velike pijace.
Da li će se na političkoj pijaci Srbije pojaviti neko ko će tu robu da ponudi – ne znam. Kao što ne znam ni da li će intelektualna elita Srbije na takvu ponudu odgovoriti odgovarajućom potražnjom. I ne samo to, već i kreiranjem potrebe za tako nečim. Po onome što vidim – sumnjam. Ali, nije malo naroda koji su ostali izgubljeni i zaboravljeni u dalekoj prošlosti. Među njima, recimo, i Indijanci.
Peščanik.net, 25.11.2014.
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Neprelazna vlada - 31/01/2025
- Nacionalne vrednosti i društveni razvoj - 04/01/2025
- Paljenje Rajhstaga i druge basne - 07/11/2024
