Čitavom dužinom horizonta kojim se nekada prostirala luka u Bejrutu, štrči iskrivljen, iskidan čelik. S leve strane, kao pogureni od poraza, stoje razlupani neboderi odakle se kroz vrelu izmaglicu ka drugoj strani luke proteže opusteli autoput sa razbacanim olupinama automobila. Saobraćajna barijera umazana je krvavim otiscima ruku onih koji su nekako uspeli da prežive stravičnu eksploziju i oteturaju se s one strane apokalipse. Nulta tačka eksplozije koja je uništila veliki deo libanske prestonice, nekada je bila prostrana zona skladišta, restorana, domova i radnji. Sve do utorka 4. avgusta uveče, bilo je to još uvek živo srce umirućeg grada.
U sredu je osvanula potpuno izmenjena stvarnost. Veći deo istočnog Bejruta više nije podesan za život, prećutno priznaju malobrojni stanovnici i vlasnici radnji koji čeprkaju po razorenim građevinama. „Ne znam kako ćemo ovo preživeti“, kaže Isam Nasir, upravnik prodavnice automobilskih guma koja se nalazila pored zgrade sa putničkom agencijom, picerijom i skupim kafićem; sve je uništeno.
S druge strane puta vidi se oštećena prodavnica mrtvačkih sanduka. Neki su popadali, drugi su razvaljeni. Obustavljen je čak i taj posao za kojim sad vlada velika tražnja. Čitavog jutra meštani utvrđuju gde se šta nalazilo po kvartu Žamejzi, poznatom po kafićima, barovima i restoranima, a koji se razvijao i propadao u skladu sa promenljivim posleratnim prilikama u Bejrutu. „Tamo je sedelo šestoro starijih ljudi“, kaže Malik, 36, irački radnik migrant iz Mosula. „Svega mi, smrt me prati gde god da odem.“
Uništen je i Le Šef, jedan od poslednjih jeftinih restorana u gradu. Jedan od suvlasnika, Šarbel Basil, ćutljivi ugostitelj sa gotovo 40 godina staža, povređen je u eksploziji i sada se oporavlja kod kuće. Ranjeni gosti kafane prvo su prebačeni u najbližu bolnicu Sen Žorž koja se nalazi na brdu, direktno izložena luci. Tamo su zatekli teško oštećenu zgradu, mrtvo i ranjeno medicinsko osoblje. Uprava je donela odluku, nezamislivu u svakoj drugoj prilici, da odbije prijem ranjenih.
„Nisam mogao nikome da pružim pomoć”, kaže jedan doktor koji nije želeo da se predstavi. „Ostali smo bez struje. Neke kolege su ležale pod ruševinama. Delovi plafona još uvek otpadaju… Preminula je većina naših pacijenata sa intenzivne. Bili su tu pre nego što se ovo desilo i treba ih ubrojiti u žrtve eksplozije. Njihova smrt će me dugo proganjati.“
Obližnja bolnica Diju pretvorena je u jedan od centralnih gradskih prihvata za žrtve. Doktor Fadi Hadad, profesor interne medicine i imunologije, regrutovan je kao specijalista za traume. „Bilo je puno slučajeva pucanja slezine, teških povreda od udarnog talasa. Sigurno ne manje od 400. To su teški slučajevi. Nismo imali dovoljno ni ljudi ni opreme. Morali smo da zovemo studente i specijalizante. Mnogo naših kolega je povređeno. Svi imamo ponekog od porodice ili prijatelja koji su ranjeni… Ranije sam radio u Crvenom krstu i viđao sam takve događaje, ali ni blizu ovolikih razmera. Na hitnom prijemu po prvi put nismo bili u stanju da se pobrinemo za sve. Bili smo prinuđeni da zauzmemo 60 soba sa drugih odeljenja za hitne slučajeve. Deset operacionih sala radilo je istovremeno, a hirurzi su operisali čitavu noć bez prestanka. Izgubio sam dvoje prijatelja.“
Zdravstveni radnici u Bejrutu su besni na libansku vladu i s nepoverenjem prate šta će se dalje dešavati. U državi koju je već opustošio ekonomski slom, usled decenija nekontrolisane korupcije vlasti, apeli političara za međunarodnu pomoć dočekani su sa dubokom skepsom. „Ako neka zemlja želi da nam pomogne, molimo vas da šaljete pomoć institucijama kojima se može verovati“, kaže Hadad. „Ne preko vlade.“
U jednom od najtežih dana u burnoj istoriji Bejruta osećaj nepravde prožima sve. „Sutra dolazi Makron i vlasti će misliti da su se izvukli,“ kaže Butros Faris, prodavac. „Ništa nisu uradili od reformi i sad misle da neće ni morati. Biće kao nekad kad su razne države ispisivale čekove za pomoć, a novac ovde nestajao. Nadam se da francuski predsednik to shvata.“
Kao neposredan uzrok eksplozije vlasti su identifikovale džinovski tovar od oko 2.750 tona hemikalije amonijum nitrat koji je pre šest godina sa ruskog broda istovaren u nekoliko lučkih skladišta. Sada se raspravlja o tome kako je moguće da ova opasna smesa stoji u blizini gradskog centra i ko je to odobrio. „Biće vrlo zanimljivo čuti kako će to da opravdaju“, kaže Makram Hadađ, 41, pravnik. „Ako ispadne da je to naredio neko iz vlasti, sve će se zataškati. Ili će optužiti nekog nižeg birokratu.“
Libanski zvaničnici su obećali petodnevnu istragu tokom koje će svaki službenik povezan sa spornom odlukom biti stavljen u kućni pritvor, a po potrebi i optužen. Bivši lučki radnik Jusuf Šehadi kaže za Gardian da je libanska vojska naredila njemu i ostalim lučkim radnicima da skladište hemikalije, uprkos čestim protestima drugih vladinih službi. „Žalili smo se zbog toga svih ovih godina. Svake nedelje dolazili su ljudi sa carine i ulagali žalbe, kao i drugi službenici. Vojska je stalno govorila da nema gde drugde da drži tovar. Svi su hteli da budu glavni, a niko nije hteo da donese odluku. Bilo je puno svađe oko toga. Svi zvanični zahtevi su završili u fioci. Niko nije ništa preduzeo.“
Hvatanje u koštac sa uzrocima ovakve katastrofe ukazuje se kao još jedan test za vladu koja nije uspela da ubedi mnoge Libance da je u stanju da ostvari proklamovani cilj uspostavljanja odgovornosti. „Ako sad ne bude rezultata, mnogi će zauvek otići iz zemlje“, kaže Sara Mansur. „Ja idem čim budem mogla“. Guverner Bejruta kaže da je 300.000 ljudi već napustilo grad i prešlo negde u unutrašnjost. Mnogi od njih neće imati gde da se vrate, što potvrđuju inspektori koji su u sredu već krenuli da mnoge ruševine obeležavaju kao nenastanjive.
Po trotoarima se gomilaju razbijeni prozori i vrata, dok komadići stakla pokrivaju ulice kao sneg. Do kraja dana, vozila koja se probijaju zakrčenim ulicama razdrobila su staklo u prah. Delovi Bejruta izgledali su kao posle peščane oluje. Ipak, taj prizor nije potrajao. Opštinski službenici i komšijski timovi sa lopatama i kofama čitavog dana su raščišćavali ruševine, dok se nisu ukazale strukture kojima će biti lakše upravljati ako novac ikada stigne da ponovo pokrene život.
Voda se deli svima koji su došli u pomoć u Žamejziju i obližnjem Mar Mihaelu. Iz razrušenih barova bazdi prosuti alkohol. Konvoj UN provlači se kroz deo grada sa noćnim klubovima – daleko od njihove uobičajene rute na granici sa Izraelom. Umorni radnici Crvenog krsta peru improvizovanu hitnu pomoć na parkingu, koji je prethodne noći bio natopljen krvlju.
Jedino što je ublažilo posledice eksplozije bilo je to što je većina noćnih barova zatvorena zbog korone. „Nismo radili“, kaže Nijam Fleming Farel, suvlasnik kafića Alija u Žamejziju. „To je sreća u nesreći. Ne znam kako bih podneo da smo imali poginule. Na sreću, imamo samo materijalnu štetu.“
The Guardian, Martin Chulov, 06.08.2020.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 07.08.2020.
Srodni linkovi:
London Review of Books – Raščišćavanje ruševina – budućnost Libana
Ognjen Radonjić – Pokvarenjaci
Mekomit – Bejrut je dotakao dno