Zgrada secesije: Svakom dobu svoja umetnost, svakoj umetnosti svoja sloboda, Beč, foto: Peščanik
Zgrada secesije: Svakom dobu svoja umetnost, svakoj umetnosti svoja sloboda, Beč, foto: Peščanik

Pandemija me zatekla u Beču. Od početka godine (a nadam se i do njenog kraja) zaposlena sam kao saradnica na projektu Egyptian Root Lexicom u Institutu za egiptologiju Univerziteta u Beču. Više od nedelju dana radim od kuće, u skladu sa uputstvima koja gotovo dnevno dobijamo sa Univerziteta i uz maksimalnu podršku pratećih službi, posebno IT sektora. Zahvalna sam i kolegama iz Instituta na podršci.

Iz stana izlazim kad je neophodno – do marketa (snabdevanje je uredno i svih namirnica ima) i obližnjeg Pratera u kraće šetnje. Ljudi je malo i disciplinovano šetaju sami ili u paru držeći potrebnu razdaljinu. Grad je promenio lice, ali ne i duh, i organizovanost službi i institucija ni na koji način nije umanjena. Stariji sugrađani odlaze u nabavke između 8 i 9 časova, da bi im se omogućilo da dolaze u kontakt sa što manjim brojem ljudi.

Živi se – izmenjeno, drugačije ali i dalje uređeno što je u vremenima krize, mislim, i najvažnije.

I sve bi bilo u redu da priča nema i drugu stranu. Moji roditelji (oboje stariji od 65 godina, i stoga rizična grupa) i moji bližnji su u Srbiji. Niti je prijatno biti sam, niti je prijatno biti odvojen u ovakvim vremenima. Imala sam nameru da se za Uskrs vratim u Beograd. U ovom trenutku, a nadam se da će tako i ostati, nisam inficirana, ali ko može da mi garantuje (uz sve mere prevencije) da na aerodromu ili u avionu (o drugim vidovima prevoza nema svrhe ni govoriti) neću „pokupiti“ virus i preneti ga drugim ljudima. Ja ću možda imati blage simptome, možda ih neću ni imati, možda ću ugroziti roditelje, možda će zbog mene neko završiti na respiratoru, možda ću doprineti tome da ostanem bez nekoga od voljenih. Previše MOŽDA za mene.

Do daljeg ostajem u Beču. Trudim se da radne i životne navike sačuvam što je više moguće. Održavam kontakt sa bližnjima i trudimo se da očuvamo pozitivan duh. I za jedno i za drugo su društvene mreže u ovakvim vremenima preko potrebne. I stoga bih gospodi koja zagovaraju njihovo ukidanje savetovala da se prisete da postoji i komunikacija koja ne podrazumeva kritikovanje, vređanje i omalovažavanje ljudi.

Meni znači da uveče „sednem“ sa dragim ljudima na FB-u i razmenim po koju; znamo da smo dobro, skrećemo misli sa virusa na druge teme. Živimo u virtuelnom prostoru bez ograničenja – mogu da budem u Beogradu sa svojima. To u ovakvim vremena nema cenu.

Proći će i pandemija. Do tada pozdrav Beogradu iz Beča.

Autorka je profesorka na Odseku istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 19.03.2020.

KORONA VIRUS