Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kao da ne živimo u državi nego u kockarnici. Svaki dan je nova tura – svaki izlazak iz kuće je novo stavljanje života na kocku. Hoćete li stići na vreme i hoćete li uopšte stići, hoće li vam noga ili točak upasti u neku rupu na razrovanim ili loše renovinarim ulicama, a ako se to i desi, hoće li Hitna pomoć moći da se probije do vas; hoće li vam kućni budžet izdržati ili će se i dalje samo država hvaliti suficitom; hoće li vaš poslodavac preko noći nestati bez traga i bez vaših para (i da li vam je uopšte uplaćivao penziono i zdravstveno); hoće li neka bahata budala sutra početi da zida nešto pored vas pa će vam urušiti temelje… hiljadu stvari može poći loše, a po Marfiju i hoće, a vi nemate baš nikakvu zaštitu i nikakvu predvidljivu mogućnost da se obeštetite.

Jer, kako pravila kocke i nalažu, kuća uvek dobija. Uzima od nas, nevoljnih igrača – kao što će sada uzimati najnovije takse za gas, gorivo, struju – ali taj novac ne odlazi na poboljšanje uslova života zato što država, kao svaka prepredena kockarnica, ulaže samo u blještavu reklamu koja treba da vas privuče (kao bugarske turiste) i navuče dok potpuno ne izgubite pojam o vremenu.

A gde taj uzeti novac odlazi – bog sveti zna. Još gore – ne zna ni on, kao što nam je predsednik države (čuj mene: kockarnice) nedavno rekao. Pa naravno da „ni bog otac ne zna gde idu pare“ kad i od njega kriju maglovite kanale kojima se novac odliva na tajne račune, a to što povremeno ko na svadbi izvikuju dva’es’ miliona za republiku Srpsku, tri’es’ miliona za Kosovo, pedeset za crkvu, dva na bolnicu i tri na karte je puko šibicarenje kojim nas zavode da mislimo kako smo videli gde je kuglica. A jedino što uistinu vidimo, kad na primer padne kiša, jeste da pare nisu otišle na izgradnju fekalne ni održavanje kišne kanalizacije.

I onda nam vlast objasni da je naše nezadovoljstvo njome samo stvar percepcije. Nećemo da se potrudimo da uvidimo da danas živimo četrdeset šest miliona puta bolje, po premijerkinoj proceni, ili šest puta bolje, po skromnijoj proceni predsednika države. Kao, da li je čaša poluprazna ili polupuna je čisto filozofsko pitanje. Da, jeste, ali – da li je polupuna ili poluprazna fekalne vode to već nije filozofsko nego zdravstveno pitanje. Naročito ako ljudi nisu odmah obavešteni da ne piju tu vodu.

No, fekalije u beogradskom vodovodu ne treba nikog da iznenađuju. Ne zato što se vlast odavno pokazala na nedelu, nego zato što su fekalije već osmu godinu u javnom prostoru. Sada su se samo izlile i po ulicama, kućama, potocima, vodovodima. Pa ako možemo da svakog dana doživljavamo bar po jedan izliv fekalija na dušu od nekoga ko je upravo doživeo izliv fekalija na mozak i ako se ustalilo da su fekalije do guše ono u čemu živimo, šta je sad problem da fekalnom vodom nazdravimo vlastima koje sve čine da se svakog dana osećamo ko posrani?

Peščanik.net, 01.07.2019.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)