Kako izgleda kad ste jednom nogom u Evropi? Prilično udobno, sudeći prema naslovima iz naše štampe. Evo malog podsetnika oktobarskog optimizma:

EVROPO, STIŽEMO!   Blic, 11. oktobar 2005.

EVROPA NAS HOĆE, OSTALO ZAVISI OD NAS   Blic, 11. oktobar 2005.

SCG JEDNOM NOGOM U EU   Danas , 4. oktobar 2005.

VELIKI DAN   Danas, Vikend, 8. oktobar 2005.

PREGOVORI SA EU KRAJ SRPSKE EKSTREMISTIČKE PRIČE   Evropa, 13. oktobar 2005.

OKTOBARSKA EUROFORIJA   NIN, 6. oktobar 2005.

BOLJI ŽIVOT ZA SRBIJU   Politika, 11. oktobar 2005.

BEOGRADU SE OTVARA EVROPSKI PUT   Pregled, 3. oktobar 2005.

U EVROPI SMO SVOJ NA SVOME   Večernje novosti, 11. oktobar 2005.

Bilo je, naravno, i onih opreznijih. Oni primećuju izvesne prepreke i uslove:

START TRKE S PREPONAMA   Vreme, 13. oktobar 2005.

SA HAGOM NEMA TRGOVINE   Večernje novosti, 5. oktobar 2005.

ŠTAP I ŠARGAREPA ZA PUT U BRISEL   Pregled, 11. oktobar 2005.

O USLOVIMA NEMA POGAĐANJA   Politika, 4. oktobar 2005.

PRVO HAG, PA EVROPA   Glas javnosti, 11. oktobar 2005.

Reklo bi se da osim Evrope i ulaska u nju ništa drugo i nije bila tema. Ovaj utisak kvari Kosovo i unutrašnje političke teme – tačnije korupcija. Od “otkrića” da korupcija postoji u pravosuđu, i to na dosta visokom nivou, do najava i hapšenja Mileta Dragića i Vladana Batića, malo šta drugo drži pažnju. Ono što dolazi “spolja” – tema ptičjeg gripa, takođe ima snažan domaći eho. Ulične ankete istovremeno pokazuju strepnju i odbijanje da je tako nešto kod nas uopšte moguće. Nivo samopouzdanja građana Srbije na veoma je visokom nivou.

To uverenje ne dele samo građani nego i veliki broj novinara. U pogledu Evrope i priključenja slična je situacija. Većina je za to da se to dogodi ali su glasniji oni koji sumnjaju ne samo da je to moguće nego i da je to potrebno. Evroskepticizam na srpski način pojava je elitna i nadasve originalna. Evroskeptici, po pravilu, već žive na evropskom nivou. Zbog toga o tome lako mogu da razmišljaju “kreativno”.

Jedan od takvih mislilaca je i Dobrica Ćosić koji se u razgovoru za “Politiku” (“Rušiće nas vreme i potomoci”, 2. oktobar 2005.) odgovara na pitanje “da li je Srbija danas na dobrom putu” sledeće:

– Put kojim se kreće Srbija nije izabrala. Ona, kao i neki drugi mali evropski narodi, primorana je da stupi u “tranziciju” i “evroatlantske integracije”. Opet nas velike sile diktatima i ucenama uteruju u “srećnu budućnost” koju su one projektovale. U ovom vremenu ne vidim da postoje uslovi da se promeni sadašnji opšti smer nacionalne i državne politike. Ali sam mišljenja da marš u “srećnu budućnost” koja nas čeka u “evroatlantskim integracijama”, ne treba da se zbiva samo po evrobirokratskim diktatima i tehnokratsko-ekspertskim štopericama.

A ovako izgleda Ćosićev evroskepticizam:

– Protivnik sam svakog jednoumlja, pa i ovog tekućeg “evroatlantskog”, “briselskog”, kojem se suprotstavio francuski i holandski narod, kojem se sve odlučnije suprotstavljaju Evropljani demokrate. Pristalica sam Evrope – saveza država nacija, pristalica sam evropske integracije koju zastupa predsednik Češke Republike Vaclav Klaus.

Ćosićevo divljenje Vaclavu Klausu novi je, mada očekivani, podatak. Čime je Klaus privukao simpatije? Naravno ne samo odnosom prema Evropi i evropskim integracijama. Vaclav Klaus je ličnost koja svojim često dramatičnim i ekstremnim izjavama odavno privlači pažnju. Njegova netrpeljivost prema imenjaku Havelu takođe je poznata. Najvažniji je, ipak, Klausov odnos prema tzv. “hjumanrajtizmu” i civilnom sektoru. U tom je pogledu Klaus veoma sličan Miloševiću i Lukašenku.

I to je, valjda, ta alternativa na koju računaju naši evroskeptici.

Bilo bi veoma zanimljivo saznati šta naši evroskeptici misle o tome kako bi trebalo da se reši kosovski problem. O tome postoje samo nagađanja. Dugo očekivani izveštaj Kai Eidea o Kosovu kao da je propao u zemlju. Umesto zemljotresa i oluje poslepodnevna dremka.

U međuvremenu je obeležena petogodišnjica 5. oktobra. Politička elita se podelila: Boris Tadić u Sava centru na skupu “Srbija – 5 godina posle”, Vojislav Koštunica sa rudarima u Kolubari. Mediji su, za razliku od prethodnih godina, bili puni tekstova i komenatara. Kao da se javnost i sama uželela sećanja koje je poslednjih nekoliko godina bilo trošeno na odvratan i jeftin način. Nijedna televizija nije, naravno, propustila uličnu anketu, što je najbolji način da se ništa ne kaže i da se svi namire. Kome je bolje, kome je gore? Najbolji prilog napravila je RTV B92 sa pričom o malom Vasi i njegovoj porodici. Majka ovog petogodišnjaka nas je na najupečatljiviji način podsetila na smrt Zorana Đinđića. I na nade koje su stvarane tog sučanog petooktobarskog dana pre pet godina.

 
Helsinška povelja, novembar-decembar 2005.

Peščanik.net, 14.11.2005.

Leave a Reply