Novog Džokera sam gledao svega nekoliko dana nakon premijere, u skoro potpuno praznoj sali MTS dvorane. Iako sam već čuo da je film dočekan na nož, kako od dobrog dela kritičara, tako i od publike, ipak me iznenadilo da, nakon ogromne popularnosti i gledanosti prvog dela, drugi izazove ovako malo interesovanja. Nakon odgledanog filma, međutim, razumeo sam šta je u pitanju. Ako nam je prvi deo filma pred kraj ponudio zavodljivu priču o iskupljujućem nasilju, ili, rečima kritičara Ričarda Brodija „fašističku fantaziju maskiranu u egalitarističku pravednost“, drugi ovu fantaziju demistifikuje, a zajedno sa njom i ono što je mnogim gledaocima, a naročito obožavaocima Džokera kao stripovske figure, predstavljalo glavni izvor zadovoljstva.
Gledateljka će se setiti: u prvom filmu, glavni junak, Artur Flek, prikazan je kao osoba sa invaliditetom, žrtva kako porodičnog nasilja, tako i društvene nepravde i svakodnevnog ponižavanja i maltretmana. Kada ga u podzemnoj železnici, dok se maskiran u klovna vraća sa posla, napadnu tri bahata biznismena, Artur, verovatno po prvi put u životu poseže za nasiljem, isprva u samoodbrani, a na kraju i u znak odmazde: pištoljem koji se slučajno našao u njegovom džepu, on ubija sva tri napadača. Ovaj čin, počinjen u stanju sužene svesti, ubrzo postaje simbol dugo očekivane pravde i otpora za hiljade demonstranata širom Gotama, a klovn-ubica postaje zvezda. Ova popularnost opija Fleka i vodi ga dalje u eskalaciju nasilja i neku vrstu psihološke disocijacije. Na kraju filma, pošto Flek pred milionskom publikom ubije popularnog TV voditelja, na ulicama Gotama nastaje orgija nasilja koju predvode ljudi u klovnovskim maskama, dok u poslednjoj sceni vidimo Fleka kako ubija doktora u psihijatrijskoj bolnici u koju je odveden posle hapšenja. Prvi deo filma nas tako navodi da poverujemo da smo gledali origin story, odnosno priču o nastanku Džokera, slavnog negativca iz priče o Betmenu, kao i na pretpostavku da ćemo u drugom delu gledati već u punom smislu stripovsku fantaziju o klovnu-ubici.
Međutim, drugi deo u potpunosti razvejava sva ova očekivanja. Ne samo da je film, sasvim promišljeno i namerno, spor, pa na momente čak i dosadan, nego Flek tokom njega osvešćuje da Džoker ne postoji, da je to samo maska koju je on navukao kako bi se bez griže savesti odao nekontrolisanom osvetničkom nasilju, i čak prolazi kroz neku vrstu pokajanja (u jednoj naročito potresnoj sceni, Flek se u sudnici suočava sa svedocima svojih zločina iz prvog dela i uviđa kakvu je patnju naneo drugima, pa i onima do kojih mu je stalo). Iako je Gotam i u drugom delu prikazan kao okrutno, korumpirano i nepravedno mesto koje melje nemoćne i nesrećne ljude i koje opravdano izaziva revolt i bes, glavni negativci su zapravo Džokerovi obožavaoci koji Fleka uporno iznova guraju u ulogu koja mu je uništila život i navela ga na zločin. Sam Flek na kraju filma to uspeva da razume i da se izbavi iz fantazije o razobručenom nasilju koje rešava sve. Ovo je poruka koja se gledaocima očigledno nije naročito dopala: od filmova danas očekujemo da besramno pothranjuju naše iluzije, a ne da ih razbijaju, da isporuče ono što želimo, a ne da nas suoče sa mogućnošću da je ono što želimo loše ili problematično.1
Jedna asocijacija na aktuelni politički trenutak je isuviše očigledna i jasna. Nećemo se, međutim, ovde baviti činjenicom da su Amerikanci upravo za predsednika izabrali opscenog klovna koji ne preza ni od čega i da se ovoj pobedi trenutno širom sveta raduju ludaci sa klovnovskim maskama, željno iščekujući orgiju iskupljujućeg nasilja. Bavićemo se nečim drugim: fantazijama o razobručenom nasilju kojim se rešava politička situacija u Srbiji.
Kao i Gotamom, Srbijom vlada beskrupulozna politička oligarhija, koja ne preza skoro ni od čega kako bi se održala na vlasti i napunila džepove. Tragedija u Novom Sadu je s pravom izazvala bes i revolt cele zemlje, jer predstavlja paradigmatičan primer toga kako zarobljena naprednjačka država ugrožava ne samo ekonomske interese, već i gole živote sopstvenih građana i građanki. Iako sve detalje još uvek ne znamo – a zahvaljujući instrumentalizaciji institucija koje bi to trebalo da nam omoguće, verovatno ih nikada nećemo ni saznati – savršeno je jasno šta se ovde desilo. Država, koja bi trebalo da štiti zajedničko dobro i brine za dobrobit svih svojih građana, u toj meri je potčinjena privatnim interesima da više ne može da garantuje ni elementarnu bezbednost. Štaviše, upravo naprednjačka država postaje najveća pretnja bezbednosti i životima svojih građana, jer besramno gazi sve zakonske i profesionalne norme koje bi ovu bezbednost trebalo da osiguraju. Sve se to dešava pod krinkom „velikih infrastrukturnih projekata“, ubrzanog napretka, renoviranja itd, dakle upravo onih stvari na koje je naprednjačka vlast najponosnija i kojima se svakodnevno razmeće i hvali.
Veliki protest održan u utorak u Novom Sadu bio je očekivana i opravdana reakcija ne samo na ovu korupciju i beskrupuloznost naprednjačkog režima, već i na besraman i bezosećajan način na koji su predstavnici ovog režima odgovorili na zahteve javnosti za političkom i krivičnom odgovornošću. Ova vrsta protesta je, nažalost, postala već uobičajena, jer je vlast skoro u potpunosti okupirala institucije i medije, tako da se nezadovoljstvo zbog njenih grešaka, propusta i zločina, teško može probiti u javnost, a još teže izazvati adekvatnu institucionalnu reakciju. Dobro je što je protest održan, jer je on pokazao da je ogroman broj građana besan zbog režimske bahatosti i nasilja i da se ne boji da taj opravdani bes javno pokaže, a to je važan korak u procesu smene nepravednog, uzurpatorskog režima. Međutim, to je tek prvi korak, a naredni koraci se sastoje u političkom organizovanju i artikulaciji ovog nezadovoljstva. Problem je u tome što su ovi naredni koraci mnogo kompleksniji i zahtevniji, naročito u zarobljenoj državi u kojoj vlast različitim pritiscima, spinovima i provokacijama uporno otežava konsolidaciju organizovane političke alternative. Zbog toga se građanima neretko čini da živimo u Danu mrmota, odnosno da smo zarobljeni u začaranom krugu tragedija i protesta, eskalacije i deeskalacije, bez vidljivih rezultata.
Otud i fantazija o brzom i eksplozivnom izlasku iz ovog kruga: radikalizujte proteste! Dokle više da čekamo? I prošli put smo izlazili i zaustavili se, a mogli smo da… šta? Upadnemo u neku zgradu, nije sad bitno koju, Skupštinu, Predsedništvo, Gradsku kuću. Ali, zgrade su samo zgrade, moć se ne nalazi u njima, nego u institucijama koje u njima stanuju, a ove se ne preuzimaju na ulici, nego na izborima. Kako je primetio jedan prijatelj, bilo je osvežavajuće videti ogroman broj mladih na novosadskom protestu, ali bar oko osamdeset posto njih skoro sigurno nije glasalo. Lako je za to okriviti opozicione partije i kao nekome ko je deo jedne takve partije, nije mi problem da preuzmem svoj deo odgovornosti, ali nešto je i do ove rasprostranjene iluzije o nasilnoj radikalizaciji protesta kao putu ka smeni režima.
Militantniji oblici političke borbe nisu uvek nelegitimni, niti uvek neuspešni, ali je za ispunjenje svakog od ovih uslova neophodna i dobro ustrojena politička organizacija. Političko organizovanje, međutim, zahteva od građana i građanki sasvim druge osobine i vrline od onih koje zauzimaju centralno mesto u fantaziji o radikalizaciji protesta: skromnost, strpljenje, solidarnost i spremnost na saradnju sa drugima. U tom smislu, ova fantazija nije naprosto nerealna, ona aktivno stoji na putu pravom rešenju.
Baš kao što blokbasterima trebaju gledaoci, strankama trebaju birači, a videli smo, ni jedni ni drugi ne vole da budu suočeni sa sopstvenim iluzijama, tako da mi je jasno da otvoriti ovo pitanje znači potencijalno izgubiti podršku nekih birača. Nadam se da se ovo neće desiti, a evo i na čemu zasnivam tu nadu. Jedan od glavnih problema drugog nastavka Džokera jeste u tome što se neretko čini da on drži moralističku pridiku gledaocima i ljubiteljima prvog dela, a niko ne voli da bude predmet takve pridike. S druge strane, ovaj tekst nije i ne bi trebalo da bude moralistička osuda fantazije o radikalizaciji, niti ljudi koji je gaje: kome ona bar ponekad ne padne pamet, neka (pun intended) baci prvi kamen. Stvar je u tome da nas ova fantazija ometa u pravom političkom radu na rešenju za situaciju u kojoj smo, crpi nam preko potrebnu energiju i emocije besa i ogorčenosti zbog nepravde, i stalno nas iznova uvodi u onaj začarani krug oduševljenja i razočarenja. Ono što nas izvodi iz tog kruga i što je jedino čega se režim zaista plaši jeste da iz masovnih protesta proizađe masovna politička organizacija i spremnost da se glasa protiv vlasti. Neka ovaj put bude upravo tako.
Peščanik.net, 09.11.2024.
NADSTREŠNICA________________
- Posebno je pitanje koliko je film kao film zaista dobar. Iako sam sklon da verujem da uprkos svemu rečenom, on to nije, i da je uprkos zanimljivoj ideji, u pitanju umetnički neuspeh, to teško da samo po sebi može objasniti tako masovan bojkot i nezadovoljstvo publike. Ni prvi deo filma, uostalom, nije bio sjajan (drugi je, zapravo, mnogo bolji), pa mu to nije smetalo da u bioskopima zaradi preko milijardu dolara, dok drugi po svemu sudeći neće dobaciti ni do sto miliona.
