Radio emisija 06.12.2013, govore Dejan Ilić i dečak Vasa.
Svetlana Lukić: Otkada su ovi došli na vlast, izgleda da je ideja najambicioznijih među njima bila da se u tu močvaru koju je napravila Demokratska stranka, baca kamenje. Da se mulj uskomeša, i onda ništa. Budući da im je i samima jasno da su nesposobni da bilo šta konstruktivno stvore, ostalo je samo da se dalje i dalje, svakoga dana, baca kamenje. Taj smrad koji dižu, a koji je velikim delom i njihov sopstveni, stvara im iluziju da se nešto dešava. Kao što ste čuli, Vučić je najavio pakleni decembar, steže obruč oko Šarića, direktor policije najavljuje hapšenja, Nikolićev savetnik tvrdi da ćemo zanemeti, koliko sutra, od veličine divljači koju će odstreliti. Nije treba nam nikakvo spektakularno hapšenje da zanemimo – to se već desilo.
U današnjoj emisiji govoriće dvojica dugogodišnjih sagovornika Peščanika. Prvi je Dejan Ilić iz izdavačke kuće Fabrika knjiga.
Dejan Ilić: Uvek sam govorio da možemo da pravimo paralele sa nacističkom Nemačkom, ali da one ne važe sasvim. Mislim da više nema razloga da se ograđujemo: model, istorijski, koji se zasniva na tom primeru nacističke Nemačke od tridesetih pa do sredine četrdeseth godina, mislim da on sad već nekako može poprilično da se primenjuje i na ovo što se nama događa. E sad, u vezi sa državom: mi kada govorimo i o fašizmu, i o nacionalizmu, mi zapravo uvek mislimo da govorimo o jakoj državi, o totalitranoj državi, o državi koja prožima sve pore društva, a prema nekim teorijama – kao što je recimo o tome govorio Franc Nojman u čuvenoj knjizi Behemot – nacionalizam i fašizam razaraju državu i premeštaju vlast na tela koja zapravo nemaju nikakav legitimitet da vrše vlast.
On kaže da se u Nemačkoj mesto gde bi trebalo da se vodi državna politika raspalo i da su postojale četiri grupacije koje su upravljale Nemačkom. Jedno su bile političke stranke, drugo su bile velike korporacije, treće je bio bankarski sistem i četvrto je bio čitav niz nekakvih organizacija oko političkih stranaka koje su imale neku moć, pa je postojala zvanična policija, ali je postojao čitav niz grupa koje su mogle da primenjuju silu, a nije se znalo po kom osnovu, osim zato što su bile bliske stranci koja je bila na vlasti. Mislim da i u tom smislu sile, mi u Srbiji imamo vrlo sličan mehanizam. Imamo policiju, žandarmeriju za koju ne znamo šta je, i imamo navijačke grupe. Kad žandarmerija radi to što radi, ja ne mogu reći da žandarmerija nije država. Ali to je naopaka država, to je država koja se otrgla kontroli. S druge strane imaš navijačke grupe, koje takođe očigledno imaju državnu zaštitu. Dakle vrlo sličan model onom modelu koji opisuje Nojman u svojoj knjizi Behemot.
Svetlana Lukić: Zaboravio si nekoliko desetina hiljada ljudi, naoružanih, koji su lična obezbeđenja.
Dejan Ilić: Pa da, ako pričamo o rastakanju države, onda bi to bio model po kome se ova država rastače. Ali to još uvek ne znači da za nas, obične građane, država ne postoji, jer nam se ona pojavljuje u jednom vrlo zloslutnom obliku kad god mi uskratimo – ili se državi učini da smo uskratili – neko njeno pravo tako što nismo ispunili neku svoju obavezu, na primer plaćanje poreza. E sad, kad govorimo o fašizmu i nacional-fašizmu, voleo bih da ne bude zabune; da ne bude da ja sad te termine koristim pežorativno, da bih nekog uvredio – a pritom ne znam zašto bi se fašisti, koji se diče svojim fašizmom, zašto bi se vređali ako ih ja nazovem fašistima – ali evo, samo da kažemo da su fašisti ‘oni koji se zalažu za institucionalizaciju političkog režima iz koga će biti proterani autonomija i pluralizam, ljudska sloboda, ravnopravnost i pravo na razliku; sve to oni odbacuju sa ideološkim pozivima na primat organski shvaćene zajednice. Nacional-fašisti su onda oni koji zajednicu vide kao organsko jedinstvo u čijem je temelju svest o zajedničkom poreklu tj. krvnim sponama koje dijahrono i sinhrono vezuju članove u čvrstu narodnu celinu, a narod s vođom koji otelvljuje njegovu volju’.
Prosto da se zna, kad kažemo ‘fašizam’, na šta mislim. Dakle, fašizam nadređuje kolektiv pojedincu, a šta su odluke kolektiva, to će odlučiti vođa. A vođa će se pozvati na volju većine, ali mi ne znamo kako je ta volja većine utvrđena, kada je mišljenje pojedinca postalo nebitno. To imamo od devedesetih naovamo. E, u tom smislu imamo ogoljeni rasizam u ovoj priči o azilantima. Ti da ideš da spališ mesto gde neko treba da prespava; ti da ideš da zatvoriš put da ne daš da nekome se dostavi hrana i voda – to su ozbiljni činovi. Ti te ljude ne tretiraš kao ljudska bića. To jeste rasizam. Druga stvar koja ima veze sa rasizmom je ova priča o Kosovu. Ne znam da li će se složiti ljudi sa mnom, ali ovo što srpska država, ili država Srbija preko svojih, je li, zvaničnih organa želi da instalira na severu Kosova je čist aparthejd. Dakle, oni njima kažu ‘uspostavite organe lokalne samouprave, napravite zidove prema Prištini, mi ćemo vam u tome pomoći’. Dakle, oni zaista hoće da naprave jedno potpuno razdvojeno društvo. Jer, šta god mi mislili, Kosovo u ovom trenutku ima neke svoje granice. Činjenica da se kaže da u Kosovskoj Mitrovici ne sme da bude Albanac gradonačelnik jeste nešto što ima veze sa politikama aparthejda.
Poslednjih dana, zbog ovog zakona o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja, poveo se razgovor o abortusu. Abortus je vrlo zanimljiva tema, zato što u svim tim režimima koji su skloni totalitarnim oblicima vlasti, a nacional-fašistički to svakako jesu, pitanje abortusa je uvek bilo važno, zato što se tu ogledao odnos vlasti prema pojedincu – u ovom slučaju je reč o ženskom telu. E sad, šta se desilo kod nas sa ovim zakonom? Taj zakon, reklo bi se na prvi pogled, ima vrlo humane motive. Dakle postoje neki ljudi u Srbiji koji nemaju zdravstvenu zaštitu, i onda se kaže ‘među tim ljudima mi izdvajamo decu, trudnice i porodilje i mi ćemo njima obezbediti besplatnu zdravstvenu zaštitu’. I šta se onda dogodi? Država se tu pojavljuje kao zabrinuti otac koji hoće da zbrine nejač, i on kaže ‘evo, daćemo deci, trudnicama i porodiljama’, ali da nas trudnice ne bi prevarile – jer zamislite koje je to sad iskušenje u Srbiji: ti nemaš zdravstvenu zaštitu i da bi je imao dosetiš se i ostaneš u drugom stanju; ali pošto živiš kao pas, nećeš da imaš decu – i ti ćeš onda da primaš zdravstvenu zaštitu par meseci i onda ćeš da odeš da abortiraš i onda si zeznuo državu za tih par meseci, a možda, ako neko ne javi na vreme, možda ćeš uzimati još par meseci, pa ćeš tako da oštetiš državu za ne znam koliki ogroman novac.
Tu je fantastično kako i kad donosiš zakon koji na neki naopak način ima neko zrno humanosti, kako se pokazuje priroda ove države – da je neko ne prevari, da neko ne uzme ono što mu ne pripada. Ko će da im otme? Pa te zle žene koje abortiraju. I onda, užasno je važno na koji način ćemo mi imati podatke o tim ženama. Dakle, lekari koji izvrše abortus moraju da prijave da su te žene izvršile abortus, kako bi se njima ukinula ta zdravstvena zaštita. I sad mi svi govorimo o ženama koje su izložene određenoj vrsti diskriminacije i preti im neka vrsta stigme u ovom društvu jer su abortirale – a niko ne razmišlja o tim lekarima. Ja da sam lekar, imao bih moralni problem: da li da prijavim ili ne. Koliko god da nam je Rodoljub Šabić objasnio da to ipak jeste u skladu sa zakonom, i on sam kaže da je zakon nejasan. Nejasno je na koji način će se voditi podaci o njima. Sad, neko bi rekao ‘pa dobro, nije rešeno, nisu razmišljali o svemu’. Mislim da je to poprilično ozbiljno pitanje, i mislim da neke istorijske paralele ponovo mogu da budu od koristi.
Naravno, opet ćemo na nacističku Nemačku. Nacistička Nemačka je imala ozbiljne zakone o abortusu, i abortus je tamo uvek bio instrument dvojake prirode. S jedne strane, tu je ideja o obavezi žene da rađa i da na taj način jača nacionalno telo. S druge strane, abortus je bio poželjan kada je trebalo da abortiraju niže rase. Imamo primer u Rumuniji. Gejl Kligman i Suzan Gal su radile jednu ozbiljnu knjigu o Rumuniji, i one su tu objasnile politike koje se tiču rađanja i abortusa u Rumuniji osamdesetih godina. Čaušesku je bio rešio da vrati sve dugove; da bi vratio sve dugove, morao je znatno da poveća produktivnost zemlje i nedostajala mu je radna snaga. Pošto mu je nedostajala radna snaga, on je čovek rekao da postoji kvota koju svaki region mora da ispuni što se tiče rađanja nove dece. A onda, pošto su građani neodgovorni, onda su lekari koji rade u određenim kvartovima imali normu koliko dece mora da se rodi u njihovom kvartu. Onda su lekari – ovo zvuči kao distopija, kao roman koji nam predstavlja nekakvu naopaku prirodu ljudskih bića u nekom preuveličanom obliku, ali ovo su sve tačni podaci, ovo se događalo, ovo je bila zvanična politika jedne države – dakle, lekari su špartali svojim kvartovima i gledali koje su žene trudne i pravili registar tih žena. I onda, ako bi neka žena u jednom trenutku prestala da bude trudna, oni su to prijavljivali, jer je ona na taj način podrivala šanse države da vrati kredite u roku koji je bio postavljen.
E sad, šta nam otkriva priča o abortusu u Srbiji? Ovaj zakon o besplatnoj zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja, donet je u okviru najavljene politike vlade da će se vlada pozabaviti problemom nataliteta u Srbiji, da će raditi na tome da se poveća natalitet. Dakle, nacistička Nemačka i Rumunija osamdesetih imaju nagli rast proizvodnje, imaju nedostatak radne snage, i država vrši pritisak da se rađaju ljudi, upravo zato što joj nedosaje radna snaga. Koja radna snaga nedostaje Srbiji? Kakva je uopšte priča o politikama nataliteta u zemlji u kojoj 50% mladih ljudi nema posao? Dakle, država upotrebljava svoje mehanizme, upotrebljava neku vrstu diskriminacije, rizikuje elementarna ljudska prava u situaciji u kojoj ne zna ni šta će sa već rođenim ljudima.
I to govori nešto o ovom srpskom nacional-fašizmu. Srpski nacional-fašizam je jedna imbecilna zamisao. Dakle, ja bih razumeo da Srbija u ovom trenutku ima naglu ekspanziju, otvara se gomila fabrika, imamo neke probleme, pa moramo da ih rešavamo pa smo krenuli svi da radimo: ima toliko posla da ne možemo mi koji smo živi to sve da uradimo, a rešili smo, zato što smo jedno fašističko društvo, da nećemo da primamo azilante, nećemo da nam dolaze Kinezi, nećemo da otvaraju ovde svoje prodavnice – mi ćemo da otvaramo prodavnice, ali za to nam fale ljudi. To se ne dešava. Dakle, koja crna politika nataliteta ovde, kakva crna priča o abortusima?
Pritom, sve sam ovo ispričao a nisam pomenuo jednu elementarnu stvar: pa da li stvarno mislite da su oni u stanju da zdravstveno zaštite decu, trudnice i porodilje sa ovim zdravstvenim sistemom kakav sad imaju? Dakle doneli su zakon koji je samo ogolio ili njihovu nesvest, ili njihovu jasnu nacional-fašističku opredeljenost, ili elementarnu glupost. Dakle bez ikakvog razloga si uveo jednu temu, uveo si jedno pitanje koje razdire društvo. Iskreno mislim da je to elementarni način na koji funkcionišu sve nacional-fašističke ideologije. Kako bih rekao, oni ne znaju kada je dosta. Kada će ovde neko da stane i da kaže ‘pa znate šta, stvarno smo zabrazdili’? Ne znam šta je predlagač tog zakona – predsednik skupštine – imao u glavi? Ako ti ne možeš da zaposliš 50% mladih ljudi, otkud ti ideja da imaš problem sa natalitetom? Ja mislim da je i ovaj natalitet koji imamo, koji je negativan – da je i on preveliki za to koliko je ova država u stanju da pruži bilo šta svojim građanima.
Svetlana Lukić: Da li možeš da povučeš neku paralelu sa Hrvatskom?
Dejan Ilić: Hrvatska je ono što će Srbija da bude kada uđe u Evropsku uniju. Tako da je i to sad problem, razumeš, ti sad lepo vidiš da su ta društva upropašćena i da tu nikakva Evropska unija ne može da pomogne. Naravno da oni imaju isti problem. Dubravka Ugrešić je napisala tekst o ovom poslednjem rezultatu referenduma i ona je potpuno u pravu: nije se to dogodilo sad u nedelju – to se dogodilo 1990. godine. To se dogodilo kada je Tuđman došao na vlast. Naravno, ovde postoji ideja – jeste, sve je to tako, i ovaj naš fašizam traje od tada i sve to, ali kad mi uđemo u Evopsku uniju sve će biti bolje. Pa neće biti bolje, i evo, Hrvatska je primer za to da neće biti bolje.
Hrvatska je čak negde drastičniji primer, jer pokazuje šta zemlja koja nema jasan normativni okvir može da uradi kada doslovno primenjuje neke demokratske principe. Demokratija ima smisla samo onda kada postoji jedan normativni okvir oko koga nema pogađanja. Dakle, postoje neka elementarna ljudska prava, postoji nešto što je zapisano u ustavu i oko toga nema izjašnjavanja. Samo u tom smislu demokratija počinje da funkcioniše kao nekakav dobar princip. Ako toga nema, demokratija je tačno ovo što sad imamo u Hrvatskoj. Sve za šta većina odluči da je u redu, biće sprovedeno. Ćirilica možda neće proći sad, proći će u nekom drugom trenutku, dok se jasno ne stavi brana – šta je to o čemu građani mogu da se izjašnjavaju, a šta je to što nam je temelj jedinstvene države i oko toga nema pogađanja. I zato je Hrvatska odličan primer da Evropska unija u ovom trenutku ima slabe mehanizme da to reguliše. I ako mi mislimo da će nas Evropska unija upristojiti, mislim da se grdno varamo.
U vezi sa rezultatima PISA testiranja, video sam zabrinutu izjavu ministra prosvete koji je rekao ‘sad je dosta, ne možemo više ovako, počinjemo odmah da se spremamo za testiranje 2015’. Pa je l’ to svrha škole? Je l’ tebi sad neko treba da dođe spolja da ti kaže da ti ne valja obrazovni sistem i da su ti deca loša, pa ćeš ti sad da sve fingiraš, da spremiš decu da polože te testove, a šta su oni još sa tim pokupili? Pa pokupili su samo da lažu. Jer ako je taj test svrha sam po sebi, onda ti ništa nisi napravio. Al’ ne, to ministru ne smeta, on kaže ‘mi ćemo to sad da uradimo, mi ćemo da dobijemo sertifikat da nam se obrazovanje popravilo, svi smo odradili svoj posao i sve je u redu’. Kao da je to refoma obrazovanja.
Ministar je rekao još jednu stvar: ‘Molim privrednike da nam daju listu potrebnih zanimanja kako bismo mi obrazovali decu’. Prva reakcija je da ti pomisliš ‘Ne, ne, ja ovde nešto nisam dobro čuo. Nemoguće je da neko izgovori ovakvu rečenicu’. Međutim, čovek to ponovi nekoliko puta. I kaže recimo: ‘Miodrag Kostić treba da nam kaže kakvi su mu radnici potrebni’. Ti vidiš jednu strahovito kratkoročnu, kratku pamet. Pritom je to nemoguće. Obrazovanje traje 12 godina. Dakle on kaže danas ‘Dajte mi listu. I za 12 godina ćemo vam napraviti decu koja će to moći da rade’. Pa ti kažeš ‘Jesi li ti normalan?’.
Tu je i naša nacionalna strategija za koju se kaže da počiva na dva stuba. Jedan stub je čuvanje nacionalnog identiteta – pritom se uopšte ne kaže šta je to – a drugi je da se izađe u susret potrebama privrede. Imao sam priliku da pitam Ivana Ivića ‘A zašto niste bolje uradili tu priču o privredi, o potrebama privrede, i o tome kako se obrazovanje usklađuje sa potrebama privrede? Nisam video koje su potrebe privrede, a vi ste to naveli kao jedan od dva glavna cilja’. On kaže ‘Pa mi smo molili ekonomiste da nam daju neki model, ali niko od njih nije mogao da nam da’. Pa i ne možeš da daš, kako ćeš da daš? Mislim, to je privreda, ti ne znaš kako se stvari kreću. Drugo, to su stvari izvan tvoje kontrole. Ti praviš sistem obrazovanja, koji je ključ za svako društvo, praviš ga tako da bude zavisan od nečega što ne može da se predvidi, jer je izvan tvoje kontrole. I to ministar izgovara bez problema. Čak se hvali time: dajte mi spisak zanimanja i mi ćemo to da napravimo.
Svetlana Lukić: Oni su rekli ‘treba nam za Južni tok’. A onda je Vućič bio u Ujedinjenim Emiratima ili gde li već: ‘evo, ljudi neka kažu, budući investiori, šta im treba’.
Dejan Ilić: Vidim da tih milijardu dolara koji je trebalo da stignu još nisu stigli. Bila je priča da će da stignu do kraja godine. Ima još 20-ak dana da stignu. Onog trenutka kad Vučić više ne bude na vlasti, a meni se čini da se taj trenutak bliži – mislio sam da će on ipak duže biti tu, međutim ovo se raspada po šavovima – nema više priče o Emiratima. Ili Vučić misli da će narednih 20 godina biti na vlasti, koliko je naime potrebno da se iškoluju ta deca? Mislim da imamo ovde šizofreni spoj jednog nacionalističkog i jednog kolonijalnog diskursa. To je čist kolonijalni mentalitet da ti odeš kod šeika i kažeš – ‘kažite šta vam treba i mi ćemo to da vam damo’.
Gde je ta demokratska procedura u kojoj smo mi raspravili da su baš Južni tok i Arapski Emirati ti stubovi na kojima će da počiva domaće obrazovanje. Nigde to nije bila tema. Ali to je ta, na prvi pogled, zdravorazumska logika: moramo da obrazujemo ljude za posao; ovi daju posao – dakle, obrazovaćemo ljude za njih. Pa čak i da je to tačno, i čak i da će važiti i za 20 godina, ti to ne možeš da uradiš tako brzo. A proces koji oni zagovaraju je proces od 20 godina. I ti vidiš taj raskol, i da oni lažu, da to nema blage veze sa životom, da je to priča lišena smisla. Pritom, svi koji se razumeju u obrazovanje znaju da, šta god ti naučiš u školi, ti moraš da provedeš neko vreme na poslu da bi naučio taj posao. Škola je samo garant da ti umeš da učiš.
Ako mi sad škole oblikujemo prema potrebama Arapskih Emirata i Južnog toka, šta ostaje od nacionalnog identiteta. Ko će onda da obrazuje decu da budu male patriote ili nacional-fašisti? Pa televizija. Dakle, škola će da služi za potrebe rada, a televizija će da im uliva to naopako shvatanje vlastitog identiteta i nekakvog patriotizma. I ja sad ne izmišljam, nego se pozivam na recenziju koju je Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, dao za ovu seriju Ravna Gora. On kaže u toj recenziji: ‘Potrebno je iskoristiti najmoćniji medij – televiziju, i najpopularniju – pazi, najpopularniju – i najupečatljiviju televizijsku formu – igranu seriju, pošto će se najbolje razumeti kad istorijski likovi ožive u vidu junaka serije. Jer zapravo nije dovoljno da se zauzme objektivan stav u nauci da bi se došlo do stvaranja urvnotežene slike o prošlosti u široj javnosti’. Dakle, nije dovoljna nauka, i nije dovoljna škola – jer škola obrazuje za poslove – pa će televizija i televizijske serije da dovedu do toga da se stvori uravnotežena slika o prošlosti.
To kaže čovek koji je direktor Instituta za savremenu istoriju, piše recenziju za Javni servis Srbije, da bi se snimala serija. I nije to kraj, reći će on: ‘ta serija će promeniti istorijsku svest većine našeg naroda’. Dakle, taj mamlaz tretira ljude kao najobičniju stoku, i on kaže ‘mi ćemo njima da puštamo seriju, tri puta po deset epizoda, i to će – ej! – promeniti istorijsku svest većine našeg naroda’. Narod je njemu stoka koja gleda televiziju i misli ono što vidi na televiziji. Ej, to je čovek koga mi plaćamo, ja ga bre plaćam svojim novcima da bude direktor; ja taj javni servis plaćam svojim novcima, je li, da bi oni mogli da prave ovakve serije – da bi oni meni promenili moju istorijsku svest. To je njihova funkcija – da menjaju moju istorijsku svest.
I sad imaš potpuni paket: s jedne strane škola više ne služi da naučimo bilo šta, ne služi da istorijski mislimo, ne služi da kritički mislimo, škola treba da nas spremi za Južni tok i Arapske Emirate, a televizija će da nam oblikuje istorijsku svest. I to je ideja ovih vasti. Tako oni vide javni prostor, tako oni vide obrazovanje, tako oni vide medije. Mislim, to je prosto jedan kontinuitet. Ja mislim da je za taj kontinuitet jako važan ovaj susret koji se dogodio prošle nedelje, da su se sreli Dobrica Ćosić, Ivan Mrkić i Tomislav Nikolić. Jedan je pisac, valjda, drugi je ministar inostranih poslova, a treći je predsednik Srbije. Oni su pričali o tome da je obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata prilika da se progovori o evropskom karakteru borbe srpskog naroda, koji je uložio sebe i svoju državnost braneći civilizacijske tekovine te Evrope. Prvi svetski rat.
Dakle, ako je nešto bila Evropa u to vreme, bila je Austrougarska monarhija. Ali nije bitno, naravno, to su bili neki oslobodilački ratovi. Iz te perspektive gledano, sve je to u redu. Ali oni se sastaju i govore isto ovo što nam govori ovaj recenzent ove serije. Šta kažu – ‘braneći civilizacijske tekovine te Evrope’. Koje su to civilizacijske tekovine koje vi u ovom trenutku zastupate u Srbiji? Ali meni je taj njihov susret zanimljiv zato što postoji predistorija tog susreta. I ta predistorija nas vodi u daleku 1993. godinu, gde je u maju mesecu Dobrica Ćosić još uvek predsednik tadašnje Jugoslavije, a Srpska radikalna stranka čiji je član, a mislim i potpredsednik Tomislav Nikolić – već mesecima pokušavaju da skinu Dobricu Ćosića sa vlasti.
Kad se pogledaju transkripti sa te sednice, vidi se kako Srpska radikalna stranka žestoko napada Dobricu Ćosića i vidi se kako Demokratska stranka odlučno brani Dobricu Ćosića. Recimo, Labus je tada još uvek član Demokratske stranke, i on kaže ‘Pa nemojte da smenjujete tog čoveka, on je još jedini koji ovde ima neki autoritet, ima neko poštovanje izvan ove zemlje, pa ko će da nas predstavlja ako njega sklonite’. Danas kada razovaramo o tome, to deluje neobično apsurdno s jedne strane, a s druge vrlo poučno. Na istoj toj sednici, dakle istog tog 31. maja, Tomislav Nikolić je pitao saveznu vladu ‘da li je zauzela stav povodom formiranja međunarodnog suda za ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije, i kako ćemo se mi uključiti u taj rad, i na koji način ćemo amortizovati pristrasnost koju Sud može da pokaže prema celokupnom srpskom narodu’. Pritom je taj sud takođe otelotvorenje civilizacijskih tekovina te Evrope. Taj sud je na neki način pravni naslednik posleratnih suđenja u Nirnbergu, gde su postavljeni temelji za tu vrstu sprovođenja međunarodne pravde, u slučajevima teškog kršenja zakona i običaja ratovanja, ili kršenja ljudskih prava, ili progona.
Dakle, taj sud u Hagu je to, on je oličenje toga. I sad mi vidimo Nikolića te godine kako kaže, iz njegove pozicije vrlo promišljeno ‘šta ćemo mi da uradimo da to amortizujemo?’. I u istom tom govoru, kada pita šta ćemo da uradimo, kako ćemo da zaštititmo naše ratne zločince, on pita ‘Da li je tačno da je sadašnja savezna vlada skinula zabranu kupoprodaje vila na Dedinju koje pripadaju saveznim organima? I ako jeste zašto, pošto se vile mogu kupiti u bescenje?’ I onda imamo s jedne strane kako ćemo da štitimo ratne zločince, a ovog čoveka koga smenjujemo, njemu ćemo odmah da prikačimo neku priču o nekoj korupciji, o nekom otimanju, o nekom lopovluku i o nekoj krađi. To je mehanizam koji traje 20 godina. Kako su ga tada demonstrirali, tako ga demonstriraju i danas. Zanimljivo je da je Demokratska stranka tada bila uvučena u jednu priču u koju je uvučena i danas.
I naravno da će se danas Ćosić i Nikolić sresti bez ikakvih problema. Dakle, svi učesnici u ovoj raspravi, iako nama u ovom trenutku deluje da su oni bili nešto silno podeljeni, da je Dobrica Ćosić u tom trenutku žrtva, da je Srpska radkalna stranka na strani zla, da je Demokratska stranka na strani dobra – oni su svi na istoj strani. I ako pogledamo razvoj u ovih 20 godina, svi su ostali tu gde su i bili. I stalno nam se pričaju te neke priče, stalno su nekakvi sukobi, al’ oni su svi sve vreme tu i sprovode jednu te istu politiku. I u vezi sa tim, meni se čini da u ovom trenutku taj srpski nacional-fašizam izvodi dvostruki manevar, i tu mislim na recimo ljude poput Mila Lompara, Zorana Avramovića i drugih nekih autora koji nisu toliko prisutni u javnosti, ali jesu bitni kao neka intelektualna elita u ovom društvu.
Oni cele devedesete hoće sad da pripoje Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. I oni hoće sada zapravo da predstave da je ta Jugoslavija prestala da postoji negde 1999-2000, a sve što se do tad dogodilo, to ima veze s tom Jugoslavijom. To s nama, domaćim fašistima, nema nikakve veze, sve su to uradili ti neki zli komunisti, koji nisu umeli tu državu, je li, da rastave kako treba, nego su se 10 godina klali, ubijali, ali mi smo sve vreme to gledali sa strane i borili se protiv toga. Dakle, to je jedan manevar, i taj manevar je toliko bezobrazan i toliko proziran, jer kad se vidi samo šta su ljudi koji se nalaze na toj strani radili u drugoj polovini osamdesetih i celih devedesetih, prosto, jedino što može da se kaže to je da oni bezočno lažu.
U vezi sa tim se onda dvehiljadite predstavljaju kao neka vrsta zlog perioda. Dakle, devedesete smo pripisali socijalističkoj Jugoslaviji, to ide u paketu sa tim jugoslovenskim nasleđem, i to nije zlo sa kojim imamo problem – problem su dvehiljadite i zlo koje je Demokratska stranka. I zapravo tek 2012. počinje tranzicioni period i mi njih izlažemo instrumentima tranzicione pravde, šaljemo ih u zatvor, proveravamo im imovinu, optužujemo ih za krađu, jer su oni ti koji su zloupotrebili vlast i tu počinje tranzicija u Srbiji. Dakle, 1999. još uvek imamo Jugoslaviju, a od 2000. na ovamo Demokratsku stranku, i sad smo konačno došli mi, koji ćemo ovu državu da preobrazimo. To je bezočna laž, između ostalog zato što nikad nije postojao taj period od 10 godina. Ako je postojao, on je možda postojao od 2001-2003. Sa ubistvom Zorana Đinđića taj prekid se pravi vrlo jasno, i više nema nikakvog pokušaja da se bilo šta reformiše i promeni. I onda imamo dolazak Koštunice kao, je li, predsednika vlade, i potpuno je jasno da tog trenutka staju svi procesi reforme.
Sledeći manevar koji prave, i to ima veze sa pričom o Ćosiću i njegovoj smeni 1993, je to što hoće da nas ubede da trenutna vlast nije homogena. Imamo priču o tome kako sa jedne strane imamo Dačića, Nikolića koji su nekakav ruski lobi u Srbiji, i imamo Vučića koji je ostao sam. I sad vidimo kako LDP, Demokratska stranka, Ujedinjeni regioni Srbije, kako staju na stranu Vučića i žele da mu se dodvore, jer kao on je dobar a ovi su zli. Ako se setimo priče o Ćosiću iz 1993, imamo istu podelu karata. Dakle, s jedne strane imamo iste aktere – u to vreme Šešelj i Nikolić, sada su to Nikolić i Dačić, koji navodno rade o glavi Vučiću, i imamo demokratsku stranku i LDP i ostale, koji su onda bili Demokratska stranka – koji sada na neki način štite Vučića i preporučuju mu se kao koalicioni partneri u nekoj narednoj vladi.
I sad samo treba da pogledamo taj period 1993-2013: to je 20 godna. Šta mi imamo od te priče? Ništa. To je jedna prazna priča, to je jedna laž. To je jedna elita koja ima nekakve svoje dvorske sukobe, koji se tiču raspolaganja polugama moći političke, ekonomske i samom silom, i oni između sebe se dele, neki put u dogovoru, neki put mimo dogovora. Ja nešto ne mogu da verujem da Nikolić i Vučić nisu u dogovoru. Meni to više liči na igru ‘dobar i loš policajac’, a uveče se dogovore šta će da rade sledećeg dana. Dakle, meni to liči na tako nešto. Ali čak i da nije to, čak i da je sukob zaista realan, to nije sukob koji se tiče društva.
Kao što sukob između Srpske radikalne stranke i Ćosića nije ništa promenio, sve je isto bilo, tako je i ovo. Ništa se neće dogoditi. I ako to tako gledamo, onda imam tezu da smo mi društvo koje su zarobile njegove elite. I nije to nikakva nova teza, to je teza koju Dubravka Stojanović već u nekoliko svojih knjiga iznosi. I meni je zato ovaj prijateljski susret između Dobrice Ćosića i Nikolića toliko važan – zato što nas zaista vraća tih 20 gdina unazad, u tu 1993. godinu, gde su isti ti ljudi navodno izgledali kao nekakvi strašni protivnici. Evo ih danas, sede najnormalnije, slažu se oko svega. Isto tako možemo da pretpostavimo da će tako biti za 20 godina.
Ako je opcija Demokratske stranke, Liberalno demokratske partije, Ujedinjenih regiona Srbije, Lige socijaldemokrata – ako su njihove opcije da sad naprave pakt sa Vučićem – mislim da mi stvarno nemamo čemu da se nadamo. Prosto, mi smo jedno društvo koje je zarobljeno u jednu matricu kojoj nema kraja. I sad, da završimo sa tim istorijskim paralelama: i nacional-fašizam, i Čaušeskuov režim u Rumuniji su završeni, okončani, golom silom. U Rumuniji, naravno, ta sila je bila ograničenog dejstva, i bila je usmerena samo na pripadnike tajne policije i na sam vrh vlasti, nije prožela celo društvo, i mi vidimo na šta Rumunija liči danas. Nemačka je bila praktično sravnjena sa zemljom, neko vreme je bila pod okupacionom vlašću. To je predstavljalo fizički prekid. To nije bio mentalni prekid, nije bio ideološki prekid. To je bio fizički prekid, i to je omogućilo promenu. Ja stvarno ne znam da li mi moramo da prođemo kroz to. Ali kad pogledaš taj period od 20 godina, ili 25 godina, ko zna koliko imaš ovakvih direktora instituta, ko zna koliko imaš profesora na fakultetu, koje sve plaća ova država. Na kraju krajeva, ne moramo ni da se pitamo koliko ih ima, mi znamo koliko ih ima.
Znamo koliko ih ima kad su potpisivali peticiju da Koštunica ne treba da izlazi da govori o ubistvu Đinđića, i znamo i kad su potpisivali peticiju za porodičnu šetnju protiv gej parade. Dakle, mi imamo spisak državnih službenika koji održavaju da ovi obrasci traju decenijama. A šta je logika naše opozicije? Logika naše opozicije je da se dogovori sa Vučićem i da praktično uzme tu agendu Vučića, tu priču o Evropskoj uniji. Za srpske nacionaliste, Evropska unija, ovako kako nam se predstavlja u Hrvatskoj – pa to je san. Možeš da budeš divljak, a imaš potvrdu, pečat da si Evropljanin. Jasno mogu da vidim zašto su Vučić, i jedno vreme Dačić, bili tako zdušno za Evropsku unju, pošto je Evropska unija zapravo omogućila da budu sve ono isto što su oduvek i bili. Nikakav problem oni tamo ne bi imali.
Svetlana Lukić: Pre jedanaest godina, tada kao šestogodišnjak, u Peščaniku je govorio dečak Vasa. On je sada tinejdžer i još uvek se nervira zbog istih stvari. On nije odustao od svog plana da napusti Srbiju, ali plan je malo korigovan.
Svetlana Lukić: Godinama si govorio da jedva čekaš da završiš srednju školu pa da ideš u Ameriku.
Dečak Vasa: U idealnom svetu bih i dalje otišao posle srednje škole, ali prosto, moguće je da praktično neće biti moguće, tako da odlazak je moguće odložen, a kako vreme prolazi, sve više težim tome da ne idem u Ameriku. Što se više prati američka politika i američke vesti, to manje Amerika izgleda savršeno. Nekako imam utisak kao da američka kultura nije kultura koja bi mi se previše svidela. Mislim da je Amerika, ako je to moguće tako reći, previše liberalna. Mislim, lepo je što dozvoljavaju sve, ali neke stvari ne treba dozvoljavati. Sada sam skoro čuo da je u Americi jedan čovek praktično ceo jedan mali grad zauzeo i proglasio ga nacističkim gradom, i zabranio svima koji nisu belci pristup gradu. I takve stvari. To su stvari koje nikad ne bi mogle da prođu u Evropi. Dobro, republikanci su komični, počinjem da verujem da nisu stvarni ljudi. Svaka stvar koja izlazi iz njihovih usta je teža za poverovati od prethodne.
Svetlana Lukić: Misliš na Tea Party, ili na sve republikance?
Dečak Vasa: Pa ima li razlike danas, stvarno? Sve više i više se to homogenizuje, republikanci i Tea Party, nažalost na stranu Tea Party. To je prosto način života koji nije više – mislim, neću da kažem da nije moguć u današnjem svetu, jer je veoma lako moguć – ali nije moguće insistirati na njemu. Mislim, to je prosto jedan pokušaj homogenizacije društva, pokušaj da svi imaju iste seksualne preferencije, da svi imaju isti oblik porodice, da svi budu isti.
Svetlana Lukić: Samo me zanima ovo tvoje okretanje ka Evropi, koje ranije nije dolazilo u obzir, kad si bilo manji. Na osnovu čega si zaključio da je to bolje mesto za život, šta si u međuvremenu video, pa te je promenilo?
Dečak Vasa: Baš je u tome poenta – video sam Evropu. I veoma mi se svidelo to što sam tamo video – ne sami ti gradovi – mada u slučaju Pariza i sam grad, i Berlina isto, Berlin mi je isto kao grad fantastičan – nego u smislu atmosfere prosto koju sam tamo osetio, od ljudi, od tog društva, kada su svi zadovoljni i svi slobodni i svi rade šta hoće i svi tolerišu jedni druge.
Svetlana Lukić: A čija je ideja da malo putuješ po Evropi da bi je video?
Dečak Vasa: To je pre svega mamina ideja. Verovatno je to deo mamine motivacije, siguran sam da ne želi da idem bilo gde daleko. Ali povešću ja nju sa sobom, nateraću je, gde god da budem išao.
Svetlana Lukić: A što?
Dečak Vasa: Pa zato što mislim da je šteta da ostane ovde, u rupi. Nisam siguran da li ću ići na studije u inostranstvo, ali prva destinacija će mi svakako biti neka država gde se priča engleski. Znači, ili Engleska ili Amerika.
Svetlana Lukić: Govorimo o društvenim naukama takozvanim, je l’ tako?
Dečak Vasa: Da, svakako. Razmišljam o psihologiji, socijologiji ili svetskoj književnosti.
Svetlana Lukić: Antropologija?
Dečak Vasa: Antropologiju već godinu dana učim u Petnici, ali ono što sam video od antropologije u Petnici je da je ona vrlo interesantna da se o njoj čita, ali stravično dosadna za bavljenje. I besmislena. Antropolozi generalno su politički korektni do tačke apsurda. Ne žele nikada da kažu da je neko društvo manje razvijeno od nekog drugog društva, što je prosto apsurdno zato što, mislim, to je tako. Žive u tom politički korektnom svetu, koji se ne poklapa sa realnošću. Ja sam veliki obožavalac civilizacije, i mislim da ne mogu da se krećem u krugovima ljudi koji su toliko potpuno ubeđeni da treba na primer očuvati kulturu nekog afričkog plemena, kada ja prosto mislim da nije tako, i da bi to afričko pleme trebalo da se preseli u veliki grad. I nauči da koristi internet.
Svetlana Lukić: Hajde probaj da mi objasniš šta je to u Petnici što te je privuklo toliko da i kad ne ideš u školu imaš potrebu da odeš u neku vrstu škole, i da ne ideš na more, nego da ideš u Petnicu?
Dečak Vasa: Ono što Petnica radi je da koristi jedan sasvim drugačiji princip učenja nego što se može videti u bilo kojoj školi – bez nagrađivanja i kažnjavanja, bez uslovljavanja, nego učenje učenja radi. Prvi put kad smo bili u Petnici, na zimskom seminaru, to je bilo nedelju dana, i u proseku smo imali deset sati predavanja dnevno; a drugi put, na letnjem seminaru, nije bilo toliko predavanja – delom zato što neki predavači nisu došli, a delom zato što prosto nije bilo predviđeno da imamo predavanja, zato što smo išli da radimo terenski rad – radili smo praksu u selu Stave. Trebalo je, znači, da odemo u selo Stave na manifestaciju koja se zvala Dani kupina – taj naziv se odnosio na jedan dan, na kome nisu bile kupine. Tamo smo intervjuisali ljude, između ostalog o tome zašto se zove Dani kupina, ako nisu ni dani, ni kupine. Pitali smo ih i o svakodnevnom životu u Stavama. To što je fascinantno bilo s tim iskustvom normalnog razgovora sa ljudima u selu Stave je činjenica da se ti razgovori prosto nikada ne bi desili da nije bilo Petnice, jer nikome ne pada na pamet da ide i pita lude babe i dede po brdima išta. I veoma sam zahvalan na tom iskustvu, zato što je bilo veoma, veoma zabavno, pre svega.
Stavljani (ne znam kako se zovu ljudi iz Stava), oni su veoma neobični ljudi. Veoma su tajnoviti, nisu otvoreno hteli da nam kažu, mnogi od njih, čime se bave, nisu hteli da kažu koliko zarađuju, i tako. Najneobičnija je bila jedan žena koja, kada smo je pitali čime se bavi, je rekla da ne može da nam kaže, ali da njena delatnost nije poljoprivredna. Bio je i starac koji nije hteo da nam kaže kolika mu je penzija, niti čime je tu penziju zaslužio, ali je uporno tvrdio da on zarađuje više od svih u selu.
Svetlana Lukić: Je l’ on bio sumnjičav prema vama?
Dečak Vasa: Ne. Sasvim otvoren. I samo kad ga mi pitamo, on kaže ‘ne mogu da vam kažem’. Ništa besno, sumnjičavo, samo nas faktički obaveštava da on to ne može nama da kaže. I sad ne znam da li je Stave neko mesto puno penzionisanih vladinih agenata, ili su prosto svi ludi.
Svetlana Lukić: Šta je sa popom?
Dečak Vasa: On u toj svojoj crkvi na vrhu brda ima gomilu ljudi koje on tu drži i koje on navodno leči od raka i mentalnih bolesti. Kao neka vrsta hospisa. Mi smo ih samo videli izdaleka. Ali sa samim tim sveštenikom, on je izgovarao krajnje neobične stvari, rekao je da su Dani kupina paganski praznik, mnogobožački, to jest, zato što se poštuju kupine, a ne bog. Takođe je uporedio Dane kupina sa balovima veštica i vampira. Ne znam tačno šta je to značilo, pretpostavljam da je verovatno čuo za Noć veštica u Americi ili tako nešto, jer je pričao o tome kako ti balovi veštica i vampira dolaze u Srbiju kada stado pase preko plota. Da, inače, obrazovan je onaj ko ima obraz, a kulturan onaj ko ima kult.
Svetlana Lukić: Čekaj, na kraju, jesu li to bili Dani kupina ili Dani malina?
Dečak Vasa: Ispostavilo se da u Stavama uopšte ne rastu kupine, nego da su oni hteli da imaju svoju verziju manifestacije Dani malina koja se održava negde u Valjevskom regionu, ali da nisu hteli da se isto zove. Pa su je nazvali Dani kupina.
Svetlana Lukić: Pa je l’ bilo makar malina?
Dečak Vasa: Bilo je malina koliko hoćeš. Maline su njihov glavni proizvod seoski. Bilo je malina, bilo je šljiva, bilo je rakije, bilo je meda, džemova, svega – sem kupina, kojih je bilo na tom jednom stočiću.
Svetlana Lukić: Onda niste mogli da uradite svoj rad?
Dečak Vasa: Pa ne, mogli smo. O tome smo radili rad, o tome koliko su svi – nadam se da niko od mojih supervizora iz Petnice ne sluša Peščanik, zato što bi me ubili ako ovo kažem – ali tema našeg rada je bila ‘zašto su Stavljani ludi’. Mislim, to je jedini način da opišem temu rada.
Svetlana Lukić: Hajde da se vratimo na školu. Šta je zajednički imenitelj nastavnika i odnosa prema svom poslu?
Dečak Vasa: Nema nijedan za sve profesore. Ali većina ima neprofesionalan odnos prema svojoj profesiji, što već se iz reči čuje da je pogrešno. Mnogi od njih su prosto lenji, dozvoljavaju sebi ispade kakve ne bi smeli da dozvoljvaju sebi, mislim ne samo profesori, nego i odrasli ljudi uopšte. Imaju psihotične napade, iznenada počnu samo da viču. Govore nam svoja mišljenja o gej pravima (uvek negativna), o Kosovu, Americi, o Evropskoj uniji, o svemu božjem. Znači, pre svega se priča, ne toliko samo o Kosovu, mada učimo na primer da je prirodni priraštaj Srbije pozitivan – mi učimo te brojke sa Kosovom.
Svetlana Lukić: A Albanci, je l’ se pominju?
Dečak Vasa: Ne, učimo o Kosovu bez pominjanja Albanaca, bar iz geografije. Ali Kosovo nije toliko česta tema. Mnogo češća tema o kojoj svi profesori imaju nešto da kažu jesu gej prava. Od profesora koji nam tvrde da je u njihovoj mladosti postojala smrtna kazna za homoseksualce, pa do priča o tome – ovo je najskoriji incident – da je profesor sam od sebe, spontano, krenuo da priča kako on misli da je Putin najbolje rešio problem gej populacije.
Svetlana Lukić: Odjednom to kaže, iznebuha, ili šta?
Dečak Vasa: Potpuno ni od kuda. A imaju i potpuno nebulozne izjave koje nemaju veze sa time, posebno ovaj profesor o kome pričam, reći ću da je u pitanju prirodna nauka, pričao je kako masoni vladaju svetom, citiram: ‘kao što znate, Veliki majstor masonske lože je najmoćnija pozicija na svetu’, do izjava kao što je ‘od Katarine Velike pa do Putina, ruska spoljna politika orijentisana je samo jednom cilju, a to je oslobođenje Carigrada’ – što je jedna od najčudnijih izjava koje sam čuo u školi. Ima i jedna profesorka koja redovno priča o Albancima i o muslimanima generalno. Sada je skoro rekla ‘pokušavaju da u Beogradu izgrade još jednu džamiju, ali hvala bogu ne uspevaju’.
Rekla nam je da sasvim razume kada se albanska žena uda za Srbina, i da ona poznaje takav slučaj, i da su albanske žene divne žene za Srbe, zato što su, citiram: ‘veoma dobre i poslušne’, ali da ne razume kako Srpkinja može da se uda za Albanca i da odustane od svog prezimena. Sa većinom izjava koje se tiču Albanaca deca se slažu. Što se homoseksualaca tiče, tu je fifti-fifti. Uglavnom su skoro svi dečaci u mom odeljenju vatreno protiv gej prava. Devojčice su tolerantnije, devojčice sve tolerišu. Neke od njih misle da možda ne bi trebalo da usvajaju decu, da je to štetno, da ne bi trebalo decu izlagati tome, te gluposti, ali nijedna od njih nije tip osobe koja bi išla na gej paradu i vikala ‘ubij pedere’.
Svetlana Lukić: A misliš da ovde nema šta da se ponudi ljudima kao što si ti?
Dečak Vasa: Mislim da ne, trenutno.
Svetlana Lukić: Šta je to što te odbija?
Dečak Vasa: Nije toliko samo u ljudima, nego u fizičkom stanju zemlje. Mislim, sve se raspada, u vrlo bukvalnom smislu. Gradski prevoz je u očajnom stanju, ljudi su svi veoma, veoma nesrećni. Imam utisak, kad god izađem na ulice – kada sam odlazio u pariski metro, i kada vidim siromašno crnačko stanovništvo u metrou, koje bukvalno tu, na licu mesta pretresaju policajci samo zato što su crni – njihov izraz lica je izraz koji vidim na licima svih ljudi u Srbiji. Svi su potučeni od strane ovog mesta. Ne od strane neke institucije, nego od same atmosfere u Srbiji, te neke poražavajuće. Visoko na listi vrednosti nije lični uspeh, u smislu nečega što sami postignemo. Imali smo predavanje o tome u školi, mislim da nam je to pričala naša profesorka engleskog – ona je jedan od retkih profesora koje u potpunosti poštujem i smatram je jednim od najboljih profesora koje poznajem – ona nam je rekla kako kada čovek pita nekoga sa Zapada šta vodi ka uspehu u životu i sreći, većina ljudi sa Zapada će reći ‘dobro obrazovanje’, dok će ovde ljudi reći ‘veze’.
I sad sam skoro na svom privatnom času nemačkog, u udžbeniku je anketa među mladima Nemačke, i tu se isto vidi da većina njih na pitanje ‘šta je najvažnije da bi se postigao uspeh i životu’ kaže ‘obrazovanje’. A ovde nemam taj utisak. Ne želim da to bude tako, ali činjenica je da je vrhunski primer toga naš dragi predsednik. Mislim, Nikolić izgleda kao da je par dana pred dolazak u Beograd jurio ovce na nekom pašnjaku. A o inteligenciji da ne pričamo, i momentima kao odlazak u Grčku i Makedoniju dva dana za redom i podržavanju suprotnih ideja, isto važi za posetu Izraelu i Palestini. I naravno, još jedan genijalan primer jeste predsednik opštine Novi Beograd: joj bože, Nambija!
Svetlana Lukić: E pa da, hoću da ti kažem da nema veze to što izgleda kao da je ovaj sa sela, a ovaj gradski momak.
Dečak Vasa: Dobro, on nije gradski momak, on je momak sa Megatrenda. Mislim da sam tako pročitao.
Svetlana Lukić: A da li ovi tvoji prijatelji iz šireg društva uopšte pričaju o politici, komentarišu ili ne?
Dečak Vasa: Pričaju o razlozima zašto ne ući u NATO, ne ući u Evropsku uniju, ostati što izolovaniji, što jadniji i patetičniji.
Svetlana Lukić: Šta su im argumenti?
Dečak Vasa: Evropa ne može ništa da uradi za nas, oni samo hoće da nas zloupotrebe. Za šta? Mislim, to je moje pitanje. Šta imamo da im ponudimo? Imali smo interesantan događaj – ja ne idem na veronauku, ja idem na građansko naravno – ali imali smo umesto građanskog vanredni čas veronauke.
Svetlana Lukić: Čekaj, kad nemaš čas građanskog, ti moraš da ideš na veronauku?
Dečak Vasa: Da. I ovo se desilo nedelju dana nakon nekog dana koji je, na primer, u crkvenom kalendaru dan žalosti za žrtve Jasenovca. I đakon je pričao o tome kako su svi koji su umrli u Jasenovcu pravoslavni mučenici, zato što su oni umrli ne zato što su Srbi, nego zato što su pravoslavni. Svi Srbi koji su umrli u Jasenovcu, da su samo rekli da nisu pravoslavni, mogli su da prežive, ali oni su se žrtvovali za svoju veru, tako što nisu rekli da nisu pravoslavni. I takođe, naravno, nije spomenuo Rome, Jevreje, homoseksualce, komuniste, Hrvate koji se nisu slagali sa time. I onda je izneo svoju teoriju da je činjenica da je Titova vlada pokušavala da ‘sakrije Jasenovac od javnosti’ ultimativno dovela do raspada Jugoslavije. To je dovelo do te sakupljene mržnje jednih prema drugima – ne znam kako bi to dovelo do mržnje kod Hrvata, mislim, ne znam kako to funkcioniše u njegovoj glavi – i to je bio uzrok raspada Jugoslavije devedesetih.
Svetlana Lukić: U gimnaziji ništa niste učili o tome?
Dečak Vasa: Ne, nismo stigli do tog istorijskog perioda, tek radimo srpske ustanke. Opsesija, taj etnocentrizam najgore vrste vlada u udžbenicima istorije i geografije. Evropu smo učili ove godine u septembru, to je bila Evropa. Od kraja septembra pa do kraja juna ćemo raditi isključivo Srbiju. Svaku rečicu. Danas je bio verovatno najgori primer toga, kada je krenula da nam nabraja profesorka unutar Šumadije takozvane mikro-regije, kojih ima dvadesetak, i za svaku treba da znamo najveći grad i najveću reku. Na primer, mikroregija je Ljig. Ja sam u osnovnoj bio šokiran kada smo morali detaljno da znamo tok Južne Morave, kroz koje sve doline prolazi, ali ovo je sasvim novi nivo. Danas sam ceo čas geografije blenuo u profesorku i pitao se da li je sve ovo neka veoma kompleksna šala.
Mislim da je šteta kada ljudi ne žele da koriste civilizacijski tako revolucionarne stvari kao što je činjenica da u našem svetu možemo da živimo gde hoćemo i možemo da komuniciramo jedni s drugima, iako nismo na istom mestu. Jer nekada je, kada bi se neko iz Srbije odlučio da se preseli u Englesku, to je značilo zbogom njegovoj porodici, praktično zauvek. Sad nije, sada to samo znači ‘vidimo se sutra preko skajpa’. Ja imam veoma snažan poriv za ostajanjem na jednom mestu, ali to je uvek na maloj skali. Ne osećam potrebu da učinim Srbiju boljim mestom za život. Osećam potrebu da činim ovaj stan boljim mestom za život. Ovaj blok. Veoma volim ovaj blok i ne želim da se preselim iz njega, ali samo malo više želim da se preselim iz Srbije, nego što ne želim da se preselim iz bloka. Mislim, idealno bi mi bilo kad bih mogao ceo blok da samo pokupim i prebacim u drugu državu.
Svetlana Lukić: A prema Srbiji, prema toj zajednici…
Dečak Vasa: Ne volim stavove koje ljudi u ovde glavnom imaju, ne volim korupciju, ne volim tu depresiju. Srbija je još uvek zemlja u tranziciji i to se vidi. Na koju god stranu da pogledam kad sam van ova četiri zida vidi se ili siromaštvo ili korupcija ili kriminal ili nesreća, tuga, strah, ili sve te stvari odjednom.
Svetlana Lukić: Čuli ste sedamnaestogodišnjeg Vasu, a u narednih nekoliko minuta, kratka retrospektiva njegovih ranijih gostovanja u Peščaniku. Prvi put je govorio kada je imao 6 godina. I nije slutilo na dobro.
Koja je tvoja stranka?
Dečak Vasa: Demokratska stranka Srbije.
Svetlana Lukić: Čija je to stranka?
Dečak Vasa: Koštunicina. Dobre stvari govori svojim podanicima. Stvari koje će pomoći Srbima.
Svetlana Lukić: A ko će, izvini, da brine o Mađarima koji žive ovde, o Rumunima, o Rusinima, o Romima, o Albancima?
Dečak Vasa: Đinđić.
Svetlana Lukić: Kako je bilo na glasanju, je l’ si dobio listić?
Dečak Vasa: Tražio sam, ali mama mi nije dala.
Svetlana Lukić: On nije pobedio.
Dečak Vasa: A ko je pobedio?
Svetlana Lukić: Niko nije pobedio.
Svetlana Vuković: Niko nije izabran za predsednika, nije izašlo dovoljno ljudi na glasanje.
Dečak Vasa: Nemamo predsednika?
Svetlana Lukić: Znaš šta, stvarno mi se najmanje sviđa u ovom intervjuu što stalno govoriš da samo Srbi žive u Srbiji. ‘Ajde Koštunica i nekako.
Dečak Vasa: Pa šta, ti nisi Srpkinja?
Svetlana Lukić: Jesam, pa šta?
Dečak Vasa: Pa što ti se onda to ne dopada, ako si Srpkinja? Kad si u Americi, Amerikanac si, ma šta da si, u stvari. Ako si Turčin, dođeš u Srbiju, Srbin si.
Svetlana Vuković: Marija Pantelić je jaka devojčica.
Dečak Vasa: Ona brani devojčice, svoj rod. A Konstantin brani devojčice, tuđi rod, a to mi je glupo, da braniš tuđi rod. Ja branim dečake.
Svetlana Vuković: Fašisto, Vaso, ti si žešći fašista.
Dečak Vasa: U školi neka deca ponekad izgovore njihovo ime, Legijino ime, i od Kuma. Jednom su do sada izgovorili Ceca. Mislim da su Ceci grozne pesme, ali ne toliko grozne da bi bila kriminalac i da bi je uhapsili. I da bi držala oružje po kući. I sem toga, i da je držala, to je sigurno od njenog muža Arkana oružje. Jer nijedna pevačica do sad nije uhapšena.
Svetlana Lukić: U njenoj kući je nađen bunker pun oružja.
Dečak Vasa: Ja sam vam rekao. To mora da pripada njenom mužu Arkanu, koji je umro.
Svetlana Lukić: Šta si ti čuo o Đinđiću?
Dečak Vasa: Pa čuo sam na njegovoj sahrani mnoge ljude kako pričaju, da kažu da je on rekao da, ako kriminalci misle da time što će njega ubiti, da će zaustaviti razvoj Srbije, da se grdno varaju. Tu je bio u pravu. I mi sad možemo da pronađemo novog premijera.
Svetlana Lukić: A što ti je išao na živce?
Dečak Vasa: Pa samo zato što su dnevnici bili mnogo dugački. On je na neki način produžavao vesti i dnevnike, a ja ne volim kad moja mama i deka gledaju vesti i dnevnike.
Svetlana Lukić: Koga bi ti stavio za premijera? Je l’ na slovo K?
Dečak Vasa: Da, na slovo K!
Svetlana Lukić: Je l’ učite mnogo o kosovskom mitu, o Kosovu.
Dečak Vasa: Ne, uopšte ne učimo o Kosovu. Niti o Abaniji, niti uopšte o drugim zemljama. Učimo samo o Srbiji, što mislim da nije fer. Kao da smo mi kraljevina sveta, ili šta već. Ne možemo, za početak, nikako da se dokopamo nekog normalnog političara. To je k’o slepa baba koja po mraku traži mrvu prašine koja joj je ispala. Tako mi tražimo pametnog političara. Mislim, tolike su nam šanse i da ga dobijemo.
Svetlana Lukić: Hoćeš da kažeš da smo mi u beznadežnoj situaciji?
Dečak Vasa: Poprilično.
Svetlana Lukić: Pa šta ćeš ti da radiš onda?
Dečak Vasa: Čim završim fakultet, brišem ja.
Svetlana Lukić: A znaš kako je to tužno? Jer, ja imam telefonski imenik u kojem je pola imena precrtano, zato što su tako… zbrisali.
Dečak Vasa: Treba ti novi telefonski imenik. Tako možeš na primer da zaboraviš na te koji su zbrisali.
Svetlana Lukić: Pa to je teško, nedostaju mi, ja ne želim da ih izbrišem iz svog života, iz svog sećanja.
Dečak Vasa: Šta da ti kažem, čudna si… Sad mi skoro jedan mali dečak, igrao sam se sa njim u snegu i prolaze Romi, da uzmu nešto iz kontejnera, i on me grabi za ruku i kaže ‘paz’, Cigani, ukrašće te!’
Svetlana Lukić: To su predsrasude. Je l’ znaš šta su predrasude?
Dečak Vasa: Znam. Tako nešto što misliš o određenoj grupi ljudi, i misliš da je to apsolutno tačno za svakog člana te grupe ljudi. Ja se slažem da su Srbi glupi, ali ne kažem da su svi Srbi glupi… This country is going to the dogs. To znači ‘ova zemlja ide psima.
Svetlana Lukić: Šta time hoće da se kaže?
Dečak Vasa: Kao, više je ne naseljavaju ljudi, nego psi. Da, i nervira me što ima tako puno pasa lutalica. Što ih neko ne usvoji, mislim.
Svetlana Lukić: Misliš da smo mnogo neosetljivi?
Dečak Vasa: Da.
Svetlana Lukić: Šta si čuo novo u dnevniku u poslednje vreme?
Dečak Vasa: Pa sad prate to, kao, jeeeeeeej, uspeli smo da prođemo nekažnjeno za ovo – Bosna i Hercegovina i to, svi su zbog toga presretni. Mada ja mislim da nismo zaslužili. Jer jesmo to uradili.
Svetlana Lukić: I šta još čuješ u dnevniku?
Dečak Vasa: Ma ovo o Ahtisariju, za Kosovo.
Svetlana Lukić: Pa šta si tu ukapirao?
Dečak Vasa: Ukapirao sam da je Koštunica glavni u kampanji za Kosovo: Kosovo neće napustiti granice naše države. Šta ti misliš, da li postoji šansa da zadržimo Kosovo?
Svetlana Lukić: Ja mislim da ne postoji.
Dečak Vasa: Ja mislim da smo gotovi sa tim Kosovom.
Svetlana Lukić: Je l’ bi ti voleo da odeš na Kosovo?
Dečak Vasa: Voleo bih. Mislim, nikad nisam bio.
Svetlana Lukić: A je l’ bi se plašio Albanaca?
Dečak Vasa: Zato i ne idem na Kosovo. Pa čuj, mislim ono, na granici čekaju da ubijaju Srbe. A zašto nas oni tako mrze?
Ja mislim da se Srbi ne plaše toliko spoljnog sveta. Mi ga ne mrzimo zato što ga se plašimo, nego je suprotno: mi ga se plašimo, jer ga mrzimo. To je bio jedan čovek, Slobodan Milošević, koji se plašio spoljnog sveta i zato ga je mrzeo, ali onda je ta mržnja, a ne taj strah, prešao na narod, ali onda je iz te mržnje izašao strah, tako da se tu malo vrtimo u krug. Inače, sada mi se skoro prikazao vrlo interesantan dokaz da nisu samo Srbi blesavi nacionalisti, da nismo ovde jedini na Balkanu, dok sam igrao svoju igricu koja je online, i u njoj mogu da četujem sa silnim igračima. Ja sam video jednog igrača koji je svog lika nazvao Opasni vrag. I onda sam pomislio da je odavde negde i da zna srpski, i poslao sam mu poruku ‘ćao’, na šta je on rekao, ‘eh, konačno još neko iz Hrvatske da pričam sa njim’, kaže ‘dosadili su mi svi ovi Englezi’, i ja mu onda pošaljem poruku, kažem ‘ja sam iz Srbije’, na šta je on napiso nekoliko redova psovki, i na kraju je napisao ‘i kad sam taman pomislio da možemo da se družimo…’, i stavio me na takozvanu ignore listu (to znači da ne mogu da mu šaljem poruke, zato što sam Srbin). Izgleda da mi nismo jedini nacionalisti ovde na Balkanu.
Svetlana Lukić: A misliš da treba ljudi da glasaju?
Dečak Vasa: Mislim da definitivno treba da glasaju. I ako mi dopustiš, imam da im dam nekoliko vrlo dobrih predloga, da vide za koga da glasaju. Predlog broj jedan: ako osoba izgovara idiotske rečenice, tipa ‘Ja ne želim da budem predsednik radi lične dobiti, ja želim da budem predsednik da bih učinio stanje u državi boljim’ – to je uvek laž. Drugi savet: ako osoba ima slogan tipa ‘Napred, Srbijo!’ ili bilo koji slogan koji pokazuje i najmanje znake preteranog rodoljublja, klonite je se.
Svetlana Lukić: A šta to znači preterano rodoljublje?
Dečak Vasa: Pa to, da na primer u sloganu ima reč Srbija.
Svetlana Lukić: Zašto je to preterano?
Dečak Vasa: Pa koga briga?
Svetlana Lukić: Pa te koji žive u Srbiji, ti birači žive u Srbiji.
Dečak Vasa: Pa ne treba ih podsećati na to, već su dovoljno užasnuti činjenicom.
Svetlana Lukić: A pod kojim uslovima bi ti ostao u Srbiji?
Dečak Vasa: Prvo, da postanemo normalna, moderna zemlja, i takođe da se sve zemlje oko nas učlane u Evropsku uniju, tako da ne moramo da se smaramo na granicama. Drugo, da prestanemo ovoliko da zaostajemo po tehnologiji i svemu za ostatkom sveta. Da, da imamo nekoga na vlasti ko nije klinički slučaj, ako razumeš šta hoću da kažem.
Svetlana Lukić: Razumem, razumem. Šta će da bude sa nama koji ne idemo nigde?
Dečak Vasa: Kako da vam kažem, idite.
Svetlana Lukić: Pa drvo ne možeš da presadiš. Evo ovo drvo ovde, na ovoj poljani, kad ga izmestiš i negde na drugom mestu ga posadiš, na boljem mestu, velike su mogućnosti da ne može da pusti korenje, da ne može da se navikne. Ne mogu ljudi tako lako da se presađuju.
Dečak Vasa: Just watch me.
Sedmi i osmi razred radimo isključivo Srbiju. Isključivo istoriju Srbije. Velike civilizacije treba učiti, i bitne. Evo, zašto nas ne zanima to što su Kinezi izmislili papir, barut? Oni su praoci ratarstva. Šta je sa Indusima? Od tih arapskih zemalja, jedino smo spomenuli Turke. A i to smo verovatno spomenuli samo uvoda radi, zato što ćemo posle biti pod njima 500 godina. I što nam je slavna istorija, kad neko može tek tako da dođe i kaže ‘ćao, sad ste naši’. Koji smo mi bitni izum za svet imali? A deca su, toliko imaju uzan pogled. Na geografiji pita nastavnica: ‘svi mi ovde, kojoj mi grupi naroda pripadamo?’. On kaže ‘srpskoj’. Onda pita ‘dobro, daj mi primer neke grupe Evroazijskih naroda’. On razmišlja i kaže ‘Srbi’. Ona kaže ‘Nije. Evo, kad si već zapeo za te Srbe, hajde Sloveni, da počnemo od njih. Koji su još?’, ovaj kaže ‘Hrvati. Bosanci’. I ona kaže ‘Pa to su sve Sloveni, daj još neke’, a on razmišlja i kaže: ‘je l’ sad da kažem Srbi?’. Kaže, ‘je l’ sad idu Srbi?’
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 11.12.2013.
