Razgovor vodio Georg Blume

Kraj kapitalizma se bliži. U to je indijska spisateljica Arundhati Roy ubeđena, i bogati će se od siromašnih ograditi – oružanom silom.

Kako indijski posmatrač vidi krizu u Evropi?

Naravno, situacija izgleda zapaljivo. Siromašni Evrope su se razbesneli i vladine mere više ne prolaze. Kriza se sa jedne zemlje na drugu širi poput šumske vatre. Meni se čini kao da se Moćni u Evropi – uključujući posebno velike medije – previše boje da se sa krizom ozbiljno suoče. Još uvek veruju da probleme mogu rešiti paketi za spas ekonomije i policijske akcije.

Gubi li u ovom trenutku prosvećena, socijalna svest u Evropi svoj šarm?

Na ovaj šarm se nikad nisam previše oslanjala. Dok je Evropa za sebe razvijala ideje slobode i jednakosti, kolonizovala je druge zemlje, ubijala njihovo stanovništvo i odvodila ga u roblje – i to u nezamislivom obimu. Čitavi narodi su uništavani. Belgijanci su u Kongu ubili 10 miliona ljudi, dok su Nemci u Južnoj Africi iskorenjivali narod Herero.

Ali kakve to ima veze sa današnjom zabrinutom Evropom?

Polako, samo sačekajte. Genocidi su poslužili pribavljanju sirovina za industrijsku revoluciju, koja je stvorila zapadni kapitalizam i proizvela materijalni višak vrednosti. Ovaj kapitalizam je stvorio našu današnju, kako ekonomsku tako i ekološku, krizu.

Može li si Evropa pomoći ako bi se rešila kapitalizma? Može li to učiniti na neki lakši način?

Da, može lakše, bilo bi lepo. Ali u našim okeanima broj riba se rapidno smanjuje. Svuda u svetu pada nivo podzemnih voda. Kišne šume se radi uzgoja goveda uništavaju. Sva to pokazuje kako je kratkovida i ograničena zapadno-evropska definicija slobode i jednakosti do sada bila. Uvek su troškove snosili drugi.

Da li se Indijci i Kinezi danas bolje ophode sa prirodom?

Ne, to takođe ne mogu da kažem. Indijska kultura može isto tako da bude despotska, pogledajte samo kastinski sistem. Takođe neću negirati vrednost evropskih ideja, ali njihova realizacija u praksi, pod uslovima gomilanja profita, dovela je sve nas i Evropu do tačke na kojoj se danas nalazimo: nedaleko od kolapsa.

Ali uprkos tome postoji model ujedinjene Evrope, čiji narodi su se zakleli da više nikada neće međusobno ratovati?

Ovaj model zasnovan je izvorno posle dva svetska rata i Holokausta. Danas mi se čini da Evropu zajedno drže samo materijalne vrednosti, tj. obećanje o boljem životu za sve ljude. Ovo obećanje sada bledi, zato su tenzije i podele gotovo sigurne. I Indija je takođe savez različitih naroda, možda različitijih nego u Evropi. Nas međutim na okupu drži, posebno u pograničnim regionima Kašmiru i na severoistoku, indijska armija. Ali teško mi je da danas razmišljam u terminima državnih i saveznih granica.

Nisu li Evropa i Indija toliko velike da se njima više ne može vladati?

Moćni danas više ne razmišljaju ni evropski ni indijski, već globalno. Naše vlade su već dugo kontrolisane od strane banaka i multinacionalnih korporacija. Nekad mi se čini kao da su elite naših zemalja osnovale jednu naciju u svemiru. Odatle one posmatraju svet kao svoga slugu. Ako ima protesta, pošalju vojsku, policiju, pri čemu njihove policije i armije sarađuju i razmenjuju tajne podatke, da bi kontrolisale sluge. Ali uprkos svemu tome, sluge postaju sve nemirnije. Na horizontu se rasplamsavaju ustanci. U Americi, gde sam dugo boravila, jezik na ulici se promenio. To je do skora bilo nezamislivo.

Mislite li na novi protestni pokret na zapadu?

Ko je mislio da će američki studenti, koji su dosad ubeđivani da je socijalizam opasniji od side, iznenada sa parolama protiv “klasnog rata” izaći na ulice.

Mislite li da kriza u Evropi i Americi pruža novu šansu siromašnima ovog sveta?

Ova kriza ne pogađa samo siromašne, ona je takođe i kriza bogatih. Ovako jednostavno ne može dalje ići. Stari način više ne funkcioniše. U Americi 400 ljudi poseduje bogatstva koliko i polovina stanovništva. U Indiji 100 ljudi raspolaže imovinom u vrednosti 25% BDP-a. Bez velike promene ovaj sistem će se raspasti.

Hoće li tada svi postati siromašniji? Ili će se bogatstvo pravednije raspodeliti?

Ili će doći do potpunog kolapsa, ili će nastati militarizovane zone, u kojima bogati mogu da žive samo pod stražom, da bi se suprotstavili svakom otporu – bio on miran, militantan ili teroristički. Ovakve bitke se u Indiji već vode. Pitanje je da li snaga ideja, koja je i prouzrokovala ove probleme, može doprineti njihovom razrešenju. Mislim da ne.

To znači da više ne verujete u mogućnost upravljanja krizom, već samo u revoluciju?

Potrebne su nam nove ideje, nova definicija značenja reči napredak, jedna nova definicija slobode, jednakosti, civilizacije i sreće na zemlji. Vremena neograničenog individualizma su prošla. Pri tome ne pozivam na moralnu obnovu i ne apelujem na dobru stranu ljudske prirode. Samo kažem: Tako kako sada stvari stoje, nešto će se dogoditi. Evropa je samo početak.

 
Izbor i prevod Miroslav Marković

Die Zeit, 16.12.2011.

Peščanik.net, 25.12.2011.