Kraj detinjstva

Kraj detinjstva, foto: Syfy

U decembru 2015. godine, kanal Syfy premijerno je prikazao trodelnu seriju „Kraj detinjstva“1 snimljenu prema istoimenom literarnom predlošku Arthura Clarkea iz 1953.2 Više od pola veka čuveni Clarkeov roman o poseti vanzemaljaca Zemlji čekao je da bude ekranizovan. Na kraju je to pošlo za rukom scenaristi Matthewu Grahamu i reditelju Nicku Hurranu. Odluka Syfya da u Sjedinjenim Državama tri epizode „Kraja detinjstva“ pusti pred božićne praznike isprovocirala je, i to ne bez ikakvog razloga, pojedine gledaoce sklone konspirologiji da u vezi sa emitovanjem serije spekulišu da je reč o zaveri satanista:3 ko bi drugi, ako ne satanisti, razmišljaju ovi konspirolozi, baš pred Božić ponudio publici delo u kome je jedan od ključnih protagonista do u detalj nalik na samog đavola. Da stvar bude gora, priča o poseti đavolskih vanzemaljaca završava se upravo uništenjem Zemlje.

Istina je da su autori serije, sledeći uostalom upravo Clarkea, ispunili priču jakim referencama na novozavetnu apokalipsu. Ali, treba odmah dodati da pored nelagodnog podsećanja na đavola, u seriji imamo i nedvosmislene reference na samoga Isusa: od uništenja su se spasila hristolika deca koja se pred eksploziju planete uzdižu put neba. Ove asocijacije na raspetog Isusa nema u Clarkeovom romanu, a nekako su je prevideli i konspirolozi. Za razliku od Grahama i Hurrana, Clarke nije opteretio svoju priču biblijskim elementima. Na seriju ćemo se vratiti kasnije; pre toga ćemo pažnju posvetiti Clarkeovom romanu.

1.

„Kraj detinjstva“ čitaćemo uz pomoć Roberta Scholesa i Erica S. Rabkina. Naime, njih dvojica su 1977. godine objavili istoriju žanra naučne fantastike.4 Na kraju svoje knjige izdvojili su i protumačili i deset dela reprezentativnih za taj žanr, a među njima, naravno i „Kraj detinjstva“.5 Nije bilo potrebno ni četvrt veka, dakle, da književna kritika prepozna i prizna Clarkeov roman kao klasik žanra. Ovde, međutim, nećemo ponoviti Scholesovo i Rabkinovo tumačenje „Kraja detinjstva“. Od konkretnog tumačenja važnije nam je njihovo uspostavljanje žanra sf-a.

Kao utemeljitelja naučne fantastike, Scholes i Rabkin vide delo Mary W. Shelley „Frankenstein ili moderni Prometej“ iz 1818. godine.6 Duhovito i sasvim korisno, kada govore o ovom žanru, njih dvojica vreme dele na ono pre Frankensteina i na ono posle njega. Pre Frankensteina imamo preteče žanra poput Swiftovih „Guliverovih putovanja“ ili „Utopije“ Thomasa Morea. Snažan uticaj na dela posle Frankensteina izvršio je i Defoeov „Robinson Crusoe“. Pored izdvajanja preteča, Scholes i Rabkin u krupnim potezima opisuju i promene koje su se u modernom dobu, a najkasnije na prelazu iz 18. veka u 19, dogodile u poimanju vremena i istorije. Naučna fantastika mogla je da nastane, objašnjavaju oni, „tek pošto je za ljude postala zamisliva drugačija budućnost – naročito budućnost u kojoj će novo znanje, nova otkrića, nove pustolovine, nove mutacije učiniti život potpuno drugačijim od poznatih obrazaca iz prošlosti i sadašnjosti“. I dodaju: „Jednom kada smo razumeli da se sami pojmovi prirodnog i natprirodnog s vremenom menjaju, promena vremena dopustila je i da se pomeri granica između prirodnog i natprirodnog. Kada to shvatimo, vidimo da je Mary Shelley promenila svoju realnost tako što je jednostavno projektovala naučni napredak koji bi se mogao desiti jednog dana na sopstveno istorijsko vreme. Ona je uvela deo moguće budućnosti u svoj svet i tako zauvek izmenila književnost.“7

Pored Mary Shelley, Scholes i Rabkin će kao posebno važnog autora za žanr naučne fantastike izdvojiti i H.G. Wellsa. Wells im nije važan isključivo zbog svojih naučnofantastičnih romana, premda mu i tu pripisuju izuzetan značaj i uticaj. U vezi sa samim shvatanjem žanra, Wells je praktično najavio osnovnu ideju Scholesa i Rabkina o sf-u: naime, 1934. godine on je predložio da se na univerzitete uvede nova disciplina „ljudske ekologije“. Ta disciplina, prema Wellsovoj zamisli, bavila bi se predviđanjem posledica biološkog, intelektualnog i ekonomskog razvoja.8 Dakle, radila bi upravo ono što po mišljenju Scholesa i Rabkina rade i autori naučne fantastike.

Ocrtavši na ovaj način dijahronijske i sinhronijske granice žanra, Scholes i Rabkin približili su se ovde već pominjanom shvatanju naučne fantastike Stanisława Lema.9 Podsetimo se, Lem kaže da je smisao naučne fantastike da pretpostavi mogući napredak nauke u doglednoj ili dalekoj budućnosti i da na osnovu svega što se zna o ljudskoj prirodi i društvu opiše kako će se pojedinci i zajednice ponašati u vezi sa tim. Scholes i Rabkin pak idu korak dalje, pa prave i podelu na podžanrove sf-a: jedna struja naučne fantastike (nazovimo je za potrebe ovog teksta „krusoovskom“) trudiće se da opiše nove tehnologije i na njima zasnovane svetove, dok će drugu struju (ona sad dakle mora biti „utopijska“, mada češće pokazuje svoje distopijsko lice) više zanimati posledice novih naučnih otkrića na zajednički život ljudi. Razume se, ova podela nije oštra: neretko su i jedno i drugo u fokusu naučnofantastičnih priča, baš kao u „Kraju detinjstva“.

2.

Da bismo objasnili šta je tačno Arthur Clarke uradio u svom romanu, oslonićemo se na još jednog autora koga je zanimala fantastika, ali ne naučna nego epska. I Zorana Kravara smo već pominjali ranije, pozvavši se na njegove knjige o antimodernizmu uopšte, te o epskoj fantastici posebno.10 On nam je bio važan da bismo povukli razliku upravo između epske i naučne fantastike. Krajnje pojednostavljeno govoreći, naučnu fantastiku mogli bismo videti kao književno otelovljenje osnovnih težnji moderne, uključujući tu pre svega veru u razum i nauku, na kojima bi trebalo da počiva praktično beskrajni progres civilizacije. S druge strane, epska fantastika otelovljuje antimodernistički odgovor na velike promene koje je donela moderna i izraz je nezadovoljstva i pobune protiv progresa. Antimodernisti ne veruju da su ljudi u stanju da racionalno urede svoje odnose i sumnjaju ne samo u to da se napredak može poistovetiti sa razvojem nauke i tehnologije nego i u to da tehnološki napredak ide ruku podruku sa napredovanjem čovečanstva. Naprotiv, oni naučni i tehnološki napredak vide u oštrom sukobu sa moralnim usavršavanjem pojedinaca: jednostavno rečeno, po njima, progres korumpira ljude i, kako to prikazuje i Biblija, na kraju mora imati kataklizmične – ili, ako se držimo Biblije, vavilonske – posledice. Istinski napredak stoga mora biti povratak u prošlost, u „zlatno doba“, kada su se ljudi povinovali takozvanim višim zakonima i na osnovu njih uređivali svoje odnose, umesto da se racionalno dogovaraju o tome kako da žive zajedno.

Ovaj sraz između naučne fantastike zagledane u budućnost i epske fantastike okrenute ka prošlosti nije bio nevidljiv ni za Scholesa i Rabkina. U odeljku rečitog naslova „Antinaučna fantastika“,11 dvojica kritičara ilustruju ga delima Clivea Staplesa Lewisa, autora čuvenih hronika Narnije te popularnog hrišćanskog kazuiste.12 Sa tvrdih pozicija hrišćanskog morala Lewis je u svojim delima kritikovao svetonazore koje je izvodio iz naučnofantastične proze.

Treba, međutim, na kraju ovog odeljka podići ogradu kojom se završava i prethodni odeljak: neretko, zagledanost u budućnost u prozi sf-a ide ruku podruku sa žalom za izgubljenim „zlatnim dobom“.

3.

I tako konačno stižemo do „Kraja detinjstva“. Clarke je roman iz 1953. narativno naslonio na svoju priču „Anđeli čuvari“ iz 1946. Kako vidimo, opet sasvim u skladu s biblijskim nasleđem, to jest pričom o padu, anđeli iz priče iz 1946, koja je nepunu deceniju kasnije postala prvi deo trodelne celine „Kraja detinjstva“, razotkrili su se do kraja kao đavoli. Ali, iskusni čitalac to je do sad već pretpostavio, ni anđeli ni đavoli u Clarkeovom zapletu ne mogu se razumeti kao direktne biblijske reference. Naprotiv, to su ponajpre opštepoznate kulturne reference (lišene jakih moralnih nanosa iz Biblije) kojima se priča podštapa kako bi publici posredovala jedan drugačiji sadržaj.

Anđeoski ili đavolski, kako je već kome drago, vanzemaljci u Clarkeovom romanu stižu na Zemlju kao nadzornici, namesnici ili gospodari. Njihov posao je da nadgledaju prelazak čovečanstva na viši nivo razvoja. Taj prelazak unapred je zacrtao i planirao jedan viši, sveobuhvatni kosmički um (Bog?), čiji su vanzemaljci (anđeli?) tek izvršitelji radova. Prelazak je neizbežan i sa sobom nosi po planetu razorne posledice. Zemljane, dakle ljude, potrebno je pripremiti za takav kraj. Stoga gospodari s druge planete nemaju zadatak samo da podstaknu i izvedu prelazak; oni su tu i da ljudima ublaže bol koju sa sobom nosi uništenje civilizacije. Bol tu nije samo fizička; pre svega je reč o žalu za gubitkom celokupnog nasleđa čovečanstva. U tom smislu, vanzemaljci nisu samo nadzornici, oni su i utešitelji.

Clarke pripoveda u širokim potezima. „Kraj detinjstva“, do pred sam završetak, tek usput prati lične priče pojedinih protagonista. U fokusu su velike ideje i sâmi smisao budućnosti i napretka čovečanstva. Stoga bismo s dobrim razlogom mogli da kažemo da je to roman ideja.13 U prvom delu, Clarke spekuliše o mogućnostima da na Zemlji zavlada mir, što ne čudi s obzirom da i izvorna priča i roman nastaju neposredno posle 2. svetskog rata. Sintagmu „zavlada mir“ Clarke doslovno narativno realizuje tako što prikazuje kako je mir na Zemlji moguć samo pod pretnjom i prisilom neke veće, vanzemaljske sile. Drugim rečima, Clarke ne veruje u kapacitete ljudi da se samostalno prizovu pameti i prestanu da se ubijaju. Bila je to raširena strepnja posle masovnih ubistava i razaranja s početka i polovine 20. veka.

U drugom delu romana, gledamo realizaciju „zlatnog doba“. Pod pametnim vođstvom vanzemaljaca na planeti više nema gladi, bolesti, nemaštine. Ali, i tu Clarke dosledno ostaje antropološki pesimista: realizovana utopija, oslonjena na tehnološki napredak, umesto sreće donela je ljudima dosadu i besmisao.

Stoga će u trećem delu Clarke ponuditi jedno novo tumačenje utopije, sasvim drugačije od onih uobičajenih. Ono što se ranije smatralo utopijom pokazalo se, u Clarkeovoj priči, kao nedovoljno za sreću. Nova utopija je zapravo povratak ljudi u ranije, recimo to tako, nesavršeno stanje civilizacije. Sklopivši sporazum sa nadzornikom, grupa ljudi se izdvaja i pravi koloniju u kojoj se život organizuje prema načelima i u skladu sa dostignućima postignutim pre dolaska nadzornika iz druge galaksije. Izvod je sasvim jednostavan, sreća i smisao postižu se isključivo vlastitim zaslugama. A veliki deo zasluga tiče se kako sticanja novih znanja tako i ispravnog moralnog rasuđivanja. Obezbedivši im život bez nedaća, nadzornici su lišili ljude mogućnosti da realizuju upravo one svoje kapacitete koji ih i čine ljudima – pre svega kapacitete da moralno sude i da šire svoje znanje. Bez toga, zamrli su i kreativni potencijali, pa više nema ni novih umetničkih dela. Utopija nove kolonije sastojala se u ideji da se ljudima ponovo omogući da žive kao nekada, da odlučuju, uče i stvaraju.

4.

Ali, pošto je izvanredan autor, Clarke nije ni nadzornike ostavio bez dobrih argumenata. Naime, čemu sva nova znanja i nova umetnička dela, pa na kraju i istančano moralno čuvstvo, kada će sve to biti zbrisano sa lica Zemlje, neposredno pre nego što i sama Zemlja nestane u eksploziji? Čitavo „zlatno doba“ se onda iz ugla nadzornika ima razumeti kao otupljivanje ljudskosti kako bi se lakše podnela svest o skorom i neumitnom kraju. „Zlatno doba“ se tu ispostavlja kao neka vrsta kosmičkog trankvilajzera.

S obzirom na to, šta Clarke hoće da nam kaže? Ako „Kraj detinjstva“ čitamo unutar žanrovskog obrasca koji su ponudili Scholes i Rabkin, jasno je da se Clarke ovim svojim romanom kreće unutar „utopijske“ struje sf-a. Više od tehnološkog napretka, njega dakle zanima kako će ljudi živeti kada se jednom nađu u do kraja realizovanom blagostanju. S obzirom na sve ono što zna o ljudima, a posebno pod uticajem neposrednog iskustva 2. svetskog rata, Clarke ne veruje da je blagostanje dovoljno za srećan i ispunjen život. Da bi ostvarili svoje kapacitete, ljudima su potrebni izazovi. Ti izazovi naravno ne moraju biti ratni, ali oslobođeni nedaća, ljudi, kao da sugeriše Clarke, prestaju da budu ljudi.

Ali, kao da hoće da nas uveri Clarke, o tome ne moramo da brinemo, barem sve dok se ne pojave vanzemaljski nadzornici. Oslonjeni isključivo na vlastite intelektualne i moralne kapacitete, ljudi nikada neće stići do blagostanja. Što opet ne mora biti loša vest, jer, videli smo, ni blagostanje nije dovoljno za sreću. Clarkeov antropološki pesimizam tako se naizgled pokazuje kao bezobalan.

Što on ipak nije. Clarke ostavlja mogućnost za napredak, ali ga ne vidi kao kontinuirani razvoj – a drugačije se pak razvoj u nauci ni ne može zamisliti – već kao civilizacijski skok, koji podrazumeva potpuni diskontinuitet sa prethodnim stanjem: reč je tu o transcendentnoj evoluciji. Ideji da napredak nije stvar kontinuiteta i akumulacije iskustva i znanja, već naglih skokova napravljenih pod uticajem neke strane, više sile, Clarke će se vraćati i u kasnijim svojim romanima, a posebno u delima iz „Svemirske Odiseje“.

To je dvosmislena koncepcija: s jedne strane stoji vera u bolju budućnost ljudi; s druge strane, tvrdi se da ljudi sami, bez pomoći neke više sile, do te budućnosti ne mogu da stignu.14

5.

Iako čitaocima sugeriše da sami moraju izabrati u kom smeru će tumačiti „Kraj detinjstva“, Clarke svoje delo ipak nije ostavio sasvim otvorenim za učitavanja. Ako uglavnom i jeste reč o romanu ideja sa jakom utopijskom stranom, pri samom kraju Clarke menja registar i fokusira se na samo jednog junaka, prebacivši se tako na „krusoovski“ kolosek sf-a. Doslovno poslednji čovek na svetu, otelovio je u priči o kraju čovečanstva sve ljudske vrline. Vođen radoznalošću, odvažio se na putovanje u svemir, što su nadzornici izričito zabranili ljudima (ova pobuna protiv zabrane sasvim je u skladu sa jednim od kolokvijalnog drugačijim shvatanjem satanizma);15 vođen saosećanjem i ljudskim dostojanstvom, odbija ponudu nadzornika da preživi uništenje planete i ostaje na Zemlji kako bi svedočio o njenim poslednjim trenucima.

Vrednosni sud Clarke će prepustiti samim vanzemaljcima, kao u suštini neutralnim posmatračima: poslednji stanovnik Zemlje zadiviće ih svojim ponašanjem i odlukama. On će od njih ujedno izmamiti i priznanje: nadzornici stoje zaglavljeni u vremenu, pošto su realizovali sve svoje kapacitete; ljudi pak imaju, iz ugla nadzornika, nezamislive sposobnosti za razvoj i napredak. Zato je uostalom njima i dopalo da za razliku od nadzornika naprave novi evolutivni skok. Ali, nije to poslednje što Clarke u „Kraju detinjstva“ ima da kaže o ljudima. Sa šekspirovskim patosom on će se oprostiti od svog poslednjeg junaka i tako zajedno sa vanzemaljcima odati poštu ljudskom rodu.

6.

S obzirom da je reč o romanu ideja, nije neobično što je bilo potrebno više od pola veka da inače vrlo popularni „Kraj detinjstva“ bude i ekranizovan. Iz istog razloga je očekivano i to što su, da bi priču učinili prikazivom, autori serije pribegli atraktivnim rešenjima iz drugih, sf-u bliskih žanrova. Tu pre svega mislim na romansu i horor. I dok je jasno da ljubavna okosnica (zapravo dva ljubavna zapleta) treba da uvuče gledaoce u priču tako što će se oni vezati ili sasvim poistovetiti sa glavnim protagonistima romanse (u romanu pak od romanse praktično nema ni traga), elementi horora odmažu priči i iskrivljuju sadržaj romana, navodeći publiku na krivi trag, između ostalog i tako što podstiču konspirološke interpretacije.16 Nema u romanu nikakve napetosti niti razloga za strah. U tome i jeste smisao „zlatnog doba“, da se otkloni strah od neizvesnosti nepoznatog. Čak su i poslednji dani Zemlje prikazani bezmalo ravnodušnim tonom, praktično iz ugla vanzemaljaca, što samo pojačava utisak o razmerama katastrofe. Insistiranjem na elementima horora, autori serije banalizovali su poentu Clarkeove priče.

Jedan drugi autor, Stanley Kubrick, poneo se prema Clarkeovim pričama sa daleko više poštovanja. Za inače sporu i kontemplativnu Clarkeovu prozu, Kubrick je uspešno artikulisao vizuelni pandan. To najbolje ilustruje čuveni Kubrickov rez iz „2001: Odiseja u svemiru“17 – sa koske bačene uvis direktno ka svemirskom brodu koji lebdi u svemiru. Takvi rezovi svojstveni su i Clarkeovoj prozi, što se sasvim gubi u seriji. Priču koju Clarke opravdano proteže na nekoliko generacija, scenarista i reditelj sveli su na jedan ljudski vek, i tako izgubili niz smislenih Clarkeovih poenti. U njhovu odbranu moglo bi se reći da je serija tako postala atraktivnija za publiku, ali tu je reč o krajnje banalnoj atrakciji.

***

Šta bi radoznali nastavnik sa radoznalim đacima mogao da uradi sa „Krajem detinjstva“ u učionici? Iz nekog razloga, raskol između modernista i antimodernista ne postoji u domaćim kurikulumima. Ali, lako bismo ga mogli naći u takozvanom skrivenom kurikulumu ovdašnjeg obrazovanja. Na jedan sasvim određeni način, naše školstvo cepa se upravo duž linije razdora između modernista i antimodernista. Dok bi matematika i prirodne nauke u našim školama mogle da se razumeju kao otelovljenja modernističkog prosvetiteljstva i racionalizma, nastava književnosti i istorije oličenja su antimodernističkih tendencija. Dok se u nastavi nauke deca ohrabruju da gledaju u budućnost i logički rasuđuju, nastava književnosti i istorije uporno ih okreće ka prošlosti (često pod implicitnom krilaticom „zbogom pameti“) uveravajući ih da budućnost ima smisla isključivo kao povratak u neko prošlo, tobožnje „zlatno doba“.

Na Clarkeovom romanu moglo bi se objasniti šta su to modernizam i antimodernizam, na kojim osnovnim shvatanjima prirode i sposobnosti ljudskih bića oni stoje, te kakve to posledice može imati pri pokušajima da se konkretno uobliči politička zajednica. Clarkeov „Kraj detinjstva“ nudi dobru mapu za razgovor o tim pitanjima, iako ne nameće i konačne odgovore. Možda bismo to za sam roman mogli da ubrojimo u njegove nedostatke (ako se o uzdržanom antropološkom pesimizmu uopšte može govoriti kao o nedostatku), ali za razgovor u učionici to bi svakako bila njegova prednost: na sva ta pitanja bilo bi dobro da deca pokušaju sama da odgovore. Postavljajući im takva pitanja, škola bi ih adekvatno pripremila za kraj detinjstva i prelazak u takozvano doba zrelosti.

Školegijum, broj 26, decembar 2018.

Peščanik.net, 27.12.2018.

________________

  1. „Childhood’s End“ (2015), s. Matthew Graham, r. Nick Hurran, gl. ul. Mike Vogel, Osy Ikhile, Charles Dance.
  2. Artur Klark, „Kraj detinjstva“, prevela Magdalena Jovanović (Beograd: Jugoslavija, 1978; prvo izdanje 1976).
  3. Ako radoznali čitalac u polje za pretraživanje na internet strani YouTube.com upiše „childhood’s end satanism“, pretraživač će mu ponuditi više ovakvih komentara. No, sa upotrebom reči satanizam treba biti oprezan, o čemu više u narednoj beleški.
  4. Robert Scholes, Eric S. Rabkin, „Science Fiction. History – Science – Vision“ (Oxford University Press, 1978; prvo izdanje 1977).
  5. Vidi Scholes i Rabkin, str. 216-220.
  6. Mary W. Shelley, „Frankenstein ili moderni Prometej“, prevela Nada Šoljan (Zagreb: Konzor, 2003).
  7. Scholes i Rabkin, str. 7
  8. Isto, str. 15.
  9. Vidi tekst „Košmarni svetovi Philipa K. Dicka“ u: „Školegijum“ br. 22, decembar 2017.
  10. Vidi tekst „Dole škole“ u: „Školegijum“ br. 19, mart 2017.
  11. Scholes i Rabkin, str. 42.
  12. Pored letopisa Narnije, kod nas je u prevodu Mladena Jovanovića dostupna i knjiga „Kršćanstvo“ C.S. Lewisa (Zagreb: Duhovna stvarnost, 1987, drugo izdanje).
  13. U „Rečniku književnih termina“ (Beograd: Nolit, 1986), roman ideja opisuje se kao: „Roman u kojem su karakteri zamišljeni prevashodno kao nosioci određenih pogleda na svet, a kompozicija kao kontrastiranje njihovih intelektualnih stavova.“ Kao jedan važan predstavnik romana ideja, u odrednici se izdvaja upravo H.G. Wells.
  14. U tom smislu, na sasvim drugom kraju od Clarka stoji Isaac Asimov sa svojom verom u znanje i racionalno rasuđivanje. Asimovljeva „Zadužbina“ može se tako čitati kao prosvetiteljski odgovor na „Kraj detinjstva“. O „Zadužbini“ vidi „Kosmoplovci: marionete ili slobodni ljudi“ u: „Školegijum“ br. 18, decembar 2016.
  15. U „Rečniku književnih termina“ (Beograd: Nolit, 1986), pod odrednicom satanizam pored ostalog stoji da je tu reč o „pjesničkom revoltu“ proizašlom „iz saznanja o nepodnošljivoj potčinjenosti tajnim zakonima prirode“. U osnovi satanizma, kaže se dalje u rečniku, „nalazi se pobuna bića protiv tvorca, sukob nesavršenog postojanja sa apsolutnim savršenstvom. Taj sukob ne rezultira veličanjem zla, nego ističe principe vlastitog moralnog uvjerenja – prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ’ja’“. U ovom smislu, Clarkeov poslednji čovek na svetu mogao bi se videti i kao proizvod ovog krajnje ljudski i pobunjenički shvaćenog satanizma.
  16. U nekim svojim delovima, serija podseća na sekvence iz čuvenih horora Williama Friedkina „Isterivač đavola“ („The Exorcist“, 1973) i Richarda Donnera „Predskazanje“ („The Omen“, 1976).
  17. „2001: A Space Odyssey“ (1968), r. Stanley Kubrick, s. Stanley Kubrick i Arthur Clarke.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)