Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Svako malo pojavi se vest ili tekst o lošem uticaju prekomerne upotrebe računara, interneta, društvenih mreža, mobilnih telefona na mlade ljude. Uvrežilo se mišljenje da u osetljivim formativnim godinama mladima treba ograničiti upotrebu elektronskih uređaja. Nekada je na mestu mobilnih telefona stajao televizor (pa se deci zabranjivalo prekomerno gledanje televizije) kao glavna opasnost i strašilo zgodno da se izvuče iz fioke kad god je trebalo objasniti zašto se nova generacija razlikuje od generacije roditelja – razlikuje u lošem smislu, naravno, naprosto zato što ne liči na njih. Mobilni telefoni, kao i televizor uostalom, stoje tu metonimijski za popularnu kulturu. Pa onda stvar nije bila ni u televizoru, kao što danas nije u mobilnom, nego je upravo u sadržajima koji se njima posreduju.

Baš je juče jedna psihijatrica i psihoterapeutkinja objasnila da deci treba zabraniti da koriste računar ili mobilni više od 90 minuta dnevno, pored ostalog i zato što je to preduslov za odrastanje: „Jer šta je preduslov psihološkog sazrevanja, koje vam omogućava da koristite sve svoje potencijale? Da se odreknete svojih ideala i svojih iluzija, da ih na neki način slomite. To boli, a nema odrastanja bez bola“. Danas pak čitamo o istraživanju „kanadskih stručnjaka“ kako je „nerealna slika života sa mreža opasna za zdravlje mladih“. Prošle godine, novosadska izdavačka kuća Psihopolis objavila je knjigu o „dezorijentisanosti dece u digitalnom dobu“.1 Jean M. Twenge, autorka knjige, uporedila je generaciju domorodaca interneta sa tri prethodne – milenijalcima, generacijom X i baby boomerima – e kako bi identifikovala po čemu se ova nova generacija interneta razlikuje od svih prethodnih.

Generacija interneta Twenge zanima iz jednog specifičnog i krajnje praktičnog ugla – šta bi o pripadnicima ove generacije trebalo da znaju reklamne agencije, industrija i političke stranke e kako bi ih pridobili za sebe kao potrošače, zaposlene ili glasače. Za razliku od Twenge, istu generaciju ovde najčešće nazivaju generacijom Z. Počelo je od generacije X, za kojom je došla generacija Y, i sada stiže Z. Generacija Y su milenijalci, koji su odbili da im se pripiše naziv izveden iz naziva prethodne generacije. Zato i Twenge ne bira Z, nego ime izvodi iz onoga što je novom naraštaju zaista svojstveno – to je prva generacija koja se rodila u okruženju interneta. Umesto da se na internet navikava, kao sve prethodne generacije, ona sa njim odrasta – pa zato: domoroci interneta ili i-generacija.

Sva ta natezanja oko naziva i podela na generacije može biti zabavna, delimično i korisna, mada ponajmanje iz ugla iz kog progovara Twenge. Ali ako se u to upustimo propustićemo da vidimo jednu neobičnu stvar. Svi ti termini, kao i istraživanja na koja se oslanjaju ovdašnji stručnjaci rade se u jednom konkretnom kontekstu, ponajčešće u Sjedinjenim Državama ili u zemljama zapadne Evrope. Iz ovog banalnog uvida mogu se izvesti barem dve važne primedbe: prvo, mi nemamo sopstvena istraživanja čiji bi podaci potvrdili ili osporili sličnosti sa generacijama drugde u (zapadnom) svetu; drugo – pošto takvih istraživanja nema, ovdašnji stručnjaci (i to im se ne može oprostiti), kao i mediji (kada nema potkovanih stručnjaka, šta drugo da rade mediji?) olako preuzimaju termine i čitave koncepcije i prišivaju ih ovdašnjim mladima. Sasvim jednostavno, mi mlade vidimo – recimo to tako, pomalo patetično – tuđim očima, a ne svojim sopstvenim.

Ilustrujmo to: Twenge opaža da je generacija interneta zaokupljena sobom i opsednuta vlastitim blagostanjem i sigurnošću. Sigurnost je jedan od njihovih glavnih prioriteta. Pošto to kaže, Twenge pravi intelektualnu akrobaciju da brigu za sopstvenu sigurnost poveže sa korišćenjem mobilnih telefona i internetom. To je zanimljiv pokušaj. Utoliko zanimljiviji što iz njenog vidokruga ispada čitava nova kultura bezbednosti nastala posle 11. septembra 2001. Deca koju je intervjuisala Twenge odrastala su usred besomučne kampanje borbe protiv terorizma. Kako je Twenge utvrdila da su umesto te kampanje upravo mobilni telefoni i internet oblikovali jedno od glavnih svojstava i-generacije, to je njen problem i problem publike kojoj se obraća. Naš problem je pak jednostavniji – kakve to veze ima sa mladima kod nas? Da se razumemo, moguće je da je Twenge u pravu i da su mladi ovde na isti način, a upravo zbog telefona i interneta, isti kao i mladi u Sjedinjenim Državama. Ali, dok se to ne istraži, naprosto ne znamo da li je tako. A stručnjaci nam se obraćaju kao da je to sada već stvar zdravog razuma.

Slično stvari stoje i sa prethodnim generacijama. Da li podela na četiri posleratne (misli se na 2. svetski rat) generacije – baby boomere, generaciju X, milenijalce i i-generaciju – odgovara generacijskim podelama na našem tlu? Kako se generacija X iz Sjedinjenih Država podudara sa generacijom iz devedesetih na prostoru Jugoslavije? Šta je obeležilo jedne, a šta druge? I dok Twenge može da se osloni na obimne podatke iz istraživanja koja se od sredine 20. veka godišnje sprovode po srednjim školama i univerzitetima na čitavoj teritoriji Sjedinjenih Država, a sastoje se od upitnika o svakodnevnim navikama, privrženostima i vrednosnim opredeljenjima mladih, na šta se oslanjaju ovdašnji stručnjaci?

Možda su telefoni i internet zaista opasni. Možda su mladi zaista depresivni i dezorijentisani ni zbog čega drugog nego baš zbog mobilnih i interneta. Ali, da bi se reklo da je to tako, prethodno bi se to moralo istražiti. Ovde takvih istraživanja nema. Mi o sebi ništa ne znamo. Kada to tvrdi Twenge, postoji neko zaleđe podataka na osnovu kojih se njene tvrdnje mogu proveriti. Kada to tvrde ovdašnji stručnjaci, oni to rade napamet. Nije tačno da se odrasta tako što se odrekne ideala i iluzija. Odrasta se tako što se utvrde činjenice i ponaša se u skladu sa njima. Nisu ovde mladi ljudi nezreli, depresivni ili dezorijentisani – takva je akademska i stručna zajednica koja im sudi a da ništa ne zna o njima.

Peščanik.net, 23.07.2019.

________________

  1. Džin Tvengi, „Internet generacija. Dezorijentisanost dece u digitalnom dobu“, preveo Milan Đurišić (Novi Sad: Psihopolis, 2018).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)