Foto: Swamp Thing/DC Comics
Foto: Swamp Thing/DC Comics

Nazivi eshatologija i futurologija iz naslova metonimijski stoje za religiju i veronauku, odnosno za naučnu fantastiku i fantaziju (pridružićemo im kasnije i srodni žanr strave i užasa). Nastavićemo dakle tamo gde smo stali u prethodnom tekstu. Podsetimo se, govorili smo kako ima dobrih razloga da se dela  iz žanrova naučne fantastike i fantazije rade na časovima veronauke jer se u svetlu tih priča drugačije misli o veri. Objasnili smo da je taj drugi način važan za školu jer njena uloga nije da indoktrinira đake i navodi ih da prihvataju stvari zdravo za gotovo, pa bila reč i o veri, nego da ih uputi u to šta znači prihvatiti jedan (verski) stav i biti odgovoran za njega.

Naravno, kada se pogledaju propisani ciljevi i zadaci veronauke,1 to izgleda drugačije:

„CILJEVI verske nastave, kao izbornog predmeta, u okviru srednjoškolskog obrazovanja i vaspitanja jesu da se njome posvedoče sadržaj vere i duhovno iskustvo tradicionalnih crkava i verskih zajednica koje žive i delaju na našem životnom prostoru, da se učenicima pruži celovit religijski pogled na svet i život i da im se omogući slobodno usvajanje duhovnih i životnih vrednosti crkve ili zajednice kojoj istorijski pripadaju, odnosno čuvanje i negovanje sopstvenog verskog i kulturnog identiteta. Pritom upoznavanje učenika sa verom i duhovnim iskustvima sopstvene, istorijski date crkve ili verske zajednice treba da se ostvaruje u otvorenom i tolerantnom dijalogu, uz uvažavanje drugih religijskih iskustava i filosofskih pogleda, kao i naučnih saznanja i svih pozitivnih iskustava i dostignuća čovečanstva.“

U skladu sa tim ciljevima, kao jedan od zadataka postavlja se da se veronaukom kod učenika:

„budi potreba i sposobnost za postavljanje pitanja o celini i konačnom smislu postojanja čoveka i sveta, o ljudskoj slobodi, o životu u zajednici, o fenomenu smrti, o odnosu sa prirodom koja nas okružuje, kao i o sopstvenoj odgovornosti za druge, za svet kao tvorevinu Božju i za sebe“.

Do cilja se pak stiže a zadatak se ispunjava preporučenim sadržajima i temama, od kojih je jedna:

„Svet je stvoren sa ciljem da postane Crkva.“

Konačno, program je ostvaren, to jest:

„Nastava je uspešno realizovana ako je učenik spreman da Crkvu shvati kao prostor za ostvarivanje svoje ličnosti kroz zajedničarenje sa bližnjima i Trojičnim Bogom, koji postaje izvor i punoća njegovog života.“

Na delu vidimo zvanično proklamovanu eksplicitnu indoktrinaciju sa ciljem da se đaci privedu jednoj konkretnoj crkvi. Kreatori kurikuluma veruju da postoji samo jedan verski i kulturni identitet kao direktni izvod iz etničke pripadnosti. Ne samo što to nije tačno, nego je i iz ugla same vere – jeres. To ne može biti smisao vere, a ne sme biti ni zadatak škole. Govorili smo o tome u prošlom tekstu,2 a ovde ćemo nastaviti da pokazujemo da se veronauka može raditi i drugačije.

Uradićemo to opet na primeru dela iz popularne kulture, konkretno na stripu „Stvorenje iz močvare“ scenariste Alana Moorea te crtača Stephena Bissettea, Johna Totlebena i Ricka Weitcha (preskočićemo rane epizode serijala originalnih tvoraca Stvorenja Lena Weina [priča] i Bernieja Wrightsona [crtež]).

Pitaćemo se o smislu eshatoloških projekcija na budućnost, a reći ćemo nešto i o obrascima pripadanja zajednici i njihovim dobrim i lošim posledicama. Drugim rečima, umesto da prihvatimo zdravo za gotovo da je dobro pripadati crkvi (ili bilo kojoj zajednici), trudićemo se da razumemo šta uopšte znači pripadati.

U uvodu ćemo govoriti o futurologiji i eshatologiji, te okrznuti strukturalizam, da bismo se zaustavili na žanru superjunaka.

Kratko objašnjenje u funkciji mape teksta: u odeljcima o futurologiji i eshatologiji – dakle diskursima okrenutim ka budućnosti – videćemo da oni pored vremenske imaju još jednu dimenziju koja se tiče zajednice. U dijahronijskoj ravni se razmatraju potencijalne sudbine zajednice, dok se u sinhronijskoj naglašava šta zajednicu čini posebnom i izdvaja iz okruženja.

Na svom kursu opšte lingvistike, na početku 20. veka, Ferdinand de Saussure je u prvim predavanjima3 objasnio kako se u sinhronijskoj ravni uočavaju binarne opozicije na kojima stoji jezički sklop. Iz lingvistike, De Saussureovi uvidi raširili su se na druge discipline, pa tako i na antropologiju. Antropološkinja Mary Douglas opisala je kako se čitav sklop života u zajednici i samopoimanje njenih članova zasnivaju na binarnim opozicijama. Zato posle odeljaka o futorologiji i eshatologiji ide kratak odeljak o strukturalističkom shvatanju zajednice.

Dodatak o utopiji pravi prelaz od futorologije ka eshatologiji, a uvođenje u žanr o superjunacima pravi kopču s tumačenjem „Stvorenja iz močvare“. Čitalac koga zanima isključivo taj strip i njegova veza s mogućim kurikulumom za veronauku, može preskočiti uvodne delove i krenuti od odeljka 5. Ako mu se ponuđeno tumačenje učini verodostojnim, može se vratiti na početak da vidi na čemu ono stoji.

1. Futurologija

Futurologija predviđa budućnost. Obično se kao polazna tačka za zamišljanje uzima manje-više verovatni napredak nauke i tehnologije. Na tome se onda podiže socijalna konstrukcija potencijalno drugačijeg sveta, da bi se u tom svetu naposletku zamislilo i ponašanje ljudi.

O tome smo već govorili u vezi sa žanrom sf-a.4 Citirali smo Scholesa i Rabkina: njih dvojica kažu da je sf nastao „tek pošto je za ljude postala zamisliva drugačija budućnost – naročito budućnost u kojoj će novo znanje, nova otkrića, nove pustolovine, nove mutacije učiniti život potpuno drugačijim od poznatih obrazaca iz prošlosti i sadašnjosti“.5 Pomenuli smo i H.G. Wellsa na koga se naslanjaju Scholes i Rabkin. Wells je 1934. predložio osnivanje nove akademske discipline – „ljudske ekologije“. Disciplina bi se sastojala u predviđanju posledica biološkog, intelektualnog i ekonomskog razvoja ljudi.6 Od Wellsa, Scholesa i Rabkina, stigli smo bili i do Stanisława Lema.7 Pored predviđanja mogućeg napretka nauke, Lem je smisao naučne fantastike video i u spekulacijama kako će se, na osnovu svega što znamo o ljudskoj prirodi, pojedinci i zajednice ponašati u novom svetu.

Pod oksimoronskim naslovom Povijest budućnosti, Bernard Cazes je napisao istoriju razmišljanja o budućnosti (na Zapadu) od antike do danas.8 Za svoj istorijski prikaz budućnosti, Cazes je elaborirao korisnu podelu futuroloških pristupa. Reč je o trostepenoj klasifikaciji.

U prvom koraku Cazes deli svrhe slika o budućnosti. S jedne strane, njima se zadovoljava potreba za „duševnom ili duhovnom hranom“: „Dobar dio romanesknih, novinarskih ili tehničkih tekstova posvećenih budućnosti smjera na to da onima koji ih čitaju priskrbi nematerijalnu hranu kadru da zadovolji dušu ili intelekt, u vidu snažnih ili smirujućih senzacija (duševna hrana) ili otkrivenja razumskoga ili gnostičkog reda (duhovna hrana).“9 S druge strane, imamo nameru da se prikupe podaci na osnovu kojih će se donostiti odluke kako bi se budućnost oblikovala u skladu s našim težnjama.

U drugom koraku dele se konceptualizacije same promene. Promena može biti ili izvedena iz postojećeg stanja ili može predstavljati kvalitativni skok ili mutaciju. O evolutivnoj promeni, u kontinuitetu sa postojećim stanjem, može se utemeljeno spekulisati. Prekid ili šta se zbiva posle prekida nepredvidljivi su, ali se i o tome ipak može spekulisati. kako to radi, recimo, Arthur C. Clarke u romanu Kraj detinjstva.10

Konačno, treće grananje tiče se procene da li će promena biti nabolje ili ne. U budućnost se može gledati s nadom ili verom u napredak, ili se od budućnosti može strepeti zbog pretpostavljene, recimo totalitarne, dekadencije ili kraha civilizacije.

2. Utopija/distopija

Nešto pre Cazesea, Raymond Williams je pokušao da razluči utopiju/distopiju od sf-a.11 Nisu nam sada važne te razlike. Umesto toga, čitaćemo ovde Williamsa iz Cazeseovog ugla. Utopije Williams deli u četiri odeljka:

a) prikazi raja, gde se drugačiji život naprosto odvija na drugom mestu;

b) prikazi sveta gde novi život postaje moguć zbog nekog nepredvidljivog prirodnog događaja;

c) prikazi voljne promene, gde se novi život formira svesnim delovanjem ljudi;

d) prikazi sveta gde novi život postaje moguć zahvaljujući tehnološkim otkrićima.

Kao odraz u ogledalu, naspram utopija stoje distopije, kao u trećim grananju (napredak/krah) kod Cazesea. Slikama raja pridružuju se slike pakla, a novi život iz sledeće tri kategorije nije bolji, nego je naprotiv gori od života koji nam je poznat. Williams se fokusira na c) i d). Njega zanimaju utopijska/distopijska predviđanja budućnosti kao rezultata samostalnog delovanja kolektivnih i individualnih aktera.

Utopiju/distopiju Williams čita kao refleksije o socijalnim nepravdama i koruptivnim učincima loših političkih i ekonomskih poredaka, te o mogućnostima da se ta svest pretoči u svesnu akciju za promenu. Tako Williams povezuje pogled u budućnost sa moralnim zahtevima za promenu zasnovanim na uvidu u lošu sadašnjost.

3. Eshatologija

Eshatologija, predstava o konačnom kraju, prethodi futurologiji. Karl Löwith12 kaže da je razmišljanje o necikličnom kretanju vremena izvedeno iz eshatološke misli, to jest iz teološkog shvatanja istorije kao događanja spasa. Tako se odmah vidi i razlika između futurologije i eshatologije. Futurologija, uglavnom, ne vidi kraj: budućnost ostaje otvorena, niz zamislivih promena je beskonačan. Iz ugla eshatologije, kraj je saglediv, razumljiv, smislen i neminovan.

Jer, nije reč o bilo kakvom kraju: u njega se veruje kao u ispunjenje smisla postojanja. U hrišćanskoj eshatologiji, na koju Löwith pre svega misli, na kraju stiže kraljevstvo božje. Stoga ovde nemamo posla s predviđanjem; naprotiv, reč je o otkrivanju istine o događajima koji se s nestrpljenjem, strepnjom i radošću očekuju.

Kada tumači novozavetno otkrivenje Jovanovo, Elain Pagels ide i korak dalje: Jovanu je istina o kraju poznata jer se kraj zbiva pred njegovim očima. Korak po korak, Pagels objašnjava da Jovanov tekst treba čitati kao refleksiju na ondašnja zbivanja. Preko starozavetnih proročkih knjiga, ona u Jovanovom imaginarijumu pronalazi reference na aktere i događaja iz prvog veka: „Dok, za nas, aždaje pripadaju svetu bajki i priča, pripovedači drevnog Izraela ih predstavljaju kao simbol skrivenih rušilačkih sila koje ugrožavaju ravnotežu našeg sveta. Za pesnike i proroke ovi simboli ne predstavljaju zlokobne sile u opštem smislu, već se neposredno odnose na vojne neprijatelje Izraela.“13

To što ih Jovan direktno ne imenuje Pagels objašnjava na dva načina. Prvo, bilo je opasno pisati protiv Rimske imperije koja je pregazila Izrael i srušila u prah hram u Jerusalimu. Drugo, važnije, tekući događaji za Jovana nisu tek jedinstvena, neponovljiva istorijska zbivanja: on u njima prepoznaje večni obrazac borbe između dobra i zla.

U novozavetnoj eshatologiji ljudi ne utiču na tok događaja i konačni ishod borbe između dobra i zla. Ali od njih ipak zavisi kako će dočekati kraj: svakome ponaosob, propoveda Jovan, sledi nagrada ili kazna. Nagrade i kazne dodeljuju se prema privrženosti etičkim načelima ili načelima vere. Za razliku od futurologije i nekih oblika utopije, u eshatologiji nije reč o tome da ljudi uzmu sudbinu u svoje ruke i svet menjaju po svom nahođenju. Svet će se svakako promeniti nabolje, a ljudi u vezi s tim svojim ponašanjem mogu samo da zasluže odgovarajuće mesto u novom poretku.

Jovan zapravo uliva nadu članovima svoje zajednice pod udarom imperije: dominaciji zla će doći kraj, a vi ćete biti nagrađeni, poručuje im on.

Priča o kraljevstvu božjem ima svrhu da sačuva zajednicu u krizi. Progonjeni zbog svojih uverenja, spas neće naći u odricanju od njih; naprotiv, treba još čvršće da im prisegnu. Za to ih čeka nagrada u kraljevstvu božjem. Od priča o budućnosti stigli smo tako do održanja zajednice duž okosnice vrednosti bitnih za tu zajednicu.

4. Zajednica

Budućnosti se radujemo ili od nje strepimo na osnovu vrednosti kojima smo privrženi. Zalaganje za te vrednosti temelj je zajednice čiji smo članovi. Zbog toga pored vremenske treba povući i prostornu osu. Duž te ose izdvaja se zajednica za čiju budućnost strepimo ili joj se radujemo.

Dvojica antropologa, Edmund Leach i D. Alan Aycock ponudili su strukturalističke interpretacije biblijskog mita kao priče o formiranju zajednice. Leach piše da se biblijski prostor deli na „ovde i sada“, „ni tu ni tamo“ i „drugde“. Te apstraktne odrednice u konkretnim pričama realizuju se, recimo, kao „grad ljudi“, „pustinja“ i „božji grad“. Temelji zajednice u biblijskim mitovima polažu se uvek u međuprostoru, gde izabrani pojedinac dobija smernice kako da izgradi kolektiv.

Kao Leach, o formiranju zajednice govorila je i Mary Douglas. U čuvenom delu Čisto i opasno,14 ona pokazuje kako se svaka zajednica formira unutar granica koje se povlače uspostavljanjem binarnih opozicija. Prva je takva opozicija između „čistog“ i „prljavog“. „Čisto“ je sve što je u zajednici prihvatljivo i vredno poštovanja. „Prljavo“ se nalazi s druge strane granice, opasno je i ugrožava zajednicu.

Međutim, Douglas insistira: bez „prljavog“ nema zajednice. Ono nije na njenom obodu, nego naprotiv u središtu. Zajedno sa „čistim“ i „prljavo“ konstituiše zajednicu. Ono to čini pretnjom – ko naruši granicu stradaće. Pretnja drži zajednicu na okupu. Kao „čisto“ i „prljavo“, „drugde“ i „ovde i sada“ postoje samo u paru. Inače ih nema.

Reč je o svojevrsnom mitološkom sklanjanju iza paravana. Granica između „čistog“ i „prljavog“ vuče se „drugde“ i preko „ni tu ni tamo“ projektuje na „ovde i sada“. Tako se preispitivanje granice stavlja izvan dohvata članova zajednice i pod zabranu, to jest tabu. Granica u koju se sumnja je porozna i kao takva slabi zajednicu. Zato se počeci zajednice smeštaju u neki mitski međuprostor.

5. Zajednica oko „Stvorenja“

Strah od kazne za kršenje tabua čuva zajednicu. Otkrivenje Jovanovo vrvi od strašnih prizora. Isto tako i strip koji ćemo analizirati.15

Alan Moore pisao je „Stvorenje iz močvare“ od broja 20 iz 1984. do broja 64 iz 1987. Kao crtači najčešće su se smenjivali Stephen Bissette, John Totleben i Rick Weitch.16 Moore je, kao relativno nepoznat autor, barem u Sjedinjenim Državama, pozvan da radi na komercijalno posustalom stripu ne bi li mu dao novi život na tržištu. Važnost veze između izdavača i autora, s jedne strane, i publike, s druge, koji se zajedno sreću na tržištu ne može se prenaglasiti. Nije stvar (samo) u novcu i zaradi. Po mnogo čemu, rad na stripu funkcioniše po principima usmene književnosti. Na to ispravno skreće pažnju Terrence R. Wandtke u podrobnoj i korisnim podacima krcatoj studiji o obnovi stripova strave i užasa.17 Wandtke eksplicitno referira na Milmana Parryja i Alberta B. Lorda i njihovu teoriju o formulaičnosti usmenih pesama18 te povlači paralelu sa pričama u crtežima.

Domaći čitalac setiće se i jednog našeg stručnjaka za književnost. Svetozar Petrović je takođe pisao o usmenom pesništvu,19 na tragu Parryja i Lorda. Petrović tvrdi da nema bitne razlike, iz ugla autorstva, između pesnika usmene i pisane književnosti. Razlikuju se pravila po kojima one nastaju. Usmeno pesništvo je formulaično: njegovi pesnici koriste se gotovim obrascima, utvrđenim slikama u stihovima, da uobliče svoje pesme. Ti obrasci poznati su i publici. Pesnik izlazi u susret zasnovanim očekivanjima publike tako što koristi opšte poznate obrasce na nivou narativne celine i delova.

Tu nije reč samo u radosti prepoznavanja ili u izneverenom očekivanju (što je takođe izvor užitka). Ova vrsta razmene između pevača i publike ima i sasvim jasnu socijalnu/pedagošku funkciju, upavo onu o kojoj je pisao Eric A. Havelock,20 a u vezi sa homerskim epovima. Njih je Havelock video kao spremišta prihvatljivih obrazaca ponašanja za sve članove zajednice.

Slična pravila važe i za Moorea kada obnavlja „Stvorenje iz močvare“. On nasleđuje glavni lik i obrasce za njegovo prikazivanje. To znači da mora voditi računa o očekivanjima već formirane publike. S druge strane, ta publika se rasula i on treba ponovo da je privuče. Stvorenje iz močvare trebalo je da ostane prepoznatljivo, a opet trebalo ga je i izmeniti da bi se obnovio/probudio interes za njega. Tako ovde imamo trostruko autorstvo: autora, publike i urednika kao medijatora između njih. Wandtke će reći da se tu radi o kolektivnom autorstvu. Ta opaska ima smisla ako se oko nje podignu ograde, kako je to učinio Petrović.21

U knjizi o Mooreu, Annalisa Di Liddo posvetiće jedan odeljak upotrebi književnih i stripovskih izvora u njegovim pričama/scenarijima.22 Moore je zaista među prvima uveo složenije narativne postupke iz književnosti u stripovsko pripovedanje. Međutim, najveći broj referenci kod Moorea služi da se izađe u susret publici formiranoj oko stripova. Baš kao slušaoci usmenog pesništva, zajednica čitalaca stripova uopšte, ili stripova o jednom konkretnom junaku posebno, opstaje tako što se njena očekivanja ili ispunjavaju ili smisleno izneveravaju.

6. Superjunak u močvari

Mooreov rad na Stvorenju iz močvare usmeravale su prethodno objavljene epizode iz serijala, kao i sam žanr kome je Stvorenje pripadalo – priča o superjunaku. Unutar tog žanra, delovi priče o Stvorenju idu i u jednu posebnu podgrupu koju je A. David Lewis definisao kao priče o životu posle smrti superjunaka.23 Odlike podžanra Lewis izvodi iz opštih odlika žanra. Inače, on žanr vidi kao strukturirani i stabilizovani narativni oblik prema kome čitaoci konceptualizuju i uređuju vlastita životna iskustva, kao i očekivanja.

Lewis kreće od definicije superjunaka Richarda Reynoldsa iz 1992. Za Reynoldsa, superjunak:

a) nema roditelje ili ih je izgubio;

b) referiše na neki božanski mit;

c) ispunjava pravdu;

d) poseduje moći ili veštine koje drugi ljudi nemaju;

e) skriva svoj pravi identitet, uglavnom tako što nosi kostim ili koristi nadimak;

f) pridržava se zakona, lojalan je i uzdržan;

g) deluje u oblasti gde se mešaju nauka i magija.

Reynoldsovu definiciju je 2006. pojednostavio Peter Coogan. Po Cooganu, superjunak:

a) rešava zadatak od važnosti za čitavu zajednicu;

b) pokazuje izvanredne moći i veštine;

c) krije svoj identitet ili je poznat pod drugim imenom;

d) raspoznaje se po posebnom kostimu.24

Lewis će još reći da ako neko od ovih svojstava izostane, ali se junak ipak ponaša kao superjunak ili pripada istoj grupi kao i ostali superjunaci – to ga kvalifikuje za superjunaka. Na prvi pogled, Lewisova ograda dovoljna je za odrednicu superjunaka. Prethodne dve, a pogotovo prva, čine se bezrazložno elaboriranim. Međutim, studija Anthonyja R. Millsa o američkoj teologiji i superjunacima iz stripa i sa filma,25 ide u prilog razrađenijih kategorija. Mills će za svoje istraživanje koristiti obrazac mita26 o američkom superjunaku koji su izveli John Shelton Lawrence i Robert Jewett: zajednici koja živi u harmoniji preti zlo; njene ustanove se ne mogu odupreti pretnji; stiže nesebični superjunak da odoli izazovu i izbavi zajednicu iz opasnosti; uz pomoć sudbine on pobeđuje i vraća zajednicu u prethodno rajsko stanje; superjunak se povlači u senku. Ovaj mit čini tipično američkim to što se, za razliku od većine mitskih priča o junacima, američki junak ne vraća u zajednicu, jer joj zapravo nikada nije ni pripadao.

Mills paralelu za američki mit o superjunacima iz stripa vidi u pričama iz žanra westerna. Za njega, Superman je, recimo, sačinjen po uzoru na junake iz petparačkih kaubojskih romana. Ali, „mit“ o kome on govori zapravo se poklapa i sa pričama iz jevanđelja, to jest sa ranim biblijskim mitovima.

Ako se sada vratimo na karakteristike superjunaka, vidimo da je prva kategorizacija u stvari najprikladnija. Bez roditelja, superjunak nije vezan za zajednicu. On stiže iz prostora „ni tu ni tamo“ i u taj međuprostor se vraća pošto otkloni pretnju. Zato je važna veza sa onostranošću, koja se uspostavlja preko božanskog mita. Konačno, bitka se takođe bije u međuprostoru, tamo gde se ukrštaju magija i nauka. Sve tri karakteristike odbaciće kasnija definicija, čime će u drugi plan potisnuti jasnu vezu između mitske strukture priča o superjunaku i strukture biblijskih mitova.

Lewisov podžanr priča o života posle smrti superjunaka ima šest elemenata:

a) život posle smrti odvija se u alternativnoj dimenziji ili u prostoru natprirodnog, u koji se ne može stići na uobičajene, konvencionalne načine;

b) na drugom svetu nalazi se suparnik ili demon – on tim svetom upravlja ili pokušava da u njemu zadrži superjunaka;

c) pored ova dva, imamo i treće lice, neustrašivo ili zlobno, koje prolazi kroz preobražaj i čini dela u opreci sa svojom dotadašnjom prirodom;

d) superjunak na drugom svetu sreće nekoga od svojih srodnika;

e) karakteri su ophrvana halucinacijama i snovima, vizuelnim iluzijama i slikama iskrivljene ili manipulisane realnosti;

f) jedno od lica na drugom svetu biće oslobođeno i vraćeno u ovaj svet.27

Lewis objašnjava da podžanr ispunjava više svrha u priči. Njime se u serijalu o superjunaku prekida priča i dopuštaju inače za publiku neprihvatljivi/neočekivani zapleti. Nadalje, istovremeno se stabilizuje i usložnjava identitet superjunaka: na drugom svetu on ostaje isti, ali se i menja. Lewisu je ovo izuzetno važno: on veruje da se tako čitalac navikava na promenu i na pomisao da identiteti nisu nužno ni konzistentni ni homogeni.

Lewisov podžanr vrši funkciju sličnu funkciji osnovnog žanra. Razlika se sastoji u tome što je u osnovnom žanru na stvari opstanak zajednice, dok je u žiži zapleta podžanra očuvanje/promena individualnog identiteta superjunaka i njemu bliskih likova. Žanru i podžanru zajedničko je pak to što se sve potencijalne promene, realizovane ili osujećene, razrešavaju „ni tu ni tamo“ ili „drugde“.

7. Transformacija Stvorenja

Ušlo je u legendu, postalo opšte mesto u istoriji stripa, kako je Moore preoblikovao Stvorenje. To preoblikovanje, videli smo, odvijalo se pod strogo određenim uslovima. Čitavu 1984, u 13 svezaka serijala (br. 20-31, plus jedno posebno izdanje), Moore je potrošio na rekreiranje Stvorenja.28

Preobražaj Stvorenja išao je u dve faze. U skladu sa izloženom eksplanatornom šemom, prva bi bila futurološka (ili sf), a druga eshatološka (ili fantastična). U žiži prve je zloupotreba nauke. Istraživač Alec Holland otkriva bio-obnovljivu formulu kojom se može rešiti problem nedostatka hrane na planeti. Imamo, dakle, potencijalno utopijsku priču o naučno-tehnološkom progresu. Ali, grabežljivi zlikovci iz krajnje sebičnih pobuda dižu Hollandovu laboratoriju u vazduh i ubijaju istraživača. Taj aspekt prepoznajemo kao antimodernistički (distopijski) element žanra.

Eksplozija baca Hollandov leš u močvaru. Močvara, sasvim u skladu sa strukturom mita, jeste mesto „ni tu ni tamo“, između „ovde i sada“ i „drugde“ (sasvim konretno: između života i smrti). Prema formuli koju je Holland otkrio, močvarno bilje apsorbuje Hollandove ćelije i sa njima i njegovu svest. Ta čvrsta (i posle smrti) veza između duha i tela u osnovi je eshatoloških slika o nagradi i kazni, ali i u temelju moderno shvaćenog individualnog identiteta.29 Pod uticajem sačuvane Hollandove svesti bilje formira čovekoliko obličje s Hollandovim identitetom. Tu je stala priča pre nego što ju je Moore preuzeo.

Dvostepeni preobražaj krenuće od nauke. Stvorenje su uhvatili u nameri da ga seciraju i analiziraju. „Čas anatomije“, sveska 21 koja prati surovu analizu, pretvara se u introspekciju samoga Stvorenja. Ono shvata da nije Holland, ali da ima svest koja je operativna i funkcionalna kao Hollandova svest. Rekli smo već da je Lewisu slabljenje koncepcije konzistentnog i homogenog identiteta jedna od osnovnih funkcija podžanra života posle smrti superjunaka. U tom smislu čitava saga o Stvorenju mogla bi se smestiti u taj posebni podžanr.

O naučnoj fazi preobražaja treba još reći: ispostaviće se da Holland nije prvo Stvorenje. To ćemo saznati nešto kasnije, u svesci 33 „Napuštene kuće“. Jedna viša svest, koja stoji u ime čitavog života na zemlji, u trenucima opasnosti otelovljuje se u Stvorenju koje treba da zaštiti planetu od uništenja. Tako se prvobitno pozitivan pogled na potencijale nauke ipak pretvara u strah od progresa koji, uprkos dobrim potencijalima, vodi ka uništenju. Uništenje mogu da spreče samo sile izvan dosega ljudi i jače od njih. Tako ulazimo u mitski prostor priče.

Uz jednu ogradu: opšte je mesto u tumačenju Stvorenja da je ono zaštitnik prirode. Wandtke će citirati Di Liddo, kako bi ilustrovao ovaj interpretativni topos: „Posle ove transformacije, zastrašujući hibrid odnegovan u močvari postaje čudno mistično biće koje, zahvaljujući svom biljnom identitetu, može osetiti životni puls zemlje i sveta prirode. Stvorenju iz močvare tako je dodeljena odgovarajuća ’panteistička svest’ koja ga goni da se bori protiv pretnji sve obuhvatnije industrijalizacije i nekontrolisanog širenja gradova.“30 Di Liddo ipak greši kada Stvorenje svodi na pukog zaštitnika prirode. Ono je više od toga. U najmanju ruku, ono je istovremeno i zaštitnik civilizacije. A Moore mu daje i više – da izmiri suprotnosti između prirode i civilizacije. Uklanjanje binarnih opozicija suština je postojanja Stvorenja, kako ga je Moore zamislio.

U drugoj fazi, a to je deo priče koji Lewis posebno izdvaja kao uzoran primer za svoj podžanr, Stvorenje odlazi na drugi svet ne bi li iz mrtvih vratilo Hollandovu suprugu Abby Cable.31 Lewis precizno pokazuje kako je svaki od elemenata iz njegove odrednice podžanra prisutan u ovoj priči. Na drugom svetu Stvorenje će naići na svog „smrtnog“ neprijatelja, ali i na neočekivane pomagače. Srešće i svoj rod, upravo Hollanda lično. A na kraju će uspeti i da vrati Abby.

Lewisovo čitanje Mooreove priče, u mnogo čemu se poklapa sa Propovim čitanjem bajki.32 Tamo gde kod Lewisa stoji suparnik ili neprijatelj, kod Propa imamo protivnika ili štetočinu. Tamo gde kod Lewisa stoji lice koje se menja, kod Propa imamo pomoćnika. Tamo gde kod Lewisa stoji osoba koju u priči treba izbaviti, kod Propa imamo carevu ćerku ili traženu osobu.33 Ove sličnosti su nam važne da bismo ponovo naglasili preklapanja između stripa, usmene književnosti i mita. Kao deo popularne kulture, strip stoji na mestu gde su u zajednicama ranije stajali usmena književnost i mit.

Lewis ima poentu: odlazak na drugi svet po Abby, u strukturi priče kako ju je osmislio Moore, ima jasnu identitetsku funkciju. U „Času anatomije“ identitet stvorenja je uzdrman zbog kidanja veze između njega i Hollanda. Na drugom svetu taj identitet treba iznova stabilizovati. Stvorenje se multiplikuje, ono jeste i nije Holland. Zaljubljeno u Abby, ono ostaje Holland. Ta ljubav čuva tragove ljudskosti u Stvorenju. Ali, pored Hollandove, Stvorenje shvata da poseduje i jednu sveobuhvatnu svest planete. Konačno, na drugom svetu Stvorenje naslućuje da veza sa telom (ljudskim) nije presudna za njegov (delimično i ljudski) identitet. Stabilizacija tog novog, iz konvencionalnog ugla nekonzistentnog, heterogenog identiteta upravo je i bila svrha odlaska Stvorenja na drugi svet, onako kako to opisuje Lewis.

Tako smo u prostoru „ni tu ni tamo“, u močvari dakle, dobili superjunaka, koga Moore sada može poslati da ispuni svoj eshatološki zadatak i spasi svet.

8. Stvorenje spasava svet

Ponovimo, Stvorenje se obično vidi kao biće obdareno nadljudskim moćima koje crpi upravo iz same prirode. U epsko-fantastičnom ključu Stvorenje stoji nasuprot progresa, ono štiti planetu od uništenja industrijalizacijom i urbanizacijom. Antimodernistički etos Stvorenja ipak treba staviti u zagrade. Ako i štiti prirodu, ono se ne okreće protiv civilizacije. Naprotiv, Stvorenje će spremno ući u epski sveobuhvatnu borbu protiv sila koje žele da unište ljude. U 5 svezaka (br. 46-50), Moore će 1986. praktično preraditi Jovanove eshatološke vizije u novom, svom vremenu prilagođenom ključu. Da ne bude nedoumica oko toga šta se prerađuje, prva sveska u novom nizu biće naslovljena „Otkrivenja“, a započeće citatom iz Jovanove apokalipse: „Treći anđeo zatrubi, i sa neba pade jedna velika zvezda, goreći kao buktinja… A ime te zvezde je Pelen“ (Otkrivenje 8, 10-11).34 Ispod oblaka sa citatom, gledamo slike razorenog grada i očajnih ljudi.

Istovremeno sa razaranjem, kao kod Jovana, u Mooreovoj priči se okupljaju vojske koje će zaratiti za konačnu prevlast nad svetom. Poslednja u ovom eshatološkom nizu jeste sveska „Kraj“. Na dve prve table te sveske, gledamo starozavetne Kaina i Avelja, obučene u odela iz 19. veka, dakle ujedno i moderne i arhaične. To nije njihovo prvo pojavljivanje u priči. Njih dvojica otkriće u svesci 33 („Napuštene kuće“), Abby (i čitaocu) ko je u stvari Stvorenje. Wandtke će na osnovu pojave Kaina i Avelja u stripu povući pravu liniju ka izvorima koji su presudno uticali na Mooreovo sklapanje priče. Na to ćemo se vratiti. Pogledajmo sada kako Kain i Avelj, u (tradicionalnoj) ulozi naratora ili „domaćina“ horror priče objašnjavaju čitaocu šta je na stvari.35

Kain: Dobro obavešteni izvori mi kažu da očekuju da će tama preći preko onostranog sveta i doći do samog mesta svetlosti. Tako su svi odabrali neku stranu, u zavisnosti od toga čiju pobedu očekuju.

Avelj: Hoćeš da kažeš… uff… da postoji sumnja?

Kain: Ozbiljna sumnja. Nebesa se ne suočavaju s palim anđelom levijatanom… Ovo je sama duša tame. Potpuno odsustvo božanske svetlosti.

Avelj: A-ali mora da je to samo priča, dobro protiv zla, svetlost protiv tame…

Kain: Idiote! Ovo su konačna tama i konačna svetlost. Sile i ulog u ovoj bici su iskonski i apsolutni… I koja god da se strana suoči s konačnim uništenjem, sve će biti drugačije.

I opet Kain:

„Na bojnim poljima ispod nas sve naše priče o dobru i zlu možda će doći do neizbežnog završetka… A šta će onda biti, jadni i siroti moj preuhranjeni brate? Šta će onda biti s nama?“

Ova pretnja potiranjem binarnih opozicija poput dobra/zla, bez kojih nema priča pa ni mitskih junaka poput Kaina i Avelja (koje Moore obeležava kao prvog ubicu i prvu žrtvu), ravna je pretnji totalnim uništenjem i ne stiže nenajavljeno. Pre „Otkrivenja“ Moore je u dve sveske „Kletva“ (br. 40) i „Južnjačka promena“ (br. 41) izložio sumnji i preispitivanju binarne opozicije u osnovi rodne i rasne diskriminacije. Reč je tu o emancipatorskom brisanju razlika. Moore zna (Wandtke kaže: kao da je čitao Jacquesa Lacana, Michela Foucaulta i Judith Butler; a nizu se može pridružiti i Mary Douglas, iz koje Butler, preko Julije Kristeve vuče svoje uvide)36 da u svakoj binarnoj opoziciji sa razlikom imamo i hijerarhiju. Jedan član opozicije uvek je vrednosno nadređen drugom. Muškarac ženi, bela osoba crnoj. Na tim opozicijama gradile su se i održavale zajednice. Jednom, kada se te opozicije odbace, menja se zajednica. Stoga nije neobično da emancipatorske epizode prethode priči o totalnom uništenju. Zajednica koja je počivala na diskriminaciji i tlačenju zaista nestaje.

Moore ne odbacuje konzervativne strahove. On ih prihvata i razrađuje. Za razliku od konzervativaca, međutim, prestravljenih od promena, Moore istražuje dokle se zajednica može menjati a da je promene ne unište.

Kod Moorea nema Jovanovih aždaja. Umesto njih doslovno stoji samo crnilo, to jest tama sa samog početka postanja. Tama potire binarne opozicije, sve izjednačuje i tako uništava ljudski svet (ali ne i svet uopšte). Zato je ona opasnija od samoga zla. Ako nema razlika, ne mogu se povući granice zajednice niti se mogu izgraditi identiteti. Da li zajednica mora da nestane ili će proći „samo“ kroz transformaciju sličnu onoj kroz koju je prošlo Stvorenje na drugom svetu – to pitanje je u središtu Mooreove priče. Dakle, može li zajednica da preživi promenu i postane bolja? Otuda eshatološki patos i strepnja.

Kao u bajci, tama postavlja zagonetno pitanje (super)junacima koji jedan za drugim daju pogrešan odgovor: koja je svrha zla? Kada red dođe na Stvorenje, ono odgovara ono što ga je podučio tolkvinovski parlament drveća: u prirodi nema zla. Što se, pak, ljudi tiče, bez predstave o zlu ne bismo znali šta je dobro. Zlo rađa dobro, i obrnuto, iz dobrog nastaje zlo. Parovi u binarnim opozicijama, naučilo je Stvorenje od drveća, ili zajedno stoje ili zajedno padaju, nema jednog bez drugog. To je ujedno i razlika između Jovanovog otkrivenja i razrešenja eshatološke zagonetke u Mooreovoj priči. Jovan veruje da može postojati samo dobro. Moore kaže, ako je tako, onda više ne bismo znali da je to dobro. Drugim rečima, više ne bismo znali ko smo.

Odgovorivši tačno na pitanje, Stvorenje spasava svet.

Bura se stišava, pretnja nestaje, tama se povlači, kraj.

Samo što nije kraj. Stvorenje, iako je spasilo svet (ljudi), ljudi ne samo da s prezirom odbacuju, nego ga i brutalno ubijaju, spalivši ga. To je Mooreova eshatologija. Stvorenje koje briše sve binarne opozicije ne može se vratiti u zajednicu. Moore će ipak priču produžiti za još jednu godinu i podariti Stvorenju srećniji kraj, pošto ga ponovo, po drugi put, vrati s onoga na ovaj svet.

Mooreova priča kaže da se opozicije ne mogu potreti. Ali se moraju neprekidno preispitivati. Preispitivanje je, pak, moguće samo ako pođemo od nekih opštih ideja o dobru i zlu. Na tim idejama se onda podiže zajednica.

9. Kain i Avelj

Pojavu Kaina i Avelja u „Stvorenju iz močvare“, Wandtke vidi kao svojevrsni Mooreov omaž nasilno prekinutoj tradiciji stripova strave i užasa. Domaćine u stripovima strave i užasa uveo je EC – Entertainment Comics, izuzetno uspešni izdavač horror stripova u prvoj polovini pedesetih godina 20. veka u Sjedinjenim Državama. Prvobitno je skraćenica EC stajala za Educational Comics (obrazovne stripove), ali se pod pritiskom tržišta od obrazovnih stripova brzo prešlo na zabavne (entertainment), a od zabave do horrora bio je tek jedan korak. Wandtke će reći da je EC doneo neke revolucionarne promene u svetu (horror) stripa. Pored toga što je uveo likove „domaćina“, EC je iz korena promenio i politiku izdavača stripova prema autorima: dao im je više slobode i umesto da stripove prodaje promocijom njihovih (super)junaka, počeo je da zarad prodaje promoviše autore. Već polovinom pedesetih EC gubi zamah, pa se na promociju autora moralo sačekati još par decenija, praktično do Moorea.

Za „domaćine“ se može reći da su svojevrsni čuvari kapije: oni stoje na granici između stvarnog sveta i sveta strave u stripu, upućujuću publiku u to šta ih očekuje s druge strane. Ali, „domaćini“ tu granicu svako malo prekoračuju i tako pojačavaju nelagodu i jezu kod čitalaca. Umesto da dva sveta drže strogo odvojenim, oni ih svojim intervencijama mešaju i preklapaju. I tako ispunjavaju svoju osnovnu ulogu: izazivaju strah. Kaina i Avelja, kao prvog ubicu i prvu žrtvu, Moore sasvim prkladno bira za domaćine svoje priče. Ne samo zato što ta priča treba da bude strašna, nego i zato što su očigledne njenje veze s biblijskim mitovima.

U osamdesetima Moore obnavlja tradiciju EC-a. EC je ugasio svoje horror magazine pod pritiskom cenzure komisije udruženja izdavača stripova. To telo formirano je posle saslušanja vlasnika EC-a Billa Gainesa 1954. pred američkim kongresom. U strahu od neprijateljske propagande, kongres traži od Gainsa da položi račun o štetnom delovanju svojih stripova na mladu publiku. Danas nam to može izgledati nezamislivo, ali onda se širom Sjedinjenih Država širila panika da stripovi strave i užasa, kao i krimi stripovi, kvare američku omladinu, a za to njihovi izdavači imaju podršku odeljenja za propagandu iz Sovjetskog Saveza. U vreme Hladnog rata, ova vrsta paranoje nije bila neočekivana.37

Par decenija kasnije, Mooreov horror „Stvorenje iz močvare“ prvi je strip koji se objavljuje bez pečata da je sadržaj prihvatljiv. Popularnost stripa je bila takva, da se računalo na sigurnu prodaju sve i ako ta prodaja nije išla kanalima za koje je bio potreban pečat komisije da je sadržaj stripa prihvatljiv. Pored toga, Mooreov strip se prodaje više zahvaljujući popularnosti autora nego njegovog junaka.

Tu nije kraj. Wandtke pravi još jednu efektnu poentu. Moore stasava u Britaniji, gde se tamošnja komunistička partija ogorčeno bori i traži zabranu uvoza američkih stripova strave, jer u njima vidi imperijalnu kapitalističku propagandu pod čijim se uticajem kvari britanska omladina. Prodaja američkih horror stripova zabranjuje se zakonom iz 1955, pod izgovorom zaštite dece i omladione od štetnih publikacija.38

Ne treba da nas čudi što stripovi strave i užasa39 s jedne i druge strane okeana igraju istu simboličnu ulogu, iako se neprijatelji kojima se pripisuju zle namere razlikuju. Strava i užas upravo i služe tome da se povuče granica i razdvoji ono što je naše i prijateljsko od onog što je tuđe i po nas opasno. Dok se neprijatelji biraju proizvoljno, strava i užas zadržavaju uvek istu ulogu.

Hladnoratovska paranoja eksplicitna je tema jednog drugog Moorevog čuvenog stripa „Nadzirači“. I u tom stripu Moore će podići sasvim prikladan spomenik EC-u, umetanjem priče strave i užasa u okvirni hladnoratovski zaplet. Logika binarnih opozicija jeste i na meti „Nadzirača“: rat između SAD-a i SSSR-a moguće je izbeći samo ako se pojavi/izmisli novi neprijatelj koji podjednako ugrožava obe strane. Samo pod tim uslovom, dve supersile od neprijatelja mogu postati saveznici.

Pošto je Moore završio rad na Stvorenju, serijal je preuzeo Rick Veitch. U međuvremenu, Stvorenje je steklo sposobnost ne samo da putuje između svetova nego i kroz vreme. Tako je Veitch zamislio da se Stvorenje sretne sa samim Isusom, u priči pod naslovom „Jutro mađioničara“.40 Naravno, izdavač nikada nije dozvolio da se ova priča realizuje i objavi. Ali, nimalo ne iznenađuje što su njeni autori pomislili da je naprave. Moore i drugi autori Stvorenja nisu se ustezali da povuku paralele između svog superjunaka i Isusa iz biblijskih mitova.41

U tom svetlu, kada Matthew Pustz čitaoce stripa poredi sa sledbenicima, a prodavnice stripa sa hramovima, to više nije samo uspela metafora o lojalnoj publici.42

10. Od horrora do obrazovanja

Cazes u svojoj povesti budućnosti pažnju skreće i na Joachima de Florea iz 12. stoleća, kao pažljivog čitaoca i nastavljača Jovanovog novozavetnog teksta o kraju sveta. Joachim se držao šeme o tri doba ljudskog roda: Dobom Oca ili Zakona dominira materijalno; u Dobu Sina ili Evanđelja ljudi su rastrzani između telesnog i duhovnog; Dobom Duha ili Slobode pak vladaju jednakost i obilje. Svojom eshatologijom, za koju je verovao da je verno i konzistentno tumačenje Jovanove, Joachim je ipak isprovocirao crkvu, koja će ga osuditi 1215. Jedna od stvari koja je posebno pogodila crkvene oce bila je Joachimova ideja da crkvena vlast u kraljevstvu božjem više neće biti potrebna, pošto će društvo činiti slobodni, čisti i vrli redovnici kojima neće biti potreban autoritet izvan njih samih. Povrh toga, čitav je ljudski rod bio pozvan da uživa u Joachimovom Dobu Duha, čime se obezvređivalo pripadanje Crkvi kao ustanovi.43

To nije sve: Joachim kraj vremena ne vidi u oblasti transcendentnoga (dakle „drugde“). Kraj se ostvaruje na ovom svetu (dakle „sada i ovde“). Putem koji je svojim vizijama prokrčio Joachim, krenuo je pored ostalih i Lessing. Löwith u knjizi o svetskoj povesti kao događanju spasa kaže da je Lessing podstaknut Joachimovim učenjem odbacio veru u otkrivenje i zamenio je teorijom obrazovanja. Ali time nije raskrstio sasvim s otkrivenjem. Naprotiv, upravo u otkrivenju Jovanovom, kako ga tumači Joachim, stoji da će prva evanđelja biti zamenjena novim večnim evanđeljem. Lessing veruje da se ta promena sastoji u obrazovanju.44

Kod Lessinga vidimo nešto slično onome što je Rudolf Bultmann (i njega smo spomenuli u prošlom tekstu) pročitao u jevanđeljima.45 Bultmann veruje da se Isusov govor o kraljevstvu božjem ne odnosi ni na kakvu zamislivu budućnost. Na osnovu citata iz jevanđelja, Bultmann još pokazuje da je kraljevstvo božje na neki način već tu. Ono je u nama, kaže Bultmann, kada prihvatimo Isusove pouke. Tako nikakav kraj, nikakvo uništenje ni spasenje, nemaju veze sa kraljevstvom božjim.

Iz Bultmannove perspektive takođe se može zaključiti da sve svete priče o prošlosti i budućnosti imaju za svrhu da utemelje i opravdaju naše sadašnje ponašanje (ili obrazovanje). Tome služe mitovi. Na to se, sasvim prikladno, nadovezuje i Moore u svom „Stvorenju iz močvare“, kao delu popularne kulture, koja stoji na mestu usmene kulture i mitova iz starijih vremena. Ali, za razliku od Bultmanna, koji pored učenja poziva i na poslušnost, Moore poziva na preispitivanje. I to ne zato da bi se zajednica srušila a vrednosti odbacile. Dok Bultmanna tvrdi da je Isusu „humanistički pojam univerzalizma posve stran“,46 Moore naprotiv preispituje, u domenu svoje umetnosti, na popularan način i prijemčivim slikama, koje vrednosti iz hrišćanskog nasleđa mogu biti sveobuhvatne (upravo humanistički univerzalne) e da bi zajednica zasnovana na njima bila pravedna i stabilna.

Na takvu pedagogiju mislio je i Lessing (izgleda i Joachim) kada je polagao temelje modernom obrazovanju. Nema dobrog razloga da se i veroučitelji ne naslone na te temelje.

Reference

Bultmann, Rudolf. Isus, preveo Roman Karlović (Rijeka: Ex libris, 2007).

Cazes, Bernard. Povijest budućnosti, prevela Divina Marion (Zagreb: August Cesarec, 1992).

Daglas, Meri. Čisto i opasno. Analiza pojmova prljavštine i tabua, prevela Ivana Spasić (Beograd: XX vek, 2001).

Daglas, Meri. „Primer stila mišljenja“, prevela Slavica Miletić, Reč br. 58, 2000, str. 285–298.

De Sosir, Ferdinand. Kurs opšte lingvistike, preveli Dušanka Točanac Milivojev et al. (Sremski Karlovci / Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1996).

Di Liddo, Annalisa. Alan Moore. Comics as Performance, Fiction as Scalpel (Jackson: University Press of Mississippi, 2009).

Gros, Elizabet. Promenljiva tela, prevela Tatjana Popović (Beograd: Centar za ženske studije, 2005).

Havelock, Eric A. Muza uči pisati. Razmišljanja o usmenosti i pismenosti od antike do danas, preveo Tomislav Brlek (Zagreb: AGM, 2003).

Ilić, Dejan. „Naučna fantastika i fantazija u kurikulumu veronauke“, Školegijum, 15.01.2020.

Ilić, Dejan. „Kraj detinjstva“, Školegijum br. 26, decembar 2018. Dostupno i na Peščaniku.

Ilić, Dejan. „Pobednik nosi sve“, Školegijum br. 25, septembar 2018. Tekst je dostupan i na Peščaniku.

Ilić, Dejan. „Košmarni svetovi Philipa K. Dicka“, Školegijum br. 22, decembar 2017. Dostupno i na Peščaniku.

Ilić, Dejan. Osam i po ogleda iz razumevanja (Beograd: Fabrika knjiga, 2008).

Lewis, A. David. American Comics, Literary Theory, and Religion. The Superhero Afterlife (New York: Palgrave Macmillan, 2014).

Lord, Albert B. Pevač priča, prevela Slobodanka Glišić (Beograd: XX vek, 1990).

Löwith, Karl. Svjetska povijest i događanje spasa, preveo Mario Vukić (Zagreb / Sarajevo: August Cesarec / Svjetlost, 1990).

Mills, Anthony R. American Theology, Superhero Comics, and Cinema. The Marvel of Stan Lee and the Revolution of a Genre (New York: Routledge, 2014).

Miriklmen, I-II, preveli Vladimir Ćuk i Draško Roganović (Beogard: Darkwood, 2018).

Mur, Alan, i Džejsen Barouz, Neonomikon, preveo Goran Skrobonja (Beograd: Čarobna knjiga, 2018).

Pejgels, Elejn. Otkrovenja. Vizije, proroštvo i politika u Knjizi Otkrovenja, preveo Zoran Minderović (Beograd: Službeni glasnik, 2013).

Petrović, Svetozar. Pojmovi i čitanja (Beograd / Novi Sad: Fabrika knjiga / Srpska akademija nauka i umetnosti – Ogranak u Novom Sadu, 2008).

Prop, Vladimir. Morfologija bajke, preveli Petar Vujićič, Radovan Matijašević, Mira Vuković (Beograd: XX vek, 1982).

Prosvetni glasnik, broj 6/2003, 23/2004, 9/2005 i 11/2016.

Pustz, Matthew. Comic Book Culture. Funboys and True Believers (Studies in Popular Culture) (Jackson: University Press of Mississippi, 1999).

Scholes, Robert, i Eric S. Rabkin, Science Fiction. History – Science – Vision (Oxford University Press, 1978).

Stvorenje iz močvare, I-V, preveo Mirko Jakovljević (Beograd: Darkwood, 2014/15).

Sveto pismo. Savremeni srpski prevod (Novi Sad: Međunarodna biblijska liga / Gaphic, 2015).

Wandtke, Terrence R. The Comics Scare Returns: The Contemporary Resurgence of Horror Comics (Rochester: RIT Press, 2018).

Wandtke, Terrence R. The Dark Nights Returns: The Contemporary Resurgence of Crime Comics (Rochester: RIT Press, 2015).

Williams, Raymond. „Utopia and Science Fiction“, Science Fiction Studies br. 16, vol. 5, novembar 1978.

Školegijum, 18.02.2020.

Peščanik.net, 22.02.2020.


________________

  1. Prosvetni glasnik, broj 6/2003, 23/2004, 9/2005 i 11/2016.
  2. Vidi Dejan Ilić, „Naučna fantastika i fantazija u kurikulumu veronauke“, „Školegijum“, 15.01.2020.
  3. Ferdinand de Sosir, Kurs opšte lingvistike, preveli Dušanka Točanac Milivojev et al. (Sremski Karlovci / Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1996).
  4. Vidi Dejan Ilić, „Kraj detinjstva“, „Školegijum“ br. 26, decembar 2018. Dostupno i na Peščaniku.
  5. Robert Scholes, Eric S. Rabkin, Science Fiction. History–Science–Vision (Oxford University Press, 1978), str. 7.
  6. Isto, str. 15.
  7. Više o Lemovom shvatanju žanra vidi u Dejan Ilić, „Košmarni svetovi Philipa K. Dicka“, „Školegijum“ br. 22, decembar 2017. Dostupno i na Peščaniku.
  8. Bernard Cazes, Povijest budućnosti, prevela Divina Marion (Zagreb: August Cesarec, 1992).
  9. Cazes, str. 12.
  10. Vidi belešku 1.
  11. Raymond Williams, „Utopia and Science Fiction“, Science Fiction Studies br. 16, vol. 5, novembar 1978.
  12. Karl Löwith, Svjetska povijest i događanje spasa, preveo Mario Vukić (Zagreb / Sarajevo: August Cesarec / Svjetlost, 1990).
  13. Elejn Pejgels, Otkrovenja. Vizije, proroštvo i politika u Knjizi Otkrovenja, preveo Zoran Minderović (Beograd: Službeni glasnik, 2013), str. 29-30.
  14. Meri Daglas, Čisto i opasno. Analiza pojmova prljavštine i tabua, prevela Ivana Spasić (Beograd: XX vek, 2001).
  15. U „Stvorenju iz močvare“ imamo praktično sve vidove strave i užasa, ali je verovatno najupečatljiviji takozvani body horror. O horroru tela govorili smo u tekstu „Pobednik nosi sve“, „Školegijum“ br. 25, septembar 2018. Tekst je dostupan i na Peščaniku. Na sve moguće načine Moore narušava granice tela i tako izaziva nelagodu i jezu kod svojih čitalaca. Od truljenja, raspadanja, mešanja više tela, čak i mrtvih i živih, do kanibalizma, sve je na repertoaru strave „Stvorenja iz močvare“. Za razumevanje ovakve poetike horrora i njenog krajnjeg učinka, od koristi može biti knjiga Elizabet Gros, Promenljiva tela, prevela Tatjana Popović (Beograd: Centar za ženske studije, 2005). Iako se nadalje neće referirati na ovu knjigu, mnogi uvidi o brisanju binarnih opozicija i njihovom značenju u Mooreovoj priči, mogu se čvrsto osloniti i na uvide Elizabeth Grosz.
  16. U pet tomova, „Stvorenje iz močvare“ objavio je beogradski Darkwood. Moorove priče sakupljene su u tomovima 2-4. U prevodu Mirka Jakovljevića, knjige su objavljene 2014 (1. i 2. tom), odnosno 2015. U odnosu na originalno izdanje, domaćem su u svakom tomu dodati i odlični predgovori Vladimira Tadića, koji priču o Stvorenju smeštaju u odgovarajući stripovski kontekst.
  17. Terrence R. Wandtke, The Comics Scare Returns: The Contemporary Resurgence of Horror Comics (Rochester: RIT Press, 2018).
  18. Albert B. Lord, Pevač priča, prevela Slobodanka Glišić (Beograd: XX vek, 1990).
  19. Vidi „O prevladavanju granice među proučavanjem usmene i proučavanjem pisane književnosti“ i „Pojam Vukovih pjevača, i neke mu implikacije“, u Svetozar Petrović, Pojmovi i čitanja (Beograd/Novi Sad: Fabrika knjiga/Srpska akademija nauka i umetnosti – Ogranak u Novom Sadu, 2008), str. 133-148, odnosno 149-172.
  20. Eric A. Havelock, Muza uči pisati. Razmišljanja o usmenosti i pismenosti od antike do danas, preveo Tomislav Brlek (Zagreb: AGM, 2003).
  21. „[I]deja kolektivnog svaralaštva može se međutim suvislo formulirati samo na planu rasprave o književnom životu.“ U jednom drugom smislu, kolektivno se može shvatiti i tako što se usmeni pesnik istovremeno vidi i kao individualni stvaralc ali i kao „tradicionalista, po tome što ne teži originalnosti u smislu romantizma“, ali je u tom slučaju tradicionalizam bolji termin od kolektivnog. – Petrović, str. 144. Što se Moorea pak tiče, možda bi se i tradicionalizam i kolektivno mogli prikladno zameniti terminom – korporativno.
  22. Annalisa Di Liddo, Alan Moore. Comics as Performance, Fiction as Scalpel (Jackson: University Press of Mississippi, 2009); naziv odeljka je „The rewriting of literary sources“, str. 35-46.
  23. A. David Lewis, American Comics, Literary Theory, and Religion. The Superhero Afterlife (New York: Palgrave Macmillan, 2014).
  24. Lewis, str. 24.
  25. Anthony R. Mills, American Theology, Superhero Comics, and Cinema. The Marvel of Stan Lee and the Revolution of a Genre (New York: Routledge, 2014).
  26. Uzgred, pod mitom se u ovom tekstu podrazumeva definicija koju koristi i Leach: „sveta priča o prošlim događajima sa svrhom da opravda društveno djelovanje u sadšnjosti“. – Leach i Aycock, str. 18. Jasno je da u kontekstu razgovora o eshatologiji i futurologiji, „prošli“ događaji lako mogu postati „budući“ s istom svrhom.
  27. Lewis, str. 27.
  28. Istina, nije mu to bio prvi put da se lati takvog posla. Nešto slično je 1982. već uradio, izuzetno uspešno, s „Miraclemanom“. Sličnosti između ta dva kreativna procesa su očigledne. U dva toma, u prevodu Vladimira Ćuka i Draška Roganovića, ponovo sa prikladnim predgovorima Vladimira Tadića, „Miriklmena“ je 2018. objavio beogradski Darkwood.
  29. Vidi Meri Daglas, „Primer stila mišljenja“, prevela Slavica Miletić, Reč br. 58, 2000, str. 285–298; „Granice identiteta“, u Dejan Ilić, Osam i po ogleda iz razumevanja (Beograd: Fabrika knjiga, 2008), str. 47-89.
  30. Di Liddo, str. 51. Kod Wandtkea, citat je na str. 92.
  31. Lewis, str. 40-41.
  32. Vladimir Prop, Morfologija bajke, preveli Petar Vujićič, Radovan Matijašević, Mira Vuković (Beograd: XX vek, 1982).
  33. Vidi Prop, str. 86-90.
  34. Sveto pismo. Savremeni srpski prevod (Novi Sad: Međunarodna biblijska liga / Gaphic, 2015).
  35. Wandtke, str. 97-99.
  36. Wandtke, str. 91.
  37. Vidi Wandtke, „Chapter 1: The Birth of the Monster and the Specter of Comunism: Horror Comics and the Comics Scare of the 1950s“, str. 1-44.
  38. Wandtke, str. 84.
  39. Istini za volju, loše su prošli i krimi stripovi, u ono vreme iz istih razloga takođe pod udarom kongresne komisije. O obnovi žanra krimi stripova, Wandtke je pisao u The Dark Nights Returns: The Contemporary Resurgence of Crime Comics (Rochester: RIT Press, 2015).
  40. Wandtke, str. 103-104. Radoznali čitalac scenario za ovu priču može pronaći ovde.
  41. Mnogo godina kasnije, Moore će se 2010. ponovo vratiti preradi biblijskih mitova u svojoj horror priči Neonomikon, istina mnogo manje uspeloj od „Stvorenja iz močvare“. Beogradska Čarobna knjiga objavila je Neonomikon u prevodu Gorana Skrobonje 2018. godine.
  42. Matthew Pustz, Comic Book Culture. Funboys and True Believers (Studies in Popular Culture) (Jackson: University Press of Mississippi, 1999).
  43. Cazese, str. 54-55.
  44. Löwith, str. 254-260.
  45. Vidi “Isusov navještaj: dolazak Kraljevstva Božjeg“, u Rudolf Bultmann, Isus, preveo Roman Karlović (Rijeka: Ex libris, 2007), str. 25-45.
  46. Bultmann, str. 38.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)