dva činča (kalbovi) vezani u čvor

Foto: Predrag Trokicić

Mediji su nedavno objavili da je Goran Davidović Firer, vođa zabranjene organizacije Nacionalni stroj, odlukom Apelacionog suda u Novom Sadu pravnosnažno oslobođen od optužbi za izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti tokom neprijavljenog skupa Nacionalnog stroja u oktobru 2007. Prema medijskim navodima, prvostepena presuda Višeg suda preinačena je zbog toga što je protiv Davidovića 2007. već vođen i pravnosnažno okončan prekršajni postupak za isto delo. Iz ugla Davidovića, on je oslobođen jer je „poštovan Ustav, zakon i međunarodne povelje“, pa je uz svoj autorski tekst o ostvarenoj pravdi objavio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu. Ovo nam omogućava da u velikoj meri proverimo tvrdnje o ostvarenoj pravdi.

Pre svega treba razjasniti da su mediji pogrešno preneli da je Davidović oslobođen. Drugostepeni sud je doneo odluku o odbijanju optužbe zbog toga što krivični postupak od samog početka nije ni mogao biti vođen – jer je okrivljeni za isto delo već odgovarao u prekršajnom postupku. Odnosno, ova stvar je već presuđena, o njoj je već odlučeno. Na prvi pogled, sve je u redu. Pravno pravilo ne bis in idem (ne dva puta o istoj stvari) trebalo bi da važi za sve, pa i za deklarisane naciste. Tek na drugi pogled, mnogo toga nije u redu.

Pođimo od toga na koji način je sud obrazložio tezu da se radi o presuđenoj stvari. Pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava, osvrnuo se na tri elementa koja bi mogla dovesti do ovog zaključka – da se u oba slučaja radi o kažnjivim delima, da se radi o delima koja su identična u bitnim obeležjima, kao i da je postojala dvostrukost vođenja postupka.

Prva tvrdnja nije sporna – prekršaj za koji je Davidović gonjen jeste kažnjivo delo, za koje se prema tada važećem zakonu mogla izreći i zatvorska kazna. Treća tvrdnja je takođe nesporna, jer se protiv Davidovića jesu vodila dva postupka koja proizlaze iz istog životnog događaja – onoga što je učinio tokom neprijavljenog skupa Nacionalnog stroja 2007. Temeljno sporna tvrdnja je druga, prema kojoj se u oba slučaja radilo o istim delima.

Čitajući drugostepenu presudu dolazimo do jasnih saznanja da je Davidović 2007. pred prekršajnim organom odgovarao za kršenje javnog reda i mira tako što je „vikao, galamio i nasilnički se ponašao“. Sa druge strane, vidimo da je u krivičnom postupku bio okrivljen zbog toga što je salutirao nacističkim pozdravom, uzvikivao parole poput „Srbija Srbima“ i „Ubij pedera“, kao i zbog toga što je inicirao fizički obračun kamenicama i flašama, koji je okončan povredama četiri osobe.

U obrazloženju sud insistira na tome da se radi o „istom životnom događaju“, da su se radnje koje su bile predmet dva postupka odvijale u isto vreme i na istom mestu. Ali u pokušaju da ovo dodatno obrazloži, sam sebe demantuje – govori o tome da prekršajnim postupkom ipak nije obuhvaćena posledica učinjenog nasilja (telesne povrede), ali da to „po oceni suda ne opravdava vođenje krivičnog postupka“. Na čemu je zasnovana ova ocena, nije nam rečeno. Slično vidimo i u delu presude u kome se kaže da se „ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da se ne radi o istom činjeničnom opisu prekršajnog i krivičnog dela“. Sud ne navodi zašto se takav stav ne može prihvatiti, već dalje klizi u kontradiktornost – tvrdeći da prvostepeni sud i nije ukazao na razlike u činjeničnom opisu dva dela.

Dakle, u oceni da li se radi o istim delima u dva postupka, sud je ostao neubedljiv u najmanje dva segmenta – zašto nacističko salutiranje i povrede koje nisu bile obuhvaćene prekršajnim postupkom nisu mogle biti predmet krivičnog postupka, kao i da li prvostepeni sud nije uopšte ukazao na razlike između dva dela ili to nije učinio na odgovarajući način (jedno i drugo istovremeno nije moguće).

Na sve ovo možemo dodati i zanimljivosti. Recimo to što je 2007. prekršajni postupak protiv Davidovića obustavljen zbog nedostatka dokaza – iako je njegovo ponašanje bilo poznato stotinama učesnika antifašističkog skupa u Novom Sadu i desetinama policajaca. Zanimljiva je i davna odluka da se pripadnici Nacionalnog stroja ne gone za krivična dela već za prilično benigne prekršaje – buku i viku na javnom mestu.

Dalje, Davidoviću se 11 godina sudilo u odsustvu. Iako su postojale javno dostupne informacije da se nalazi u Italiji, Srbija nikada nije tražila njegovo izručenje. U prvostepenom postupku je promenjeno sedmoro sudija i pet zamenika tužilaca, a da za to javnosti nikada nisu bili ponuđeni razlozi.

Dodatno, odluka prekršajnog organa sa spisima je pod sumnjivim okolnostima uništena nakon četiri godine od donošenja odluke, kao „bezvredni registarski materijal“. Zbog toga detaljnija analiza radnji koje su zaista bile obuhvaćene prekršajnom odlukom protiv Davidovića danas više nije moguća.

O važnim elementima odluke najbolje govori sam Davidović koji kaže da se tokom krivičnog postupka protiv njega promenilo šest Vlada i četiri ministra pravde. Time stavlja do znanja gde je pravo mesto odluke u njegovom slučaju. Ministra Dušana Petrovića i Snežanu Malović iz Demokratske stranke ocenjuje pogrdno (prvi je „Dupe“, a druga je radila „glupe stvari pokušavajući da ga goni po svetu“). Zatim su se, kaže Davidović, „stvari u pravosuđu popravile“ dolaskom Nikole Selakovića iz SNS, da bi za vreme Nele Kuburović „njegov slučaj bio rešen“.

Zabrana dvostrukog vođenja postupka je zato u ovoj priči samo osrednje dobro smišljena maska. Nedostatkom dokaza, nesankcionisanim bekstvom, faličnim obrazloženjima, uništenim predmetima i očekivanjima od izvršne vlasti se ne dolazi do pravde. Ni u slučaju Gorana Davidovića, ali ni u jednom drugom slučaju.

Ovaj slučaj se od svih drugih razlikuje očigledno – niko od nas ne bi mogao da računa na ovakav magičan splet okolnosti i trud pravosudnog sistema da prođemo nekažnjeno. Bilo da smo propustili da platimo komunalne usluge, pogrešno se parkirali ili, daleko bilo, ušli u RTS tražeći da izveštava u skladu sa zakonom – ruka pravde bi nas kad-tad stigla. Jedno je kad si ubogi građanin, a sasvim nešto drugo kad si Firer.

Peščanik.net, 13.04.2019.