Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Koliko su suverene Srbija, Crna Gora, Makedonija ili Bosna i Hercegovina? Više ili manje od, recimo, Mađarske, Grčke ili Hrvatske? Ili, koliko će suvereniteta Britanija povratiti posle izlaska iz Evropske unije? Konačno, da li je suverenost potrebno ili dovoljno sredstvo geopolitičkih ciljeva? Jesu li, dakle, zemlje članice Evropske unije manje suverene nego zemlje koje to nisu? Recimo, koliko je povećana, ili će biti povećana, suverenost Ujedinjenog Kraljevstva? Brisel, kaže se, neće više donositi odluke umesto britanskog parlamenta. To, međutim, nije tačno, bar ako se pođe od izraženih interesa britanske vlade. Naime, ako je cilj ostanak u jedinstvenom tržištu, onda je jasno da će Britanija prihvatiti nadležnosti Brisela, a neće moći neposredno da utiče na njegove odluke koje mogu da utiču na Britaniju. Ovo bi trebalo da je regulisano ugovorom između Brisela i Londona, kao što je uostalom i članstvo u Evropskoj uniji bilo regulisano ugovorom. Ugovor o članstvu reguliše postupak raskida, što sada Britanija koristi. I čin pristupanja i ovaj napuštanja, kao i onaj kojim će nastati novi ugovor, primeri su suverenih odluka. Kao što su i svi drugi kojima se donose odluke u Briselu. Tako posmatrano, nema razlike u stepenu suverenosti Britanije pre i posle napuštanja Evropske unije. Reč je o oceni da je za Britaniju povoljnije da bude izvan Evropske unije, nezavisno od toga što više neće moći da spreči briselske odluke koje mogu da oštete britansku privredu ili politiku. Da li je to tačno, ostaje da se vidi.

Polazeći od toga, da li je Srbija suverena, dok Grčka nije? Ili je možda Makedonija suverena, dok je mađarska suverenost ograničena? Ili Crna Gora samostalnije donosi odluke nego Hrvatska? Uzmimo samo uticaj na odluke Evropske unije i, obratno, uticaj EU na sve ove zemlje. Može se svakako tvrditi da je Grčka imala više mogućnosti da se suoči sa privrednom krizom sama nego što je imala kao članica EU. Problem s tom tvrdnjom jeste što joj je alternativa da napusti EU bila dostupna, a čak bi u tome verovatno bila potpomognuta ostalim zemljama članicama. Nezavisno od toga da li je odluka koju je Grčka donela bila ispravna ili nije, ona je svakako bila suverena. Isto se može reći i za izbegličku krizu. Ona je posebno dobar primer za razumevanje suverenosti. Naime, krize bezbednosti su međunarodne, usled čega one moraju da se rešavaju bilateralno ili multilateralno. Ili, uopštenije rečeno, mnoga javna dobra i javna zla prelaze državne granice i stavljaju državne vlasti pred izazov – jesu li ili nisu u stanju da učestvuju u međudržavnom odgovoru na krize bezbednosti, pre svega. Tu se suverenost svodi na sposobnost da se preuzmu odgovornosti u međunarodnim odnosima. Zemlje koje su se učlanile u EU svakako su suverene u tom smislu, nezavisno od pitanja jesu li donele ispravnu odluku. Budući da, kao što vidimo na britanskom primeru, mogu da postoje različiti načini da se učestvuje u evropskim privrednim i političkim poslovima. Isto važi i za Srbiju i ostale balkanske zemlje koje bi da budu suverene. Teže li članstvu u Evropskoj uniji ili ne nije pitanje cene li suverenost ili ne, već računaju li da će bolje ostvarivati svoje interese i ispunjavati svoje obaveze kao članice EU ili izvan nje.

Ta procena može da zavisi i od geopolitičkih ciljeva, ukoliko ih neka zemlja ima. Pod geopolitikom se obično podrazumevaju teritorijalni ciljevi, koji su često opravdavaju etničkim obavezama. Recimo, u periodima kada je ruski svet bio, kao što i sada jeste, teritorijalno veći od ruske države, ruska geopolitika je mogla i može da se rukovodi prekograničnim teritorijalnim pretenzijama. Slično je i sa srpskom politikom. Ili već politikom bilo koje zemlje koja teži da se pozove na interese koji prelaze granice njene teritorije. Da se pozove u tom smislu da traži da se njena volja poštuje u zemljama i državama u susedstvu ili već bilo gde u svetu.

Vlasti zemalja koje bi da budu geopolitički činioci mogu zaista da cene da im je uska suverenost koju ostvaruju kao članice Evropske unije. Ovo zato što EU nije geopolitička sila. Zapravo, članstvo u EU podrazumeva odricanje od geopolitike. I više od toga, pretpostavlja i odricanje od geoekonomije. Ovo je jasno kada se uzme u obzir kritika ne samo globalizacije već i trgovačkih odnosa u samoj EU. Kao i u slučaju geopolitike, nije reč o suverenosti ili o njenom gubitku već o izboru između različitih sredstava da se postignu politički ili privredni interesi. Spremnost da se koristi sila ili da se koriste carine i druga sredstva privredne diskriminacije nije izraz veće suverenosti u odnosu na odustajanje od upotrebe tih sredstava, već predstavlja izbor ciljeva i odgovarajućih sredstava. Koji, naravno, ide uz preuzimanje odgovornosti za taj izbor, ili za alternativni, koji podrazumeva saradnju i oslanjanje na sporazume i pravo. I jedno i drugo je suvereni izbor.

U ekonomiji je suveren onaj ko može da plaća svoje troškove, dok širi smisao suverenosti jeste odgovornost za svoje postupke. To važi za zemlje, kao i za pojedince.

Novi magazin, 31.10.2016.

Pešćanik.net, 31.10.2016.