Šest je, dakle, kriterijuma na osnovu kojih možemo da sudimo o otporu kao građanskoj neposlušnosti. Otpor treba da bude usmeren na jasne slučajeve nepravdi koji nastaju ili se podstiču zakonom, odlukom ili politikom onih koji su na vlasti; otpor mora biti javni, nenasilni i nelegalni čin, koji počiva na savesti i koji se odvija u uslovima funkcionisanja demokratskih institucija i procedura. Prvi kriterijum za definisanje belih listića kao građanske neposlušnosti je već analiziran u prethodnom tekstu. Zaključak je da beli listići jesu odgovor na nepravdu koja je proizvedena zakonom ili zakonima koje je formulisala i usvojila vlast ili većina.1 Sledi analiza preostalih pet kriterijuma i to redom kako su navedeni.
Kriterijum javnosti
Građanska neposlušnost je uvek javni, a nikada privatni čin. To znači da lično protivljenje sadržini zakona, odluke ili politike ne može da bude tretirano kao čin građanske neposlušnosti sve dok ostaje u domenu razmišljanja ili „mrmljanja sebi u bradu“, tako da niko ne može da sazna za to protivljenje. Čim se stvore uslovi da ovo protivljenje postane poznato javnosti, ono, uz uslov da su zadovoljeni ostali kriterijumi, stiče pravo prepoznavanja kao čin građanske neposlušnosti. Postavlja se pitanje koji su to putevi kojima ovo delovanje može da bude priznato kao javno.
Uzmimo, na primer, slučaj da građanin A pogođen nepravednošću politike koju vodi vlast u državi X odluči da ne plati redovni godišnji porez i time pokaže svoj otpor. Pretpostavimo i da o toj svojoj odluci osoba A odluči da obavesti osobu B i niz drugih osoba. Relevantno pitanje za ovaj deo analize je da li je u slučaju ovakvog delovanja osobe A zadovoljen kriterijum javnosti i koji je to momenat. Jasno je da otpor osobe A nastaje u momentu neplaćanja poreza državi X. Trenutak isticanja javnog delanja nije, međutim, zadovoljen sve dok država X ne podnese tužbu protiv osobe A i čitav slučaj ne učini vidljivim za javnost ili dok osoba A, obaveštavajući osobu B ili druge osobe o svom otporu, ne pošalje poruku da svoj otpor želi javno da iskaže. U ovom slučaju, osoba A pokazuje spremnost da svoj otpor učini javnom odlukom da ne plati redovni godišnji porez državi X, ali ova spremnost postaje javni čin u trenutku otpočinjanja parnice države X protiv osobe A ili trenutkom u kojem osoba A obaveštava druge osobe da neplaćanjem poreza otpočinje borbu protiv nepravde koju sprovodi država X.2
Ako se usmerimo na slučaj belih listića u Srbiji uoči izbora koji se organizuju na svim nivoima vlasti, a koji su zakazani za 6. maj 2012. godine, neophodno je da se odgovori na pitanje da li ovaj slučaj predstavlja javni otpor. U delu koji se odnosi na definisanje pojmova, već sam naveo da slučaj belih listića u Srbiji obuhvata: (1) kampanju za izlazak na izbore građanki i građana Srbije u okviru koje se građanke i građani upućuju na vrednost belog glasa kao načina otpora određenim zakonima, odlukama ili politikama onih koji su na vlasti; (2) takvo korišćenje svog izbornog prava u momentu kada građanka ili građanin glasa tako da svesno svoj glas učini nevažećim.
Kada bismo slučaj belih listića suzili isključivo na čin glasanja na izborima za koji u demokratskom sistemu mora da bude obezbeđena tajnost glasanja, onda ne bi bilo moguće dokazati tezu da je to javni čin. Slučaj belih listića je, ipak, mnogo širi od ubacivanja precrtanog listića u glasačku kutiju ili mrmljanja sebi u bradu. Ovaj otpor nepravednom sistemu nadziranog pluralizma koji počiva na tačno utvrđenim zakonima je, i mnogo pre zakazanog dana za glasanje, obezbedio legitimitet javne borbe protiv nepravde. U tu svrhu, organizovani su performansi na beogradskim trgovima, stvoreni su forumi na društvenim mrežama preko kojih se u javnosti širi ideja građanskog otpora, a organizovane su i kreativne, javne radionice ilustrovanja izbornog listića. Čin glasanja se u slučaju belih listića tumači kao trenutak u kojem se svaki građanin ili građanka konačno susreće sa državom i u lice joj kaže šta misli o određenim zakonima koji su doneseni u njeno ime, ali taj momenat tihog susreta lice u lice već je demistifikovan i narušen bučnom kampanjom o neophodnosti otpora nepravdi. Time su zagovornici belih listića osigurali put do javnosti i u tom segmentu legitimisali sebe kao građanski neposlušne.
Jasno je da je i ovaj, drugi po redu, kriterijum za definisanje slučaja belih listića kao građanske neposlušnosti potvrđen. Sledi analiza trećeg kriterijuma.
Kriterijum nenasilja
Oko ovog kriterijuma može biti najmanje polemike, budući da ni kampanja za beli listić ni samo precrtavanje izbornog listića u trenutku glasanja ne sadrže bilo koji element nasilja. Suprotno tome, slučaj belih listića je u celosti usmeren na miroljubivo delovanje i obiluje kreativnim idejama kojima se samo učvršćuje pacifistički duh. Budući da je ovo sasvim nesporna tačka u pokušaju da slučaj belih listića označim kao građansku neposlušnost, neću se više zadržavati na argumentaciji, ali ću pokušati da proširim polje analize koje se odnosi na nenasilje.
Veliki broj slučajeva građanske neposlušnosti sadrži radnje koje mogu da deluju kao nasilje. Kada određeni broj građana, na primer, odluči da „onesposobi“ mašine kojima se vrši uništavanje zelene površine na kojoj su deca uobičajavala da se igraju, onda deluje da ovaj čin predstavlja nasilje. Ili, ako zamislimo da se građanska neposlušnost manifestuje masovnim građanskim protestima tokom kojih nekoliko učesnika protesta spali lutku koja simbolizuje donosioca nepravednog zakona ili izvršitelja nepravedne odluke, onda se i u ovom slučaju moramo zamisliti da li je spaljivanje lutke manifestacija nasilja.
Dok u prvom slučaju uočena radnja koja deluje kao nasilje ne predstavlja niti slučaj nasilja niti poziv na nasilje jer nema za cilj da se onesposobljavanjem mašine proizvede bilo kakav efekat osim simboličnog protesta protiv nepravde, slučaj spaljivanja lutke može da bude tumačen kao poziv na nasilje.
Slučaj belih listića ne predstavlja sumnjivu situaciju u pogledu ovog kriterijuma ni na koji način.
Kriterijum nelegalnosti
Rols-Habermasova koncepcija predviđa da akteri građanske neposlušnosti krše zakon, bilo isti onaj protiv kojeg je otpor usmeren ili neki drugi zakon ili zakone, čime saopštavaju da namerno krše princip legaliteta kako bi što jasnije ukazali da je osnovni problem u legitimnosti određenog zakona, odluke ili politike. Kršenjem zakona se pokazuje da je vrednost prava dovedena u pitanje, a da se delovanje građana počinje smatrati nadređenim ili primarnim u odnosu na zakone koji se svesno krše. Iza kršenja zakona stoji jasna poruka da tačno navedene zakone, koji su osnov građanske neposlušnosti, treba promeniti kako bi se eliminisao izvor nepravde na koji su građani reagovali.
U slučaju belih listića, već smo naveli koji su to zakoni koji predstavljaju izvor neposlušnosti – to je izborno zakonodavstvo i Zakon o političkim strankama. Odgovarajuće izmene u ovim zakonima obezbedile bi da se stavi tačka na slučaj belih listića, jer bi prostor za političko delovanje bio otvoren ne samo za odabrane, već bi se istovremeno obezbedilo i adekvatno predstavljanje političkih snaga i ideja kako nacionalnog, tako i regionalnog, pa i lokalnog uticaja. U slučaju da se i nakon odgovarajućih izmena navedenih zakona nastavi kampanja belih listića, onda taj otpor ne bi mogao da se podvede pod građansku neposlušnost, već bismo mogli da ga označimo kao protest ili neku drugu vrstu otpora.
Sada dolazimo do, verovatno, najosetljivije tačke u definisanju slučaja belih listića kao građanske neposlušnosti. Koji zakon ili zakone krše zagovornici belih listića u nameri da utiču na one koji odlučuju, kako bi zakoni, koji zaslužuju izmene zaista bili i promenjeni?
Zamislimo državu D u kojoj žive osobe G1, G2, G3 i tako dalje. Pretpostavimo situaciju u kojoj grupa nezadovoljnih građana (označimo sve nezadovoljne zajedno slovom G) u državi D odluči da se usprotivi nepravednom zakonu Z. Građani G, inače skloni kreativnom mišljenju, odlučuju da svakog dana do ispunjenja njihovih zahteva, izlaze svojim biciklima na glavnu ulicu prestonice države D, koja je i najprometnija ulica u celoj državi, nameravajući da se kreću toliko sporo da njihova akcija za posledicu ima blokadu saobraćaja. Uredivši stvar tako da nijedan biciklista pojedinačno ne krši nijedan zakon svi zajedno ipak onemogućavaju saobraćaj u najprometnijoj ulici prestonice države D. Kumulativni efekat ovakvog delovanja građana G1, G2, G3 itd, biće blokada saobraćaja čime niko od građana ne krši nijedan od zakona. Svi zajedno, međutim, blokiraju ulicu čime deluju tako da sprečavaju delovanje zakona kojim se uređuje pitanje regulacije saobraćaja. Zajedničkim delanjem građani G izvrdavaju izvesna pravila kojima se uređuje saobraćaj u gradu i suštinski remete ili krše zakon koji bi to trebalo da spreči. Ovo kršenje zakona može se podvesti pod građansku neposlušnost. Građani G, što je veoma čest slučaj u primerima građanske neposlušnosti, u ovom slučaju namerno stvaraju kreativnu tenziju koja nosioce vlasti, ka kojima je usmeren zahtev ka izmeni ili povlačenju nekog zakona, gura u ugao nemoći ili neznanja kako da se reaguje.
Sličan (ne i identičan) efekat imaju beli listići u Srbiji 2012. godine. Njima se remeti:
(1) uobičajeni redosled očekivanih radnji građana time što se uvodi aktivnost koju izborno zakonodavstvo ne prepoznaje kao moguću opciju na glasačkom listiću;
(2) institucija demokratskih izbora, njihov ishod i formiranje Vlade.
Time se remete pravila, a predstavnici vlasti, što je i očigledno prema njihovim dosadašnjim reakcijama, ne znaju kako da reaguju osim što negoduju čim se pomene ideja belih listića. Slučaj belih listića, dakle, ne predstavlja tipično kršenje zakona već delanje koje je ekvivalentno kršenju zakona i kojim se stvara kreativna tenzija u odnosu na deo zakona kojima je uređen proces glasanja u Srbiji. Kumulativni efekat ovakvog delanja može biti veliki broj nevažećih listića poput velikog broja biciklista u slučaju države D. U slučaju belih glasova taj efekat jeste zahtev za izmenom tačno određenih zakona koji građani šalju nosiocima vlasti, a čime su nosioci vlasti nužno oslabljeni usled krnjeg legitimiteta koji imaju nakon izbora.
Može se reći da slučaj belih listića predstavlja kršenje dela baš onih zakona koji se nastoje i promeniti što, po mom sudu, bele listiće, prema ovom kriterijumu, svrstava u direktnu građansku neposlušnost, što nas vodi u pitanje nije li slučaj belih listića jedan od jasnijih, pa i tipičnih primera građanske neposlušnosti. Argument je, po mom sudu, veoma jak, pa bele listiće označavam građanskom neposlušnošću i u odnosu na kriterijum kršenja ili povrede zakona.
Kriterijum savesti
Građanska neposlušnost treba da bude izraz osećaja da je narušena pravda. Motiv za delanje ne sme biti lična ili politička korist koju nosioci otpora mogu ili žele da ostvare uspehom svog delanja, već dirnuta savest. Veoma dobar uput na ovaj segment građanske neposlušnosti dao je Žarko Šunderić u tekstu koji je objavio još kao student Beogradske otvorene škole 2000. godine pod naslovom Građanska neposlušnost kao prometejska krivica.3 Označavajući savest kao pokretača otpora, Šunderić opisuje Prometejev slučaj sledećim rečima:
„Ovo je prvi slučaj da otpor protiv vlasti pokreće pitanje savesti i morala. Pojam morala za raspusne olimpske bogove do tada nije značio gotovo ništa. Jedna od karakteristika mita i sveta u mitu je odsustvo vremena. Ova praznina omogućava mitu da živi. Mitološki bogovi, uči Euhemeros iz Mesene, nisu ništa drugo do heroji i istaknuti ljudi, proglašeni bogovima. Kada se izgubi vreme javljaju se bogovi i mit. A kada se pojavi Prometej netaknuti božanski svet se posmatra sa distance i tada Prometejeva borba postaje realnost.“4
U slučaju belih listića, ne postoji nikakav znak da je ovo delanje usmereno ka ličnoj ili političkoj koristi koju mogu da realizuju inicijatori i zagovornici belih listića. Štaviše, usmerenost ka opštem dobru je evidentna, budući da se izmena zakona o kojima je reč tiče svih građanki i građana Srbije, čak i onih koji su apolitični. Javno je demonstrirano da ne postoji nikakav interes izvan onog koji se tiče opšteg dobra. Kriterijum savesti je, takođe, ispunjen.
Kriterijum demokratičnosti
Ako pretpostavimo da je sadržina određenog zakona nepravedna i oslonimo li se na građane kao čuvare pravde, onda neposlušni građani svoj otpor mogu da ostvare kao građani samo u demokratskoj državi. U ovoj celini je ključno pitanje demokratičnosti Srbije 2012. godine. Da bismo mogli da analiziramo nivo demokratskog razvoja jedne države, neophodan je komparativni prikaz razvoja demokratije i precizno pozicioniranje Srbije u toj shemi. Pošto je svrha ove analize polemička, neću se udubljivati u vrste demokratije, već ću naznačiti da li politički poredak u Srbiji zadovoljava minimalne zahteve demokratskog poretka i gde leže mogući problemi.
Uzmemo li da osnov minimalne demokratije čini periodično organizovanje poštenih izbora, potom takmičenje različitih aktera za vlast i smenjivost onih koji su na vlasti, onda možemo zaključiti da je i Srbija demokratska država. Ono što demokratiju u Srbiji čini krnjom jeste sistem nadziranog pluralizma koji sam opisao u prethodnom tekstu. Ova okrnjenost ne dovodi u pitanje ispunjenost minimalnih zahteva za demokratskim poretkom, pa možemo tvrditi da je i fasadna demokratija u Srbiji forma demokratije.
Zaključujem da građanke i građani Srbije agituju za bele listiće u demokratskom ambijentu, čime je ispunjen i ovaj kriterijum za označavanje slučaja belih listića kao slučaja građanske neposlušnosti.
***
U ovom tekstu sam hteo da proverim da li slučaj belih listića u Srbiji zadovoljava sve kriterijume građanske neposlušnosti prema Rols-Habermasovoj koncepciji. Zaključak je da je zadovoljeno svih šest važnih kriterijuma. Preostalo je da u narednom tekstu analiziram dodatne zahteve koji se mogu javiti u ovom slučaju. To su: (1) pitanje poretka, tj. utiče li se slučajem belih listića na pojedinačne zakone ili se želi menjati poredak; (2) pitanje prihvatanja posledica građanske neposlušnosti od strane onih koji su neposlušni; (3) pitanje opravdanosti otpora u situaciji u kojoj su izgledi za uspeh veoma mali. Nakon što završim analizu dodatnih zahteva koji se mogu javiti u odnosu na ovaj slučaj, trebalo bi da bude očigledno da glasanje belim listićem ne može da bude tretirano kao oblik ispoljavanja političke volje ili vrsta protesta, već da, ako želimo da govorimo precizno i tačno, ovaj slučaj može i treba da bude tumačen kao građanska neposlušnost.
Peščanik.net, 28.04.2012.
Srodni linkovi:
Elementi građanske neposlušnosti u slučaju Beli listići (I)
Elementi građanske neposlušnosti u slučaju Beli listići (III)
BELI GLAS________________
- To ne znači da 100% građanki i građana koji precrtaju listić imaju identičan motiv. Neki birači će da glasaju samo zato što žele da kazne Liberalno demokratsku partiju i Demokratsku stranku za ono što (ni)su uradili za protekle četiri godine. Drugim rečima, značajan broj ljudi biće zadovoljan da vidi kako DS odlazi s vlasti, a LDP propadne na izborima (recimo, ne uđe u Skupštinu, jer neće preći cenzus). Raznovrsnost motiva da se precrta glasački listić i učini nevažećim ne utiče na domete inicijative kojom je pokrenuta kampanja za beli glas.
- Zanimljiv primer može biti čin građanske neposlušnosti Henrija Dejvida Toroa i na ličnom primeru zasnovani esej o građanskoj neposlušnosti kao dužnosti. Videti: Henri Dejvid Toro, O dužnosti građanina da bude neposlušan i drugi eseji, Global Book, Novi Sad, 1997.
- Žarko Šunderić, „Građanska neposlušnost kao prometejska krivica“, Zbornik radova studenata Beogradske otvorene škole, Beogradska otvorena škola, Beograd, 2000.
- Ibid, str. 46.