1.

Bi­lo je to 1956, ka­da smo otac i ja se­li na bi­ci­kle i od­ve­zli se do sko­ro 30 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog No­vog Sa­da. Na ma­lom tr­gu, pri­ta­je­nom u sa­mom cen­tru gra­da, moj otac je od­jed­nom pri­ko­čio. Uko­če­nim po­gle­dom upi­ljio se u pla­kat sa ku­ka­stim kr­stom. U ne­do­u­mi­ci sam stao po­red nje­ga. Pri­zor me je pod­se­ćao na par­ti­zan­ske fil­mo­ve, ko­je smo mo­ra­li da gle­da­mo dok sam išao u osnov­nu ško­lu i da po­sle to­ga na­pi­še­mo domaći zadatak o tom do­ži­vlja­ju.  

I da­nas su u mom se­ća­nju na te fil­mo­ve ži­ve sli­ke ku­ka­stog kr­sta, gnev­nih li­ca, sti­snu­tih pe­sni­ca i oba­ve­znog po­bed­nič­kog za­nosa. Par­ti­za­ni su re­dov­no po­beđivali i ja sam, kao i svi osta­li, za­vr­ša­vao svoj domaći zadatak re­če­ni­com da su Do­bri po­be­dili Zli­kov­ce.

Zbu­nila me je oče­va uzru­ja­nost. Ni­sam mo­gao da je raz­u­mem, jer sam ži­veo u dečijem uverenju da par­ti­za­ni i ona­ko uvek po­be­đu­ju. Do­ne­kle se smi­rio tek ka­da je sa­znao da se na tom tr­gu pri­pre­ma sni­ma­nje još jed­nog fil­ma o par­ti­za­ni­ma. Ovaj pri­zor ve­ro­vat­no je u nje­mu oži­veo se­ća­nje na Raz­li­či­tost, na be­lu tra­ku ko­ju su mu 1944. ve­za­li oko ru­ke. Sce­na iz fil­ma ko­ja se od­jed­nom po­ja­vlju­je u stvar­nom gra­du, na stvar­nom tr­gu, na nje­ga je de­lo­va­la sna­gom stvar­nog; dok je to za mene bilo samo snimanje filma u ko­jem će Do­bar ne­iz­be­žno po­be­di­ti Zli­kov­ca.

Za­o­bi­la­znim putem smo sti­gli pred pra­sta­ru zgra­du gim­na­zi­je, ko­ja je sa­zi­da­na u vre­me Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je. Moj otac se i do­ve­zao bi­ci­klom u No­vi Sa­d da bi pri­su­stvo­vao pro­sla­vi po­čet­ka škol­ske go­di­ne i sa­slu­šao sve­ča­ne go­vo­re. Pro­le­tos, ka­da sam se upi­si­vao, na ta­bli po­sta­vlje­noj na glav­nom ula­zu, još je pi­sa­lo Gim­na­zi­ja „Pal Pap“ na ma­đar­skom je­zi­ku. Me­đu­tim u je­sen, na po­čet­ku škol­ske go­di­ne za­me­ni­li su tablu i sa­da je na me­stu pret­hod­ne sta­ja­la no­va, na ko­joj je pi­sa­lo da je to sa­da Me­šo­vi­ta gim­na­zi­ja „Mo­ša Pi­ja­de“. Obo­ji­ca smo se po­na­ša­li kao da se ni­šta ni­je de­si­lo, a ta­ko su se po­na­ša­li i pri­sut­ni ro­di­te­lji, mo­ji bu­du­ći škol­ski dru­go­vi i na­stav­ni­ci.

Za­što bi bi­lo ko imao pri­med­bu? Pal Pap je bio ko­mu­ni­sta i an­ti­fa­ši­sta, ko­ga su ma­đar­ske vla­sti po­gu­bi­le po­sle ula­ska Mi­klo­ša Hor­ti­ja i nje­go­ve voj­ske u Vojvodinu, a an­ti­fa­ši­sta Mo­ša Pi­ja­de je bio vo­de­ća lič­nost ko­mu­ni­stič­ke no­men­kla­tu­re. Obo­ji­ca su bi­li ko­mu­ni­sti i an­ti­fa­ši­sti – kao što je to bi­lo i mo­je ce­lo­kup­no okru­že­nje. Na če­stim sve­ča­nim pri­red­ba­ma rev­no­sno smo pe­va­li pe­sme o to­me ka­ko će Ame­ri­ka i En­gle­ska bi­ti ze­mlja pro­le­ter­ska i ka­ko će prav­da po­be­di­ti.

Svi smo bi­li ko­mu­ni­sti, čak i oni ko­ji ni­su ima­li par­tij­sku knji­ži­cu. Ni­je to bi­lo sa­mo po­li­tič­ko, već i ve­ro­do­stoj­no ži­vot­no ose­ćanje. Svet je bio kao film u ko­jem je­dan na­su­prot dru­gom sto­je do­bar i zao, a sve što je raz­li­či­to, to je i sum­nji­vo. Čim bi se po­ja­vi­la, Različitost bi bila ži­go­sa­na.

Ka­da sam ugle­dao no­vi na­ziv gim­na­zi­je, pa­la mi je na pa­met Raz­li­či­tost. Od­mah mi je si­nu­lo da su ime Pa­la Pa­pa za­me­ni­li za­to što je bio Ma­đar, ali tru­dio sam se da što pre oda­gnam tu muč­nu pomi­sao, da ne bih sa­mome se­bi po­stao sum­njiv.

Obič­ni lju­di su tra­ži­li uto­či­šte u ulo­že­noj na­di u bu­duć­no­sti, što ni­je bi­lo bez osno­va, jer su se uslo­vi ži­vo­ta po­pra­vlja­li iz da­na u dan. Onaj ko ni­je učestvovao u ras­pra­vi u jav­nom ži­vo­tu, u pri­vat­nom ži­vo­tu je mogao biti slo­boda­n. Nad nama je lebdeo Ti­tov profil do­bro­tvo­ra. U sta­nju sreć­nog ne­zna­nja, Raz­li­či­tost je po­ti­snu­ta u po­za­di­nu, tre­ba­lo ju je za­bo­ra­vi­ti, zajedno sa celom pro­šlošću. Ro­di­te­lji i na­stav­ni­ci, ro­đa­ci i po­zna­ni­ci, pred­stav­ni­ci sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, ko­ji su bi­li saučesnici te prošlosti, utonuli su u du­bo­ko ću­ta­nje: že­le­li su da za­bo­ra­ve bol­ne uspo­me­ne iz ra­ta, ka­da su lju­di u ime Raz­li­či­to­sti kla­li je­dni dru­ge.

No­vi so­ci­ja­li­stič­ki si­stem je Različitost dr­žao pod strogom kon­tro­lom. Jo­sip Broz Ti­to je svo­ju vla­da­vi­nu za­po­čeo kao dik­ta­tor, za­tim je na­sta­vio kao bal­kan­ski Fra­njo Jo­sif, dok mu je u gru­di­ma ku­ca­lo bolj­še­vič­ko sr­ce. Posle vihora rata po predelima Balkana je počeo da ćarlija pro­leć­ni po­ve­ta­rac uto­pi­je ko­mu­ni­zma, koja je pa­ci­fikovala Dru­gog, ali do­ve­la u sum­nju Raz­li­či­tost. Dru­gi i Raz­li­či­tost ni­su jed­no te isto. O Dru­gom se mo­že stvo­ri­ti ne­dvo­smi­sle­no mi­šlje­nje. Tu tač­no zna­mo da li je reč o ne­pri­ja­te­lju ili pri­ja­te­lju. Zna­mo sa kime ima­mo po­sla. Na­su­prot to­me, Raz­li­či­tost je za­go­net­na i ta­jan­stve­na, iza­zi­va strah. I bez sopstvenog pri­zna­nja da je takva, ona sebe do­vo­di u sum­nju, jer ka­ko je Bo­dler re­kao: Ona je uvek ne­ko dru­gi i ni­ka­da ni­je ono za šta se predstavlja. Ona je kao Šle­mil, ju­nak Adal­ber­ta fon Ša­mi­soa, či­ji glav­ni pro­blem ni­je u to­me što je ostao bez svo­je sen­ke, već što isto­vre­me­no ima vi­še sen­ki ko­je se raz­li­či­to po­na­ša­ju, tako da posle izvesnog vre­me­na ni on sam ne zna ko­ja je ona pra­va. On to po­ku­ša­va da ot­kri­je, ali na kra­ju se umo­ri i zauvek osta­je ne­re­še­no ko­ja senka je nje­go­va pra­va sen­ka. One su samo znak da se nje­go­va lič­nost umnožila, ali ni­jed­na od njih ni­je ve­ro­do­stoj­na, čak ni senka koja je on sam.

Strah od Raz­li­či­to­sti pod­sti­če nas da li­či­mo je­dni na dru­ge, a ne da se raz­li­ku­je­mo. I ja sam to činio, jer me je iskustvo učilo da samo tako mo­gu da po­sta­nem rav­no­pra­van sa Dru­gima.

Ali u toj raz­dra­ga­noj igri sen­ki uvi­deo sam da je i vlast nad Raz­li­či­to­šću jed­na vr­sta ugnje­ta­va­nja. To mi je postalo sasvim iz­ve­sno dok sam pre­li­sta­vao knji­gu o isto­ri­ji No­voga Sa­da. Ži­vot je tada bio to­li­ko iz­ve­šta­čen, da je iš­če­zla raz­li­ka iz­me­đu isti­ni­tog i la­žnog. Bile su nam pre­o­sta­le sa­mo knji­ge. Ju­žni deo Pa­non­ske ni­zi­je, sav u mo­čva­ri, po­sle oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka ostao je pot­pu­no pra­zan. Beč­ki car­ski dvor je plan­skim na­se­lja­va­njem po­ku­šao da oži­vi ovaj kraj, jer su mu bili potrebni novi poreski obveznici. U 18. ve­ku za­po­če­la je se­o­ba na­ro­da. Sa ju­žne stra­ne po­šli su Slo­ve­ni, sa se­ve­ra Ma­đa­ri, sa za­pa­da Nem­ci. Za nji­ma su sti­gli i Je­vre­ji, a u na­di za bo­ljim ži­vo­tom, tu su svo­ju do­mo­vi­nu našli i Ru­mu­ni, Slo­va­ci, Ru­si­ni i mno­gi dru­gi. Grad po­red Du­na­va sa po­god­nim ge­o­graf­skim po­lo­ža­jem ubr­zo je po­stao va­žan tr­go­vin­ski cen­tar i doživeo nagli pro­cvat. Me­šta­ni – Sr­bi, Je­vre­ji, Nem­ci, Ma­đa­ri, tr­gov­ci i za­na­tli­je – vi­de­li su da bi im im se isplatila ti­tu­la slo­bod­ne kra­ljev­ske va­ro­ši i za­to su po­di­gli po­zaj­mi­cu i kre­nu­li u Beč. Go­di­ne 1748. oni su svo­me gra­du ku­pi­li ti­tu­lu slo­bod­ne kra­ljev­ske va­ro­ši.

Ca­ri­ca Ma­ri­ja Te­re­zi­ja je za pro­tiv­vred­nost od 80.000 fo­rin­ti is­pu­ni­la nji­ho­vu že­lju, a on­da ih je upi­ta­la koje je ime nji­ho­vog gra­da. Za sa­da je grad bez ime­na, od­go­vo­ri­li su iza­sla­ni­ci i za­mo­li­li je da mu bu­de ku­ma. Vla­dar­ka je sa ra­do­šću pri­hva­ti­la ovu ulo­gu i ob­ja­vi­la da je ime gra­da Neo­plan­ta, pod uslo­vom da ga svi na­ro­di ko­ji u nje­mu ži­ve zovu na sop­stve­nom je­zi­ku. I ta­ko je od Neo­plan­te sa 4.620 sta­nov­ni­ka na­stao No­vi Sad, Ne­u­satz, Újvidék. Ži­te­lji gra­da, ko­jih je ta­da bi­lo u slič­nom pro­cen­tu, Sr­bi, Ma­đa­ri, Nem­ci – pre­ve­li su na svoj je­zik la­tin­ski na­ziv Neo­plan­ta. Ta­ko je bi­lo do za­vr­šet­ka Pr­vog svet­skog ra­ta, ka­da je po­sle ras­pa­da Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je či­tav re­gion pri­klju­čen no­vo­na­sta­loj Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji. Po­sle to­ga, grad je no­sio sa­mo ime No­vi Sad.

Po­sle 1918 – pre­ma mi­šlje­nju mno­gih, u bru­tal­nom 20. ve­ku – u sred­njeis­toč­noj Evro­pi osva­nu­la je epo­ha na­ci­o­nal­nih dr­ža­va: po­tla­če­ne ma­le na­ci­je su ostva­ri­le svo­je dr­ža­ve, či­me su ne­po­vrat­no – da se ne zavaravamo, ni do ta­da ni­su ima­le sjaj­nu sud­bi­nu – po­sta­le ken­ta­u­ri, na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne Evro­pe i bi­le osu­đe­ne na sud­bi­nu ko­pi­la­di.

Li­sta­ju­ći knji­gu o isto­ri­ji Újvidéka, se­tio sam se ta­ble sa ime­nom gim­na­zi­je i sud­bi­ne ko­pi­la­di. Gde je ne­sta­la Raz­li­či­tost? – pi­tao sam se. Šta se de­si­lo sa ken­ta­u­ri­ma? Gde su ne­sta­li Nem­ci? Za­što vi­še ništa ne ču­jem o Je­vre­ji­ma? Za­što i da­lje sva­ki na­rod grad u koje­m ži­vi ne zo­ve ime­nom na svom je­zi­ku, što je u stva­ri bi­la obe­ća­va­ju­ća evrop­ska me­ta­fo­ra za Raz­li­či­tost? I na kra­ju: da li je Raz­li­či­tost gre­šna?

Po­sle sko­ro če­tr­de­set go­di­na, po­čet­kom de­ve­de­se­tih i za vre­me bal­kan­skih ra­to­va, ve­ći­na ti­to­i­sta po­sta­li su mi­li­tant­ni an­ti­ti­to­i­sti. Sa zgra­de gim­na­zi­je uklo­ni­li su ta­blu sa ime­nom Mo­še Pi­ja­de; pre­ma ob­ja­šnje­nju ra­to­bor­nih an­ti­ti­to­i­sta, to je bilo uči­nje­no zbog to­ga što je Mo­ša Pi­ja­de bio pro­tiv Sr­ba. On, kao ni sam Ti­to, ni­je do­sto­jan da gim­na­zi­ja no­si nje­go­vo ime. Uosta­lom, dodavali su, Mo­ša Pi­ja­de je bio Je­vre­jin. Da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, pravdali su se, mi nismo an­ti­se­mi­ti. Ova­ko su se po­na­ša­li oni Sr­bi ko­ji su 1992. u ime pa­tri­o­ti­zma za­su­li gra­na­ta­ma hrvatski Vukovar. Ali ni Pa­l Pa­p ne bi bo­lje prošao: i on je bio ko­mu­ni­sta i Je­vre­jin. Ni on ne bi bio do­sto­jan da no­vo­sad­ska gim­na­zi­ja bu­de na­zva­na po nje­mu, tvr­di­li su biv­ši ko­mu­ni­sti Ma­đa­ri, ko­ji su pre­ko no­ći po­če­li da sla­ve Hor­ti­ja.

U sred­nje­i­stoč­noj i ju­go­i­stoč­noj Evro­pi masovno su po­če­le da se ra­đa­ju no­ve bi­o­gra­fi­je. Na­ci­o­na­li­zam je is­kam­čio istu vlast kao ne­kada ko­mu­ni­zam. De­mo­kra­ti­ja je za­po­če­la sra­mo­ćenjem Raz­li­či­to­sti. Po zi­do­vi­ma su osva­nu­li pla­ka­ti s nat­pi­si­ma „Smrt Ma­đa­ri­ma“ i „Idi­te ku­ći“. Gra­fi­te su naj­če­šće kra­si­li ku­ka­sti kr­sto­vi. Mr­žnja pre­ma Ro­mi­ma i po­ni­ža­va­ju­će pra­vlje­nje raz­li­ke po­sta­li su sva­ko­dnev­na po­ja­va. O Hr­va­ti­ma, mu­sli­ma­ni­ma i Slo­ven­ci­ma go­vo­ri­lo se isključivo pre­zri­vim to­nom. Ovi do­ga­đa­ji na­te­ra­li su me da po­no­vo do­bro raz­mi­slim o pro­me­na­ma ime­na mo­je gim­na­zi­je, ali i o to­me za­što se moj otac to­li­ko iz­ne­na­dio ka­da je ugle­dao pla­kat s ku­ka­stim kr­stom.

Je­vre­jin, Ma­đar, Sr­bin… Samo ime naroda nije stva­ralo pro­blem. Sve je bilo u re­du dok je jed­no moglo strogo da se  razgraniči od drugog. Bilo je bitno da Dru­gi nije me­đu „nji­ma“, već me­đu „na­ma“, što je zna­čilo da do­ne­kle živi u na­ma, da je poznati stranac. Oso­be či­ja su ime­na sta­ja­la na ta­bli gim­na­zi­je bi­le su mešavina: i Je­vre­jin i Sr­bin, i Je­vre­jin i Ma­đar. Mo­glo se po­gre­ši­ti u određenju ko su oni zaista, to jest nji­ho­ve sen­ke su do ne­pre­po­zna­vanja zaklanjale nji­ho­ve stvar­ne lič­no­sti. Dra­ma Raz­li­či­to­sti je u to­me što njenog uče­sni­ka nije ­mo­gu­će ne­dvo­smi­sle­no de­fi­ni­sa­ti. Onaj Dru­gi, na­pro­tiv, ima svo­je ime, on je „sa­mo“ stra­nac: a to zna­či da on mo­že bi­ti i ne­pri­ja­telj i pri­ja­telj. Da­na­šnja Evro­pa je po­no­sna na to što je od mno­gih ne­pri­ja­te­lja na­pra­vi­la pri­ja­te­lje, što je od mnogih Dru­gih napravila Jednog. To­le­ri­še­mo u mi­ru je­dni dru­ge, ce­ni­mo na­še raz­li­či­to­sti. Pa­ci­fi­ka­ci­ja Dru­gih mno­go obe­ća­va. Pod­ra­zu­me­va se da će na za­jed­nič­kom evrop­skom igra­li­štu sva­ko ima­ti svo­je ime: i Nem­ci, i Fran­cu­zi, i Ru­mu­ni, i Ma­đa­ri, i Bu­ga­ri, i Če­si. Dru­gi je do­bio pre­ci­zno od­re­đe­no ime i gra­ni­ce. Unutar omeđenih te­ri­to­ri­ja, ma­nji­ne po­la­ko ne­sta­ju.

Postigli smo spo­lja­šnji, ali da li ćemo postići i unu­tra­šnji mir? I da­lje me uz­ne­mi­ra­va pi­ta­nje šta će bi­ti sa ne­i­me­no­va­nom Raz­li­či­to­šću, onom ko­ja je i po­zna­ta i stra­na, zna­či ne­što slo­že­ni­ja po­ja­va ne­go što je Dru­gi, jer je mno­go­vr­sna, to jest isto­vre­me­no pred­sta­vlja vi­še onih Dru­gih. Er­go, ima vi­še sen­ki. U sve­tu glo­ba­li­za­ci­je la­ko je po­sta­vi­ti znak jed­na­ko­sti iz­me­đu Dru­gih, iako se sva­ki Dru­gi tru­di da se što vi­še raz­li­ku­je od ostalih. Taj trud je uza­lu­dan, jer Drugi imaju sve manje razloga da se međusobno razlikuju. To iza­zi­va sve­op­štu zebnju. Reč je o ka­rak­te­ri­stič­noj in­te­lek­tu­al­noj tra­u­mi, jer in­te­lek­tu­a­lac že­li da se raz­li­ku­je. Ali nje­gov trud je Si­zi­fov po­sao, jer se raz­li­ke uni­for­mi­šu i ti­me obez­vre­đu­ju i ba­na­li­zu­ju. Za ute­hu, or­ga­ni­zu­ju se ve­li­ka me­đu­na­rod­na in­te­lek­tu­al­na sa­ve­to­va­nja o Dru­gom, na ko­ji­ma u stva­ri ne­ma o če­mu da se ras­pra­vlja. Eli­te na­ci­o­nal­nih dr­ža­va si­mu­li­ra­ju Raz­li­či­tost, a Dru­gi je po­stao ukra­sni predmet, dra­gi ka­men glo­ba­li­za­ci­je. U uje­di­nje­noj Evro­pi eli­te na­ci­o­nal­nih dr­ža­va iz­bo­ri­le su se za od­go­va­ra­ju­ću apo­lo­gi­ju Dru­gog, či­ja je je­di­na svr­ha da se odr­ži pri­vid Raz­li­či­to­sti, jer ne sme ni da se po­mi­sli da će na­ci­o­nal­na eli­ta an­ti­glo­ba­li­za­ci­je u svo­joj dr­ža­vi mo­žda osu­je­ti­ti po­sto­ja­nje Raz­li­či­to­sti ili da će ću­ta­njem pri­hva­ti­ti sa­u­če­sni­štvo u njenom tla­če­nju. Sa­vest Dru­gog ne mo­že bi­ti mirna ako se Raz­li­či­tost potpuno uguši.      

U sve­ča­nim sa­la­ma da­na­šnje Evro­pe uz­vi­še­nim re­če­ni­ca­ma se nazdravlja Dru­gom, ali se isto­vre­me­no sa gri­žom sa­ve­sti mi­sli o Raz­li­či­tosti. Šta će se do­go­di­ti sa „sta­nov­ni­ci­ma“ pred­gra­đa na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, ko­ji ima­ju više sen­ki? Šta če­ka evrop­sku ko­pi­lad, ko­ja ži­ve u pa­ra­lel­nim sve­to­vima, od kojih nijedan nije nji­hov? Oni ne raz­go­va­ra­ju o raz­li­či­to­sti, o Dru­gi­ma, jer na nji­ho­vim ple­ćima je drugačiji te­re­t: oni ne že­le da se raz­li­ku­ju, oni su osu­đe­ni na to. Oni ne sa­mo da su pred­stav­ni­ci Dru­gog, već su i deo Jednog, od ko­jeg se raz­li­ku­ju. Na njihovu ne­sre­ću, nji­ho­va lič­nost u se­bi sa­dr­ži vi­še Dru­gih, nekoliko stranih ele­me­na­ta. Šta će se dogoditi sa poznatim stran­cem, raz­li­či­tošću po­je­din­ca koji ni­je samo strana­c, već Dru­gi ko­ji no­si stig­mu Raz­li­či­to­sti.

Broj ken­ta­u­ra is­toč­ne Evro­pe 20. ve­ka, to jest broj na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, ne­pre­kid­no opa­da. Dok je u ve­li­kim gra­do­vi­ma za­pad­ne Evro­pe et­nič­ka kar­ta sve mo­za­ič­ni­ja, u na­ci­o­nal­nim dr­ža­vama is­toč­ne Evro­pe – pre­ma de­mo­graf­skim po­da­ci­ma – ma­nji­ne su osu­đe­ne na po­la­ga­no od­u­mi­ra­nje. Evro­pa polako žr­tvu­je svo­je ken­ta­u­re, evrop­sku ko­pi­lad. Et­nič­ko či­šće­nje je do­zvo­lje­no, ali sa­mo ako je hi­rur­ška in­ter­ven­ci­ja ura­đe­na pod ane­ste­zi­jom. U ot­me­nim sa­lo­ni­ma Evro­pe do ne­ba se uz­di­že Raz­li­či­tost, dok ken­ta­u­ri u agoniji izumiru po pred­gra­đima. Na­ci­o­nal­nim ma­nji­nama – kao ni pa­stor­čadi u go­spod­skoj ku­ći – nema me­sta u sa­lo­ni­ma u kojima se ve­li­ča Raz­li­či­tost.

Oni to ne bi ni hteli, jer je Raz­li­či­tost za njih apo­krif­ni do­ži­vljaj, či­ji glas iz­bi­ja iz „du­bi­ne ze­mlje“, kao iz ne­kog ta­jnog skro­vi­šta, skoro ge­ta. I kada progovore o sebi, to je po­li­fo­na di­sku­si­ja, u kojoj kentauri govore ne­kim ne­ra­zu­mlji­vim je­zi­kom. Oni ima­ju vi­še je­zi­ka i te­ško je za­klju­či­ti ko­ji je nji­hov, jer je­zik ko­jim pro­go­vo­re uvek uka­zu­je na nešto van njega. Iz­me­đu zna­ka i zna­čenja na­sta­je ta­kva za­teg­nu­tost da se na­me­će pi­ta­nje: Ima­ju li oni svoj ma­ter­nji je­zik? Taj je­zik često ne raz­u­me­ju ni oni ko­ji mu pe­va­ju rutinske, politički korektne sla­vo­poj­ke.


2.

Raz­li­či­tost se­be ne upo­re­đu­je sa Dru­gim, jer pred­sta­vlja oso­be­nu le­gu­ru Dru­gih, ko­ja se sa­sto­ji od vi­še nepodudarnih elemenata. Ona ne že­li da se raz­li­ku­je, već da bu­de sli­čna. Dru­gi go­vo­ri je­zi­kom vla­da­ju­će na­cije, dok se je­zik Raz­li­či­tog ra­đa van sfere mo­ći, na gra­ni­ci sa Nig­dinom, na Ni­či­joj ze­mlji. Dru­gi ima kul­tu­ro­lo­šku auru, Raz­li­či­tost je ne­ma. Raz­li­či­tost je bol i po­ni­že­nje, tra­jan strah od se­be: ve­či­ta mi­mi­kri­ja.

Ovu po­ja­vu pr­vi put sam pri­me­tio kod moga de­de. On je bio pr­vi poznati stra­nac ko­jega sam sreo. Dva­de­se­tih go­di­na, za vre­me ve­li­ke eko­nom­ske kri­ze – da ban­ka ne bi pri­svo­ji­la dvo­sob­nu ku­ću ko­ju je ku­pio od po­zaj­mi­ce – moj de­da je oti­šao na privremeni rad u Fran­cu­sku. U to vre­me u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji su de­li­li ze­mlju oni­ma ko­ji je ni­su ima­li, ali moj de­da ni­je mo­gao da do­bi­je ze­mlju, jer je no­va vla­da sma­tra­la da Ma­đa­ri to ne za­slu­žu­ju. Ta­kav po­stu­pak vla­sti srp­ski su­se­di su sma­tra­li is­prav­nim. Moj de­da je bio po­zna­nik, ali u isto vre­me i stra­nac; a poznatom stran­cu ne sle­duje ze­mlja na uga­ru. Pri­vre­me­no je oti­šao za Fran­cu­sku, u kojoj je bio „sa­mo“ stra­nac. U tu­đi­ni se oslo­bo­dio žiga Raz­li­či­to­sti, po­stao je „sa­mo“ Dru­gi. On bi se sigurno složio sa Jo­si­fom Ro­tom, ko­ji je za­pi­sao: „Je­di­no u tu­đi­ni mu je bi­lo za­i­sta do­bro.“ Ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti ni du­blju ana­li­zu te re­če­ni­ce: ži­vot mu je bio te­žak ta­mo gde mu je bi­la do­mo­vi­na. To je moj deda iskusio tek ka­sni­je. U po­čet­ku je znao sa­mo to da mu je naj­bo­lje u tu­đi­ni.

Čo­vek na pri­vre­me­nom ra­du u tu­đi­ni ba­vio se cve­ćar­stvom i na­u­čio sve po­je­di­no­sti ove stru­ke. To­li­ko mu se do­pa­lo no­vo za­ni­ma­nje, ko­jem se po­sve­tio da bi obez­be­dio hleb na­su­šni, da je bio čvr­sto rešio da na­mi­ri svoj dug ban­ci, a da on­da poč­ne da ga­ji cve­će u ba­šti kod ku­će. Kao be­ze­mljaš on će ga­je­njem cve­ća osi­gu­ra­ti svo­joj po­ro­di­ci pri­sto­jan ži­vot. Za­vo­leo je Fran­cu­sku i osim o ga­je­nju cve­ća, tamo je učio i o mnogim drugim stvarima, kao što su sin­di­kati.

Po po­vrat­ku je za­po­čeo ga­je­nje cve­ća. Sa so­bom je do­neo neo­bič­ne vr­ste se­me­nja i lu­ko­vi­ca; ali na nje­go­vo ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, ovo no­vo i neo­bič­no cve­će uza­lud je po­ku­ša­vao da pro­da na pi­ja­ci, kup­ci ga ni­su hte­li. Ni­je mu pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go da – na nje­go­vu ve­li­ku ža­lost – poč­ne da ga­ji ono što su kup­ci tra­ži­li. Te­ška vre­me­na pre­ži­veo je za­hva­lju­ju­ći mimikriji. Ni­je že­leo da se su­prot­sta­vi, već da se pri­la­go­di. Iz čiste nostalgije je za svo­je lič­no za­do­volj­stvo, sa ogrom­nom pa­žnjom ga­jio svo­je neo­bič­no cve­će, što je izazivalo sum­nju oko­li­ne. Ne­po­ve­re­nje pre­ma mome de­di je još vi­še po­ra­slo kada je u par na­vra­ta po­menuo sin­di­kate u Fran­cu­skoj. U to vre­me je i u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji po­čeo da ja­ča sin­di­kal­ni po­kret. Za nje­ga je sin­di­kal­ni po­kret bio isto ta­ko eg­zo­tič­na stvar kao neo­bič­ne sor­te francuskog cve­ća.

Ali po­stao je sum­njivi ele­ment. Na­i­me, ka­ko se usu­đu­je da kao Ma­đar ši­ri ko­mu­ni­stič­ku ide­ju? Po­li­caj­ci su ga otvo­re­no pi­ta­li – za­što se pri­li­kom po­vrat­ka iz Fran­cu­ske ni­je upu­tio u Ma­đar­sku? Za­što ta­mo ne pro­pa­gi­ra taj svoj ko­mu­ni­zam?! Fan­ta­zi­ju obič­nih po­li­ca­ja­ca po­pri­lič­no su uz­dr­ma­le i neo­bič­ne i iz­u­zet­ne sor­te cve­ća iz Fran­cu­ske, jer su ga is­pi­ti­va­li i o to­me za­što ga­ji stra­no cve­će, od ko­jega ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti. Uza­lud su ga maltretirali. Najteži dokaz protiv njega ostala je činjenica da je on poznati stranac, na kojega samim tim pada sumnja.

Po­sle Hor­ti­je­vog ula­ska u Vojvodinu, srp­ska po­li­ci­ja pre­da­la je svoja do­sijea dr­žav­ne bez­bed­no­sti ma­đar­skoj po­li­ci­ji, ko­ja je rev­no­sno pro­u­či­la iz­ve­šta­je. Sum­nja je po­no­vo pala na mo­ga de­du; bio je u Fran­cu­skoj, pro­iz­vo­di eg­zo­tič­no cve­će, sim­pa­ti­zer je sin­di­ka­ta, naj­ve­ro­vat­ni­je je i ko­mu­ni­sta. Za Hor­ti­je­ve lju­de su svi ko­mu­ni­sti bili opa­sni, ali je naj­o­pa­sni­ji bio onaj ko­ji je i Ma­đar. Moj de­da je po­no­vo po­stao po­znati stranac unu­tar ma­đar­skog sve­ta.

Uhap­si­li su ga, a za­tim ra­di is­tra­ge od­ve­li u se­ge­din­ski za­tvor Či­lag, gde su ga me­se­ci­ma te­ra­li da lju­šti krom­pir pod prezrivim pogledom za­tvor­skih ču­va­ra. Ni­je bio osu­đe­nik, sa­mo ve­o­ma sum­njiv. Još se i mo­glo pri­hva­ti­ti da je­dan Sr­bin bu­de ko­mu­ni­sta, ali je bi­lo ne­za­mi­sli­vo da se za ta­ko ne­što opre­de­li je­dan Ma­đar.

Po­sle sko­ro go­di­nu da­na za­tvo­ra, u ne­do­stat­ku do­ka­za, pu­sti­li su ga ku­ći. Pre­ma pre­su­di, do­bio je sa­mo ono­li­ko me­se­ci za­tvor­ske ka­zne ko­li­ko je pro­veo lju­šte­ći krom­pir, da po po­vrat­ku ne bi tra­žio od­šte­tu. Kod ku­će, broj­ni ro­đa­ci i pri­ja­te­lji sa­ža­li­li su se nad sud­bi­nom de­de ko­ji ga­ji eg­zo­tič­ne bilj­ke. Ali on nije prestajao da sa­nja­ri o Fran­cu­skoj; u dnu ba­šte je u taj­no­sti ga­jio svo­je cve­će i pri­se­ćao se svo­je sta­re lič­no­sti, ko­je je sada morao da se od­rek­ne.

Po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci bojna po­lja su osta­la bez ne­pri­ja­te­lja i Nem­ci i Ma­đa­ri su iz­gu­bi­li rat. U grad su ušli srp­ski par­ti­za­ni i ru­ske je­di­ni­ce. Moj de­da je to dočekao sa za­do­volj­stvom na­da­ju­ći se da je ono naj­te­že pre­ži­veo. Ni­je bio u pravu. Jed­ne no­ći su mu na prozor za­lu­pa­li par­ti­za­ni. Iza­šao je na uli­cu, ali pre ne­go što je i pro­go­vo­rio, obo­ri­li su ga na zemlju i to­li­ko išu­ti­ra­li da ni­je mo­gao da ustane. Dok su ga šu­ti­ra­li, pro­kli­nja­li su ga i ur­la­li da je ma­đar­ski fa­ši­sta. On je bio ko­mu­ni­sta, ali je po­stao fa­ši­sta, a da ni­je pro­me­nio svoje mi­šlje­nje: sud­bi­na ken­ta­u­ra je nepredvidiva. Mo­ja ba­ba ga je uvu­kla u ku­ću, ne­go­va­la ga, bri­nu­la o nje­mu ka­ko je zna­la i umela.

Moj otac ni­je že­leo da se me­ša u po­li­ti­ku kao moj de­da i zato se skri­vao po sa­la­ši­ma da bi izbegao pozive za Hor­ti­je­vu voj­sku. Jed­no vre­me je bio oslo­bo­đen vojske kao hra­ni­telj po­ro­di­ce, ali pri kra­ju ra­ta je ma­đar­ska voj­ska od­vo­di­la sve od re­da. Te kri­tič­ne me­se­ce moj otac je pro­veo skri­va­ju­ći se na ima­nju srp­skog ve­le­po­sed­ni­ka. On mu je po­mo­gao, sa­kri­vao ga, a moj otac im je za uz­vrat besplatno radio: hra­nio je svi­nje i mu­zao kra­ve.

Ka­da su do­šli par­ti­za­ni, moj otac se vra­tio svo­joj po­ro­di­ci. Ali jed­ne no­ći su i njemu za­lu­pa­li na pro­zor. Iz­ne­nad­ni po­se­ti­o­ci su mu na­re­di­li da od­mah kre­ne i po­ne­se sa so­bom će­be. Ugu­ra­li su ga u ka­mion pun Ma­đa­ra, koji su se pi­ta­li ku­da ih to vo­ze. Od­ve­zli su ih na je­dan da­le­ki sa­laš, ta­mo su im oko ru­ke ve­za­li be­lu tra­ku i nate­ra­li ih da na ima­njima ve­li­kih ga­zda be­ru ku­ku­ruz kao rad­ni­ci na pri­sil­nom ra­du. Ovaj pri­sil­ni rad zna­čio je da je ku­luk tra­jao od zo­re do za­la­ska sun­ca.

Iznenada se desio neo­če­ki­vani pre­o­kret. Nije bilo precizne li­ni­je fron­ta, voj­ska je mar­ši­ra­la go­re-do­le po njivama, po­di­za­la im­pro­vi­zo­va­na voj­na utvr­đe­nja i pri­pre­ma­la se za ko­na­čan obračun sa Ma­đa­rima i Ne­m­cima. Naišli su Rusi. Kli­ma­va ko­la vu­kli su ko­nji sit­nog ra­sta. Ba­ću­ške su bi­če­va­le ra­ge da bi br­že na­pre­do­va­le i ur­la­li: „Đi, Ber­lin!“ Ka­mion ko­ji je išao na če­lu ko­lo­ne je stao uz ivi­cu ku­ku­ru­zi­šta. Na­o­ru­ža­ni voj­ni­ci su po­ska­ka­li iz ka­mi­o­na, raz­o­ru­ža­li partizansku stra­žu, a za­tim is­te­ra­li be­ra­če ku­ku­ru­za na put.

Ofi­cir je sko­čio na ka­mion, po­zvao pre­vo­di­o­ca i odr­žao gro­mo­gla­sni go­vor o to­me da vi­še nema fa­ši­zma. Pre­vo­di­lac je go­vor ru­skog ofi­ci­ra pre­vo­dio na srp­ski. Po­sle ovo­ga do­ći će ko­mu­ni­zam, rekao je oficir, osmo­trio ka­kav uti­sak je ostavio, a za­tim zna­čaj­no prešao po­gle­dom pre­ko ma­se pri­sil­nih rad­ni­ka sa be­lom tra­kom. Rekao je – Drug Sta­ljin je po­be­dio ažda­ju sa se­dam gla­va i od sa­da ni­ko ne­će mo­ra­ti da no­si tra­ku oko ru­ke. Ži­veo drug Sta­ljin, po­be­do­no­sna Cr­ve­na ar­mi­ja, ži­veo So­vjet­ski Sa­vez. Smrt fa­ši­zmu – slo­bo­da na­ro­du. Ru­ski voj­ni­ci su ot­po­zdra­vi­li ovacijama odu­še­vlje­no apla­u­di­rajući i bacajući oruž­je u va­zduh.

Za­što ne apla­u­di­ra­te, za­što niste odu­še­vljeni, raz­drao se ofi­cir na pre­pla­še­ne pri­sil­ne rad­ni­ke. Vi­deo je koliko su uplašeni i na­re­dio da Je­vre­ji poskidaju tra­ke sa ru­ku. Ne­moj­te se pla­ši­ti, od da­nas ste slo­bod­ni, rekao ima je. Ni­su oni Je­vre­ji, nego Ma­đa­ri, pro­mr­mljao je je­dan od par­ti­za­na. Ru­ski ofi­cir se iz­drao na nje­ga, a za­tim je po­čeo da ga pod­u­ča­va: oni ko­ji no­se tra­ku oko ru­ku, žu­tu zve­zdu ili bi­lo ko­je slič­no obe­lež­je su – Je­vre­ji. Pri­sil­ni rad­ni­ci su zbu­nje­no pogle­da­li je­dan dru­goga, od­me­rili svo­je ču­va­re i ni­su se usudili da ­skinu tra­ke sa ru­ku. Ofi­cir se lu­pio po če­lu i na­re­dio svo­jim voj­ni­ci­ma da im po­ski­da­ju tra­ke. Ru­ski voj­ni­ci su im te­tu­ra­ju­ći se, pri­dr­ža­va­ju­ći se za njih, jed­nom po jed­nom po­ski­da­li tra­ke. Čvr­sto su ih za­gr­li­li i po pra­vo­slav­nom obi­ča­ju tri pu­ta po­lju­bi­li u obraze.

Za­brun­dao je mo­tor ka­mi­o­na i Rusi su po­šli dalje. Za kamionom je kre­nuo i ka­ra­van konjskih zaprega, ru­ski voj­ni­ci su iz sve sna­ge tu­kli ko­nje i kao da su do­bi­li još jed­nu bit­ku, po­be­do­no­sno vi­ka­li: „Đi, Ber­lin!“ Otišli su i partizanski čuvari. Nekoliko prisilnih radnika je predložilo da svi po­no­vo pri­ve­žu tra­ke oko ru­ku i na­sta­ve sa po­slom. Ču­va­ri par­ti­za­ni mogu da se vrate i osve­te im se. Dru­gi su sma­tra­li da je bo­lje da po­slu­ša­ju Ru­se, oni su ja­či. Na kra­ju se do­šlo do za­ključ­ka da je naj­bo­lje da na­sta­ve da be­ru ku­ku­ruz, ali bez tra­ke na ru­ci. Po­ku­pi­li su po­ba­ca­ne be­le tra­ke i na­gu­ra­li ih u dže­po­ve. U su­mrak su neo­d­luč­no pi­lji­li je­dan u dru­gog, a za­tim kri­šom, svaki za sebe, kre­nu­li svo­jim ku­ća­ma…

Ve­ro­vat­no je mom ocu pa­la na pa­met ova kob­na be­la tra­ka, ka­da je uko­čen stao is­pred pla­ka­ta sa ku­ka­stim kr­stom, jer je to­li­ko če­sto po­mi­njao da za svoj ži­vot mo­že da za­hva­li Ru­si­ma, ko­ji su ga sma­tra­li za Je­vre­ji­na. Oni su po­me­ša­li dva zna­ka za obe­le­ža­va­nje: žu­tu zve­zdu i be­lu tra­ku.


3.

Pi­ta­nje je šta bi se de­si­lo da je bi­lo dru­ga­či­je, da ru­ski ofi­cir prinudne mađarske radnike ni­je pomešao sa Je­vre­ji­ma; da se na jed­nu Raz­li­či­tost ni­je pri­le­pi­la dru­ga Raz­li­či­tost. Bilo kako bilo, moj otac se srećno iz­vu­kao, za razliku od moga dede. Obo­ji­ca su sa za­pre­pa­šće­njem za­klju­či­li da je Raz­li­či­tost jed­no ne­pred­vi­di­vo, opa­sno sta­nje.

Strah od Raz­li­či­to­sti stvorio je dve naj­stra­šni­je kul­tu­re na­šeg sto­le­ća, a to su ho­lo­ka­ust i kul­tu­ra ma­sov­nih grob­ni­ca. Ra­to­ve pot­pi­ru­ju in­te­re­si, volja za moć i žudnja za osva­ja­njem, a ho­lo­ka­ust i ma­sov­ne grob­ni­ce – pre­ko sve­ga to­ga – in­du­ku­ju i ideološka uve­re­nja i religija. Žr­tve ho­lo­ka­u­sta i ma­sov­nih grob­ni­ca ni­su obič­ni stran­ci, pro­tiv­ni­ci, Dru­gi, već poznati stra­nci: Raz­li­čiti. Ra­to­ve je iza­zvao ne­pri­ja­telj, Dru­gi, ko­ji je po­že­leo da nas po­be­di i vla­da nad nama, a ge­no­cid, kre­ma­to­ri­jum i ma­sov­ne grob­ni­ce stvo­ri­la je če­žnja za uni­šte­njem Raz­li­či­tog.

Je­vre­je u logore smrti ni­je poslala stra­na ar­mi­ja ili stra­na vlast, već njihovi ro­đe­ni su­gra­đa­ni, oni ko­ji su u nji­ma vi­de­li istovremeno po­zna­ni­ke i stran­ce. U po­za­di­ni tog pa­kle­nog pla­na nalazili su se i dru­gi in­te­re­si, koji su odigrali značajnu ulogu, ali strah od Raz­li­či­to­sti uči­nio ih je ma­sov­nom stra­šću iskon­ske sna­ge. I tako su narodi gu­rnuli u ma­sov­ne grob­ni­ce svoje manjine, svoje poznate strance.

Cvet­na ba­šta mo­ga de­de i be­la tra­ka za nad­lak­ti­cu mo­ga oca po­mo­gli su mi da raz­u­mem strah koji osećaju Raz­li­či­ti. U osnov­noj ško­li me­đu mo­jim dru­go­vi­ma bi­lo je i ta­kvih či­ji oče­vi ni­su ne­sta­li u ra­tu, već su sa­mo ne­sta­li bez tra­ga. To se formulisalo ova­ko: ne­stao. Sta­ri­ji su zna­li šta zna­či ova reč, ali su ću­ta­li o to­me. Čak ni u naj­u­žoj po­ro­di­ci ni­su ot­kri­va­li svo­ju taj­nu, jer su se pla­ši­li da ona no­si be­leg sra­ma.

Žene či­ji su mu­že­vi ne­sta­li u ma­sov­nim grob­ni­ca­ma če­sto su bi­le žr­tve si­lo­va­nja i ra­đa­le de­cu, ko­ja su verovala da su im oče­vi po­gi­nu­li na ne­kom da­le­kom fron­tu, ne slu­te­ći da čovek koga smatraju ocem leži na obližnjem neo­zna­če­nom ma­sov­nom gro­blju. Žr­tva ra­ta se javno ogla­ša­va i op­tu­žu­je ili se bra­ni, dok žr­tva Različitosti sa za­pa­nju­ju­ćom su­zdr­ža­no­šću čuva svoju taj­nu. Maj­ke su svo­joj de­ci po­na­vlja­le: ne­stao. Ako bi de­te slu­čaj­no po­če­lo da sum­nja ili sa­zna­lo isti­nu, majke bi se i dalje po­na­ša­le kao da o tome ni­šta ne zna­ju. Ni­je ma­li broj „gre­šnih rat­nih si­ro­či­ća“, ko­ji­ma je od­u­ze­to se­ća­nje.

Sa­mo u Voj­vo­di­ni je u je­sen 1944. i u pro­le­će 1945. u ma­sov­nim gro­b­ni­ca­ma ne­sta­lo bar 60.000 Ne­ma­ca i 20.000 voj­vo­đan­skih Ma­đa­ra. Tačne brojke do da­nas ni­su utvrđene, jer je is­tra­ži­va­nje o tome de­ce­ni­ja­ma bi­lo za­bra­nje­no. Pred­stav­ni­ci po­či­ni­la­ca tvr­de da je ovaj broj ma­nji, a pred­stav­ni­ci žr­ta­va sma­tra­ju da je ve­ći. U Slen­dri­ji je, na primer, došlo do masovnih pogubljenja. Pre­su­de su naj­če­šće donošene bez pro­ce­sa na re­gu­lar­nom su­du. Pri­ča se da bi sa­mo no­ću za­ku­ca­li na pro­zor. Ko je od tih ljudi bio kriv, a ko ne­vin, znaju samo po­ro­dič­ne hro­ni­ke.

U oko­li­ni ma­lih gra­do­va i za­bi­tih se­la, po li­va­da­ma, ne­po­zna­tim de­lo­vi­ma gro­blja, sve do da­nas se skri­va­ju neo­t­kri­ve­ne ma­sov­ne grob­ni­ce. Sreć­ne ti­to­i­stič­ke ge­ne­ra­ci­je de­ce­ni­ja­ma ni­su ima­le poj­ma da ži­ve op­ko­lje­ne ma­sov­nim grob­ni­ca­ma. Lu­ta­le su po pa­non­skim pre­de­lima kao Sten­da­lov ju­nak, Fa­bri­ce del Don­go, ide­a­li­sta ne­spo­so­ban da bu­de sre­ćan, ko­ji je šetao livadama i brao cve­će za svo­ju dragu. Iz da­lji­ne je čuo gr­mlja­vi­nu to­po­va, ali ni­je shvatao da se na­la­zi na po­pri­štu bit­ke kod Va­ter­loa.

Go­di­ne 1945. ro­di­la se no­va pro­šlost, a onu sta­ru je tre­ba­lo za­bo­ra­vi­ti. U ško­li sam učio sa­mo o sram­nim zlo­či­ni­ma ne­mač­kih i ma­đar­skih fa­ši­sta. S du­bo­kim uža­som slu­šao sam o no­vo­sad­skim „le­de­nim da­ni­ma“,o to­me ka­ko su Hor­ti­je­vi voj­ni­ci u No­vom Sa­du 1942. u tro­dnev­noj ra­ci­ji ubi­li oko 1.300 Je­vre­ja i Sr­ba i ba­ci­li ih u Du­nav. Mor­bid­na sce­na kul­tu­re ma­sov­ne grob­ni­ce u me­ni je pro­bu­di­la gri­žu sa­ve­sti i s tom gri­žom sa­ve­sti mo­rao sam da na­u­čim da ži­vim. Na uli­ca­ma No­vog Sa­da, na ne­koj tro­šnoj fasadi, tu i ta­mo se ispod maltera po­ja­vi Da­vi­do­va zve­zda, ko­ja mi u se­ća­nje vra­ća be­lu tra­ku na ru­ci mo­ga oca.

Mo­ja mla­dost je pro­šla u zna­ku anti­ne­mač­ke i antima­đar­ske so­ci­ja­li­za­ci­je. U udž­be­ni­ci­ma, fil­mo­vi­ma, jav­nim go­vo­ri­ma na­gla­ša­va­lo se da su Ma­đa­ri bi­li Hi­tle­ro­vi po­sled­nji sa­ve­zni­ci. Na­stav­ni­ci su po­ne­kad sa ­ža­lje­njem do­da­va­li da ni­smo kri­vi mi, Mađari iz Vojvodine, već oni, Mađari iz Mađarske. Ova primedba će mi poslužiti da ob­ja­snim šok ko­ji sam do­ži­veo 1956. Po­što je ugu­še­na ma­đar­ska re­vo­lu­ci­ja, u Voj­vo­di­ni su se po­ja­vi­li pri­vre­me­ni kam­po­vi za sme­štaj ma­đar­skih iz­be­gli­ca.

Sta­ri­ja ge­ne­ra­ci­ja Mađara iz Vojvodine 1956. se pr­vi put od 1944. su­sre­la sa Ma­đa­ri­ma iz Ma­đar­ske, a mla­đa ge­ne­ra­ci­ja pr­vi put u ži­vo­tu. Ken­ta­u­ri su se su­o­či­li sa svo­jom dru­gom lič­no­šću, sa svo­jim ose­ća­njem kri­vi­ce. Evo, to su oni o ko­ji­ma udž­be­ni­ci pi­šu, od­me­ra­va­li su ih u se­bi. Raz­go­vo­ri su te­kli usi­lje­no i u kru­gu naj­u­že po­ro­di­ce. I oni su bi­li Ma­đa­ri, ali su nji­ho­ve pri­če bi­le dru­ga­či­je od pri­ča mo­jih ro­di­te­lja. Oni su se sećali ne­čeg dru­gog, pri­ti­ska­li su ih dru­ga­či­ji pro­ble­mi. Govorili su istim je­zi­kom, ali o ne­kom dru­gom sve­tu. Ma­đa­ri iz Ma­đar­ske u Vojvodini su se su­sre­li su oni­ma ko­ji su bi­li oli­če­nje poznatih stranaca. Ni­su se raz­u­me­li. Ken­ta­u­ri su po­sta­li stvar­nost.

Ko že­li da se oslo­bo­di ovog tereta, mo­ra da pro­me­ni svoj je­zik, te­ri­to­ri­ju i iden­ti­tet. Ako to ni­je u sta­nju, osu­đen je da ve­čno žu­di i te­gli za so­bom svo­je sen­ke i svest da nikada ne­će potpuno pri­pa­da­ti ni jed­nom ni dru­gom sve­tu. Ni u jednom od njih ga ne­će raz­u­meti do kraja, a ne treba da se iznenadi ni kada tu podeljenost oseti i u sebi samom. Kao pi­sac Ni­či­je ze­mlje, če­sto sam se su­o­ča­vao sa ovim problemima i na ma­đar­skoj i na srp­skoj stra­ni. Po­zna­vao sam do­ga­đa­je i jed­nog i dru­gog svet, oba su ži­ve­la u me­ni, ali nijedan od njih nije po­zna­vao mene. Je­dan je po­zna­vao jed­nu, a dru­gi onu dru­gu stranu. Knji­žev­nost ro­đe­na u Ni­či­joj ze­mlji u stva­ri ne pripada Drugom – ona je Ni­či­ja. Ja kao pisac ne pripadam nijednoj na­ci­o­nal­noj dr­ža­vi. Ja sam sta­nov­nik Ni­či­je ze­mlje.


4.

U no­vi­joj isto­ri­ji, u sred­njeis­toč­nom i ju­go­i­stoč­nom de­lu Evro­pe pre­po­ruč­lji­vo je pod­no­si­ti Dru­gog. Stra­nac je lep, tvr­de, ali sa­mo on­da ka­da je da­lek, zna­či ne­po­znat. On više nije eg­zo­ti­čan kao što je to bio u 19. ve­ku, ali mi se pre­tva­ra­mo da nam je eg­zo­ti­čan, jer nam je su­đe­no da se sva­ko­dnev­no sa­pli­će­mo o njega.

Da bi se sma­nji­la zbr­ka, in­te­lek­tu­al­ni, kul­tur­ni i po­li­tič­ki ži­vot funk­ci­o­ni­še kao mul­ti­na­ci­o­nal­no pred­u­ze­će. Sve je u nje­mu po­ve­za­no, jer iako do­li­ku­je da se glo­ba­li­zam ne pri­hva­ta, nje­go­va pra­vi­la se mo­ra­ju poštovati. Na me­đu­na­rod­nim sim­po­zi­ju­mi­ma Dru­gi uva­ža­va Dru­gog i oni postaju sve sličniji jedan drugom: ista su im je­la, ista mo­da, iste teh­no­lo­gi­je, iste knji­žev­ne stru­je, isti žar­go­ni u di­sku­si­ja­ma. Di­ja­lo­zi o Dru­gom slu­že o­ču­vanju ra­sto­ja­nje od njega. Go­vo­ri se da se mo­ra­ju uva­ža­va­ti pred­stav­ni­ci matičnih na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, auten­tič­no Dru­gih, ali kroz tu ce­re­mo­ni­ju se ra­đa „ša­re­na bez­boj­nost“. Na kra­ju kra­je­va, Dru­gog sim­bo­li­zu­ju re­pre­zen­ta­tiv­ni pred­stav­ni­ci na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve, pa tako po­sto­ji sa­mo jed­an auten­tič­ni kul­tu­r­ni na­ra­ti­v: na­ra­ti­v na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve. Ti­me se za­tva­ra ta­ko­zva­ni ko­smo­po­lit­ski evrop­ski krug.

Dok je od­me­re­no dr­ža­nje ra­sto­ja­nja odr­ži­vo, mo­že se ra­ču­na­ti na uza­jam­no raz­u­me­va­nje. Zbog to­ga tre­ba si­mu­li­rati dru­gar­ske od­no­se na ra­sto­ja­nju i uza­jam­no raz­u­me­va­nje. Vre­me var­va­ri­zma je prošlo. Jedan go­spo­din ne oma­lo­va­ža­va Dru­gog, a svi pro­le­te­ri biv­še sred­nje i ju­go­i­stoč­ne Evro­pe že­le da po­sta­nu go­spo­da.

Ra­to­vi na te­ri­to­ri­ji biv­še Ju­go­sla­vi­je pred­sta­vlja­li su po­sled­nji po­du­hvat var­va­rskog Dru­gog. I on je baš takav, varvarski, ostva­rio za­pad­nu dok­tri­nu sa po­čet­ka 20. ve­ka, ko­ja je za­cr­ta­la stva­re­nje na­ci­o­nal­nih dr­ža­va u sred­nje­i­stoč­noj i ju­go­i­stoč­noj Evro­pi. Takozvani kra­tki 20. vek za­po­čeo je stva­ra­njem is­toč­no­e­vrop­skih na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, a u Ju­go­sla­vi­ji se ti­me za­vr­šio. Na et­nič­ki ša­re­nom pro­sto­ru, na­ci­je su od­re­di­le svo­je te­ri­to­ri­je i svo­je gra­ni­ce i naj­zad je ume­sto ne­re­da na scenu stu­pio – re­pre­zen­ta­tiv­ni Dru­gi.

Po­sle ras­pa­da et­nič­ki mo­za­ič­nog si­ste­ma dr­žav­ne za­jed­ni­ce, u bivšoj Ju­go­sla­vi­ji više niko ni­je že­leo da bude na­ci­o­nal­na ma­nji­na. Svaki čla­n bivše za­jed­ni­ce bi­o je uvere­n da na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne u njegovoj dr­ža­vi imaju do­bar po­lo­ža­j i da je „pi­ta­nje na­ci­o­nal­nih ma­nji­na“ re­še­no. Me­đu­tim, sva­kom po­je­din­cu je ja­sno je da je to li­ce­mer­na laž. Ko­lek­tiv­no isto­rij­sko pam­će­nje čitave Evrope pod­se­ća nas da je bi­ti ma­nji­na, to jest bi­ti Dru­gi ispunjen stra­hom – po­ni­ža­va­ju­će sta­nje.    

Sva­ko u bivšoj Jugoslaviji je hteo da po­sta­ne Dru­gi, ali bez mu­ka ko­je pra­te sta­nje: bi­ti Dru­gi. Rat je iz­bio u zna­ku stra­ha od Raz­li­či­to­sti i naj­ve­ća pu­stoš na­pra­vlje­na je tamo gde je sta­nov­ni­štvo bi­lo me­šo­vi­to. Gnu­ša­mo se nad tim, ali se pra­vi­mo da nas je sna­šla pri­rod­na ne­po­go­da. Ne­ma­mo hra­bro­sti da kul­tu­ru ma­sov­nih grob­ni­ca sme­sti­mo u Hro­ni­ku Ve­li­ke Evro­pe. Tu kulturu su evrop­ske si­le po­ne­kad i bla­go­siljale i po­či­ni­o­ci su ostajali nekažnjeni. Posle ratova devedesetih bilo je kažnjeno samo ne­ko­li­ko po­je­di­nač­nih zlo­či­na­ca, jer ko­dek­s tra­di­ci­o­nal­nog evrop­skog ose­ćaja za prav­du ne priznaje ko­lek­tiv­ni zlo­čin, iako su ko­lek­tiv­ne žr­tve evi­dent­ne.

Kultura holokausta je opo­mi­nju­ći pri­mer nasilja nad Raz­li­či­to­šću, ko­ju zbog njenih gi­gant­skih raz­me­ra ne mo­že­mo da zaboravimo, ali je po­u­čan i pri­mer pre­ćut­ki­va­nja kul­tu­re ma­sov­nih grob­ni­ca. Ho­lo­ka­ust je bio završni ishod an­ti­se­mi­ti­zma, dok su ma­sov­ne grob­ni­ce po­sle­di­ca su­prot­sta­vlja­nja ma­nji­na­ma. Ove dve stva­ri ni­su iste, ali ima­ju je­dan za­jed­nič­ki ime­ni­telj – strah od Raz­li­či­to­sti. Ta­mo gde po­sto­ji an­ti­se­mi­ti­zam, pre ili ka­sni­je će se osna­ži­ti i ne­prij­atelj­stvo pre­ma ma­nji­nama. U oba slu­ča­ja žr­tva je Raz­li­či­tost.

Ne­ma sum­nje da poznati stranac osta­je de­li­mič­no to­le­ri­sa­na, de­li­mič­no sum­nji­va oso­ba, ko­ja no­si te­ret svo­jih ne­bro­ja­nih sen­ki. Pred­stav­ni­ci evrop­skih na­ci­ja di­sci­pli­no­va­no se sme­še, dru­že se, pri­stoj­no se po­na­ša­ju je­dni pre­ma dru­gima u skraj­nu­tim delovima i po hi­brid­nim ša­vo­vi­ma Evrope, dok se unutar li­me­sa (lat. – utvr­đe­ne gra­ni­ce Rim­skog car­stva) si­ste­mat­ski sma­nju­je broj poznatih stranaca, te ko­pi­la­di Evro­pe. Po­be­dio je evrop­ski nar­ci­so­id­ni Dru­gi: pro­ždrao je Raz­li­či­tost.

 
Iz knjige Drugi pored meneRičarda Švarca, Samizdat 2007.

Sa ma­đar­skog pre­ve­la Ma­ria Toth Ig­nja­to­vić

Priredila za Peščanik.net Svetlana Vuković

Peščanik.net, 24.03.2008.