Prelaženje granica, Kaarina Kaikkonen

Prelaženje granica, Kaarina Kaikkonen

Mediji su 19. novembra objavili da je ruska avijacija u Siriji uništila veći deo kolone od 500 cisterni koje su prevozile naftu od čije se prodaje najvećim delom finansira Islamska država (ID). To je prvi jasan znak da bar neko ima interesa da nanese ozbiljan udar ID ekonomiji. Napad ruskih aviona je formalno motivisan odmazdom za obaranje njihovog putničkog aviona i smrt 224 putnika. Pre ruskih, naftna postrojenja u Siriji i Iraku su bombardovale američke snage, ali selektivno “kako ne bi ugrozili svakodnevni život stanovništa ostavljajući ga bez izvora energije”. Naime, cilj je tada preciziran – da prihodi ID od nafte budu smanjeni sa 40 na 10 miliona dolara mesečno. Rusija, a pridružuje im se i Francuska, izgleda nema takvih obzira.

Napadi terorista na nedužne ljude u Parizu izazvali su novi talas političkog okupljanja za odlučnije razračunavanje sa Islamskom državom. Možda ovoga puta tradicionalna evropska nesloga ne bi bila tako uočljiva da joj Amerika nije obezbedila infrastrukturu. Naime, izjava predsednika Olanda da je Francuska u ratu i poziv na zajedničku vojnu akciju morao bi prema članu 5. statuta NATO rezultirati pokretanjem globalne ratne mašinerije u odbranu napadnute članice. Međutim, ministarka spoljnih poslova i bezbednosti EU, Federika Mogerini, ekspresno je izjavila da će vojna akcija biti moguća jedino na bilateralnom planu (Francuske i drugih pojedinačnih članica), što je iznenadilo samo “eksperte” sa kraćim pamćenjem. Naime, Amerika ne zaboravlja da je Francuska, posle terorističkog napada na Njujork 2001, pod žestokim pritiskom pristala da pošalje na ratište u Avganistan samo 750 vojnika, te da je dve godine kasnije francuski ministar spoljnih poslova Vilpen održao u UN briljantan govor protiv Bušovog ulaska u rat1 sa Irakom. Prst na obaraču NATO mašinerije drži Amerika, pa sad uzvraća nedovoljno poslušnima. Time je, hotimice ili ne, Oland gurnut u naručje usamljenog Putina, koji je netom iskazao maksimalnu predusretljivost.

Islamska država2 je prilično nejasan konglomerat koji s jedne strane čini napore da se što efikasnije ponaša kao država, dok sa druge strane terorističkim akcijama ruši takvu mogućnost. Malo je šta jasno kad je u pitanju ID, počev od broja njenih ratnika, koji obaveštajne službe zapada procenjuju na oko 30.000, dok recimo Hindustan Times, pozivajući se na nacionalnu obaveštajnu agenciju, tvrdi da samo stranih, pretežno evropskih, pripadnika ima oko 50.000. Prema Clarion Project studiji u islamskom svetu ima 42 miliona simpatizera ID, od kojih je 8,5 miliona spremno da joj se pridruži. Procentualno tih 8,5 miliona agresivnih čine samo 0,053 odsto od 1,6 milijardi pripadnika islama. Računica bi imala smisla da je u pitanju klasični rat; međutim terorizam je nešto drugo. Svedoci smo da su ID potrebne desetine hiljada ratnika da bi osvojila i očuvala osvojeni severni Irak i delove Sirije, dok ne više od hiljadu njenih terorista seje strah i smrt širom celog sveta. Udar našoj evropocentričnosti zadao je BBC podatkom da su žrtve islamskih terorističkih akcija, u proteklih pet godina, čak 82 odsto – muslimani!

Najkraći istorijat zbivanja dao je Sami Ramadani, izuzetno aktivni sociolog iračkog porekla, koji nabraja: Prvo, osamdesetih godina su naoružavane Bin Ladenove pristalice i talibani u Avganistanu da bi digli ustanak protiv SSSR okupacije. Drugo, 2001. je posle tragedije u Njujorku započeta američka invazija Avganistana. Treće, 2003. započinje okupacija Iraka. Četvrto, NATO bombarduje Libiju i otvara zatvor u Gvantanamu. Peto, NATO, Turska i zemlje Zaliva finansiraju i naoružavaju opoziciju u Siriji. Šesto, SAD, Saudijska Arabija i Katar koncentrišu novac i akcije da delegitimizuju Sadamovu Iračku revoluciju (iz 1979) propagandom do tada neviđenih razmera. Sedmo, vahabitske porodice iz Zaliva finansiraju infiltraciju Vahabita u područje buduće ID (irački Šiiti i Suniti su neviđeno složno 1920. proterali Vahabite). Osmo, bivši Sadamovi oficiri (trećina komandnog kadra), pripadnici Baat partije, deo Kurda, Vahabiti i deo Al Kaide formiraju Islamsku državu Iraka i Sirije (ISIS) 13. oktobra 2006. Dalje znamo iz izveštavanja medija.

Uz mnoštvo nakaradno “stručnih” ocena, postoje dve dominirajuće teorije plasirane preko dve ozbiljne medijske kuće. Jedna nosi naziv “ID kao revolucionarna država” i poredeći zbivanja u Siriji i Iraku sa revolucijama u Francuskoj, Rusiji, Kini, Kambodži, Kubi i Iranu nalazi da to što rade džihadisti nije mnogo drugačije nego ono što su radili njihovi prethodnici revolucionari širom sveta. Olako smišljena teza naterala je autore (Stiven Simson i Džonatan Stivenson) da nabrajajući sve moguće zločine tokom revolucija satkaju jednu antirevolucionarnu sliku po kojoj su, recimo, ID teroristi zlato prema Crvenim Kmerima. Poglavlja su: “Kad ekstremisti uzmu vlast”, “Revolucija i rat”, “Revolucija se neće širiti”, “Igra čekanja” da bi se na kraju došlo do zaključka “Povratak u normalu”, uz konstataciju da se “Dugi period američke supremacije na Biskom istoku bliži kraju”. Taj i seriju drugih tekstova na istu temu objavio je Foreign Affairs u svom najnovijem broju.

Izvesnu sličnost, bar što se zaključka tiče ima i teza koja je plasirana preko najnovijeg broja časopisa Limes. Autor Mario Điro, smatra da su zbivanja na Bliskom istoku posledica večitih prekrajanja tog područja od strane kolonijalista (Engleske i Francuske) koji su od Sirije napravili tri države, odvajanjem Jordana i Libana posle Prvog svetskog rata 1920. Francuska je dobila mandat nad Sirijom i Libanom, dok je Britanija preuzela Irak i Jordan. Danas pripadnici tog regiona pokušavaju da ga objedine, ne prezajući od terorističkih akcija kako bi strance ubedili da im tu nije mesto i zatim sami skrojili svoju buduću zajednicu. Autor čak decidirano tvrdi da “ako bismo otišli sa Bliskog istoka, atentati u Evropi bi verovatno brzo prestali, ali bi broj žrtava u regionu porastao”. Ružičastih prognoza nema.

Da bi se sprovelo bilo dobro, bilo zlo, uvek je potrebno da postoje prihodi kojima će se to finansirati. Novac je, po jednoj tačnoj ali antipatičnoj definiciji, krvotok države (ekonomije). Taj krvotok nepohodan je čak i za tako neuhvatljivu formu države kakva je ID. Ništa ne uspeva da funkcioniše na duži rok ako je zasnovano samo na prinudi ili egzaltaciji. Dakle, potreban je novac, jer čak i fundamentalistički fanatici traže platu. Zato je ID pored zverstava, morala da izgradi i sistem sticanja prihoda i vladanja preko njihove distribucije.

Evo šta sirijski pesnik Ali Ahmad Said poznatiji kao Adonis3 kaže: “Mislim da religija ima samo delimičnu odgovornost. Treba pre svega obratiti pažnju na ekonomske razloge i obrazovanje. Treba proceniti psihološke i socio-ekonomske aspekte pripadnika generacije koji su odrasli u getima i odatle odlazili u rat, da bi se vraćali kao teroristi. Oni nemaju šta da izgube”. ID je nekako sastavila svoju ekonomiju koja funkcioniše na niskom nivou, ali dovoljno efikasno da održava sistem. Delim mišljenje sa onima koji smatraju da bi udarac toj ekonomiji poljuljao celokupan ID sistem i budući da džihadisti imaju plitke korene u društvu – vrlo je malo lokalnog ljudstva u njegovim redovima – bili bi prinuđeni da se koncentrišu na sopstveni opstanak. Naime, nemaština bi najverovatnije desetkovala potporu lokalnog stanovništva.

Procene su da ta “država” vlada nad sredstvima vrednim 2 hiljade milijardi i da njen godišnji dohodak iznosi nekih 2,9 milijardi dolara. Reč je o prostoru veličine Velike Britanije, ali sa brojem stanovnika manjim od Londona. U pitanju je ekonomija koja tradicionalno posluje gotovim novcem tako da bi finansijske sankcije imale manji uticaj nego drugde. Računa se da stanovništvo preživljava sa 115 dolara mesečno prihoda po porodici, a da strani pripadnici ID imaju plate koje su između 550 i 700 dolara mesečno. Sa tim primanjima oni čine višu klasu. Jedan od sagovornika Financial Timesa (preko Skajpa) iz Sirije tvrdi da je obilje od pre dve godine, kada su radnje bile pune robe, a džihadisti vozili super terence, nepovratno prošlo. Cene svih vrsta robe određuju vojne uprave, pa zato jeftine robe nema na tezgama već se prodaje ispod ruke za veće iznose. Zbivanja su već iznedrila doskočicu razočaranih pristalica: “Jesam Salafit, ali nisam budala”.

Prihodi Islamske države, ako se izuzmu iznosi poreza i otimanja od banaka, pune se iz sledećih izvora: od nafte (38%), prirodnog gasa (17%), otmica i otkupa (12%), fosfata (10%), cementa (10%), žitarica (7%), donacija (4%) i zaplena (2%).

Porezi i nameti: postoji osnovni porez na sva dobra, zatim na sve bankarske transakcije kao i na prihode telekomunikacionih kompanija, sledi porez od 5 odsto na plate (za zdravstvo i ostale oblike socijalne sigurnosti), taksa na kamione od 200 dolara godišnje, zatim ulazna taksa od 800 dolara za kamione koji prelaze iračko-sirijsku granicu, taksa od 20 do 50 odsto vrednosti na prodaju arheoloških predmeta, na uhvaćenu švercovanu robu naplaćuje se kazna od 25 odsto vrednosti posle čega se njom može legalno trgovati. I na kraju, tu je posebna taksa/“zaštita” (protection payment) koju plaćaju nemuslimani koji žive na teritoriji ID. Svako je slobodan da pokrene svoju delatnost, s tim što na kraju godine plaća 2,5 odsto poreza na ukupan promet. Uz velika ograđivanja, studija “Ekonomija zasnovana na terorističkom finansiranju” procenjuje ove prihode na oko 360 miliona dolara godišnje. Rand Corporation, međutim, procenjuje ih na 500 miliona dolara.

Napadi na banke: Prilikom okupiranja Mosula iz trezora ekspoziture Iračke centralne banke u tom gradu “nacionalizovano” je 425 miliona, odnosno zajedno sa pražnjenjem privatnih sefova ukupno 760 miliona dolara. Tom prilikom je obećano da će zaplenjeni novac poslužiti kao podloga za novi Zlatni irački dinar, ali se ta tvdnja istopila zajedno sa novcem. Na isti način su orobljene i ostale javne banke, dok su privatne banke “slobodne da posluju” uz taksu od 20 dolara na svaku transakciju i prinudu da investiraju gde im vlast kaže. Važi pravilo: “plaćaj, ne uznemiravaj ih i ostaviće te na miru”. U opticaju su tri vrste novca – sirijski, irački i dolar (američki). Međutim, vlasti favorizuju naplatu u zlatu, dajući 10 odsto popusta.

Nafta i gas: Irak je četvrti u svetu po procenjenim rezervama nafte, međutim, na teritoriji ID se nalazi samo 10 odsto tog bogatstva i to pretežno u području Mosula. Da kojim slučajem džihadisti pokušaju da otmu više, brzo bi nestali sa lica zemlje. Kompanija Hallyburton i država koja joj je na usluzi ne praštaju onima koji im previše ugroze interese. Iz Iraka se ID-nafta transportuje u Siriju, pa zatim zajedno sa sirijskom u Tursku, najvećim delom u naftni terminal Čejhan, gde se “pere” mešanjem sa naftom legalno kupljenom na tržištu. Nije Turska jedina, kupaca ima i iz Jordana, pa i Irana, odnosno odasvud iz susedstva. Zainteresovani su, jer se ID-nafta prodaje za približno trećinu berzanske cene. Najviše se eksploatiše u Siriji (60 odsto njene nafte); ukupni naftni potencijal Sirije je 400 hiljada barela na dan, ali eksploatacija realno ne prelazi više od 40 do 60 hiljada barela.4 Izvori i rafinerije nafte su državni, ali je transport u privatnim rukama. Ovaj naftni “autlet” ima prosečni prihod od 1 do 1,5 miliona dolara dnevno, odnosno jednu desetinu onoga što vojni komentator Miroslav Lazanski tvrdi. Ukupan godišnji prihod se otuda računa na 350 do 450 miliona dolara.

Irak je u istoriju ušao kao najveći obrazovni i trgovački arapski centar, a u literaturu i film preko klasičnog romana “Bagdadski lopov” Ahmeda Abdulaha.5 Kombinacija tih karakteristika objašnjava kako je moguće švercovati tolike količine. Naime, bilo je moguće dok Putin na sastanku G 20 nije pokazao snimke beskrajnih kolona cisterni uz primedbu da na sastanku sede predstavnici zemalja koje švercom i donacijama pomažu ID. Samo tri dana kasnije naredio je da se bombarduju kolone cisterni, što će nesumnjivo desetkovati prihode džihadista. Interesi Rusije nalažu joj da se ozbiljno razračunava sa ID iz dva razloga: a) da bi sačuvala baze u Asadovoj Siriji iz kojih ima uvid u celi Mediteran i b) zbog svog muslimanskog dela Zakavkazja gde ID ima brojne i okrutne simpatizere.

Prirodni gas se koristi u domaće svrhe, ponajviše u termoelektranama, ali se onda švercuje struja, čak i ljutim neprijateljima u Damasku, ili Kurdima, samo ako uredno plaćaju. Paradoks je da Damask šalje plate zaposlenima u elektranama na teritoriji ID, jer kao time demonstira svoj suverenitet i vlasništvo. Trgovina u tom regionu jača je od logike, granica i ideologije. U protekle dve godine šverc nafte je utrostručen, mobilnih telefona upetostručen, dok je ilegalni promet cigaretama osam, a lekova čak deset puta veći.

Otmice i otkupi: Budući da je ova delatnost četvrta po doprinosu ukupnim prihodima ID, očito je da se ne radi samo o političkom i verskom nasilju nego i o načinu privređivanja. Thomson Reuters Commodities analitičari procenjuju da se čak 12 odsto neporeskih prihoda ID formira od otmica i ucena. Vrlo je teško prihvatiti, ali i pobiti tu tvrdnju. Zna se da pripadnici ID od Libije i Nigerije do Iraka i Sirije kidnapuju strance. Šveđani su se nedavno pohvalili kako su za oslobađanje jednog svog tehničara platili samo 70.000 dolara, dok ostali ćute, pa se ne zna koliko drugi plaćaju i koliki je obim tog posla. Svašta u tome ima. Recimo, za oslobađanje američkog novinara Džemsa Folija, tražena je milionska suma. Navodno je porodica platila, ali novac nikada nije stigao do kidnepera, pa je novinar – zaklan. To ritualno klanje talaca je takođe u funkciji privređivanja. Prvo, jer postaje jasno da se kidneperi ne šale. Drugo, time se podiže cena otkupa. I treće, strah ubrzava rokove plaćanja.

Donacije: Slična je storija i sa donacijama koje pretežno stižu iz bogatih arapskih zemalja. Taj izvor bi se mogao posmatrati kao greenfield investicija. Na startu je samo iz Katara (u prve dve godine) stiglo tri milijarde dolara, a zna se da su bili izdašni i Kuvajt i Saudijska Arabija. Danas po toj osnovi stiže svega oko 70 miliona dolara godišnje u kešu uz dosta savremenog naoružanja. Ujedinjene nacije su 2014. na crnu listu stavile šest osoba iz Kuvajta koje su slanjem novca i oružja pomagale ID. Tvrdi se da se Abu Džafar al Sabavi, bivši “ministar finansija” ID prekvalifikovao u vrlo veštog fundraisera. Jednom je na aerodromu u Kuvajtu uhvaćen sa 14 miliona dolara u kešu i učtivo zamoljen da ubuduće ne nosi gotovinu. Odgovorio je da je na bio prinuđen, jer “nevernici” njegovoj “NVO” oduzimaju poslat novac ako se šalje preko banaka.

Industrija, rudarstvo i poljoprivreda: Područje koje drži ID u Iraku bogato je fosfatima od kojih je Irak pre raspada prihodovao oko 800 miliona dolara godišnje, ali su smanjena proizvodnja i niske cene zbog sankcija svele prihode na 300 miliona dolara. Kako u Iraku, tako i u Siriji glavne cementare nalaze se na području koje drži ID. I cement se mora prodavati upola cene kako bi neko pristao da ga kupi uprkos zabranama i teškoćama. Svejedno prihodi dostižu 290 miliona dolara godišnje. Provincije Nineveh i Salahedin spadaju u najplodnije delove regiona. Pritom su džihadisti osvajajući ta područja zaplenili u silosima preko milion tona žitarica. Računa se da je ta količina unovčena za oko 120 miliona dolara, a da redovni godišnji viškovi prodavani na crnom tržištu donose Islamskoj državi oko 200 miliona dolara. Dok cene u izvozu neprekidno padaju, dotle cene na domaćem, takođe crnom tržištu rastu, jer žitarica i brašna, čije cene određuje ID, ima samo u nedovoljnim količinama, a u neograničnim jedino kod crnoberzijanaca.

Ranije citirana Thomas Reuters Commodities analiza završava se tvrdnjom: “Iako je Islamska država virtualna, ona je u stanju da vodi administraciju, da održava civilne i vojne funkcije, da održava i gradi puteve, škole, bolnice, da obezbeđuje struju, vodu i druge ključne potrebe. Haotično, ali ipak na nivou koji zadovoljava potrebe stanovništva”. Propaganda kojoj smo podvrgnuti stvara nam sliku totalnog haosa, tako da je čak i američki predsednik Obama samo dan pre masakra u Parizu definisao ID kao “otpisanu”. Još je pruski vojni genije Klauzevic napisao da je dobar deo obaveštajnih podataka kontradiktoran, a još veći deo lažan, kako bi bio po volji onoga kome je namenjen. Malo koga je iznenadio nedavni skandal da su u američkom generalštabu krojili lažne izveštaje.

ID je bez ikakve odstupnice teroristička tvorevina, pa joj je i ekonomija takva. Dobrim delom se zasniva na krijumčarenju, kidnapovanju, ucenama, otimačini, trgovini drogom6 i beskrupuloznom eliminisanju konkurenata. Reklo bi se da svetska konfrontacija sa njom ulazi u energičniju fazu. Pritom ne mislim na jednoglasno usvajanje francuske rezolucije protiv terorizma u Savetu bezbednosti, jer to je četrnaesta takva rezolucija od devedesetih godina, nego na bombardovanje naftnih postrojenja i transporta, na presecanje kanala za izvoz iz ID, na ozbiljniju kontrolu tokova novca koji se obrće oko ID, na opštu osudu ponašanja džihadista. U italijanskoj ozbiljnoj TV emisiji Che tempo che fa iznet je podatak da su pre neki dan pljačkaši sa fantomkama na glavama upali u banku u predgrađu Torina vičući: “Nismo ID, ovo je samo pljačka banke” – dakle, niče nova vrsta galgen humora.

Na početku teksta citirao sam sirijskog pesnika Adonisa, jer kao i on smatram da verski element nije presudan u oceni ponašanja ID. Ima nečeg kolonijalistički nadmenog u tezama površnih zapadnih analitičara koji svoje nerazumevanje manje razvijenog sveta pokrivaju tezom o presudnom verskom ili tribalnom karakteru sukoba. Suština je ipak u socijalnim, odnosno ekonomskim odnosima. Ukoliko bi zaista bio izvršen sistematski udar na ekonomiju ID, na presecanje kanala njenog finansiranja, to bi imalo presudniji efekat od neprekidnog bombardovanja gradova i građana.

Legitimitet i utemeljenost ID ne leži na nacionalnim, nego na pseudo-religioznim osnovama. Njeni pripadnici, iako najvećim delom pridošli iz drugih krajeva i zemalja, imaće podršku lokalnog stanovništva sve dok funkcionišu službe, snabdevanje, dok ima prihoda i robe, dok može da se živi. Prekidanje tih tokova neminovno bi okrenulo stanovništvo protiv ID vlasti i olakšalo njenu likvidaciju. To međutim znači narušiti stabilizovane interese džihadista i trgovaca/švercera koji na drastičnoj razlici u cenama (nafte, sirovina, droge) stiču ogromna bogatstva. Nije ni slučajno bezgrešna suprotna strana čiji vojnoindustrijski sektor na sukobu zarađuje ogromne sume, privatne bezbednosne agencije unosno zapošljavaju desperadose, političari grade karijere, mediji tiraže… mnogima mir kvari poslove. Nesrećni Ban Ki Mun uzalud klečeći moli svetske sile (Ameriku i Rusiju) da se usaglase oko rušenja ID. Olako izglasavane rezolucije OUN protiv terorizma već uveliko vređaju razumne ljude svuda po svetu.

Biznis i finansije, 23.11.2015.

Peščanik.net, 24.11.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

________________

  1. U to vreme u Americi je počeo bojkot francuskih proizvoda (uništeni su hektolitri Bordeaux vina i tone Camambert sira). U restoranu Kongresa, “french fries” (pomfrit) je preimenovan u “freedom fries”. I velike nacije povremeno imaju minorne trenutke.
  2. Na engleskom se za Islamsku državu najčešće upotrebljava akronim ISIS (Islamic state of Iraq and Syria). Pomodna je postala neobična skraćenica Daesh (Dawlah al-Islamiyah fi al-Iraq wa Bilaad al-Shaam) jer iako je to izvorno ime, kad se piše kao Dahes, a izgovara podjednako – znači “oni koji seju neslogu” pa ga zato islamisti ne vole, a njihovi protivnici sve radije upotrebljavaju. U britanskom parlamentu je o tome vođena debata i prevagnulo je da zvanično ostane ISIS.
  3. Adonis je navodno kandidovan za Nobelovu nagradu, ali je kandidatura odbačena zbog njegovih tvrdnji da je Asad obezbeđivo građanima više slobode i dobrobiti nego što je imaju na području gde vlada opozicija. Živi u Parizu.
  4. Foreign Affairs navodi da iz Sirije potiče 44, a iz Iraka 10 hiljada barela nafte dnevno.
  5. Roman je prvi put ekranizovan 1924. kao nemi film sa Daglasom Ferbanksom u glavnoj ulozi, a zatim i kao zvučni film, 1940. u engleskoj i 1961. u italijanskoj verziji.
  6. Vest o zapleni 2 tone kaptagona (droge) u Turskoj, koja se masovno proizvodi u Siriji na teritoriji džihadista za sopstvenu upotrebu i izvoz, novost je utoliko što su turske vlasti počele da je plene, ostalo je poznato.