Foto: James Nachtwey, Kabul 1996.
Foto: James Nachtwey, Kabul 1996.

Prikaz knjiga:
Decoding al-Qaida’s Strategy: The Deep Battle against America, Michael Ryan
The Terrorist’s Dilemma: Managing Violent Covert Organisations, Jacob Shapiro

Bežeći iz Avganistana posle 11. septembra, neki Bin Ladenovi sledbenici zapitali su se da li je napad na SAD bio greška. Među njima je bio jedan od najoštrijih Al Kaidinih pisaca, Abu Musab al Suri. Javno je podržavao Bin Ladena, privatno ga je opisivao kao tvrdoglavog egoistu. Jadikovao je nad posledicama 11. septembra: „Ishod će, čini mi se, biti katastrofalan za džihadsku struju nastalu početkom šezdesetih“. Al Suri je verovao da je režim avganistanskih talibana, verski najispravniji islamski emirat poslednjih vekova, uništen zbog provokativnog napada na državu koju Al Kaida nije mogla da pobedi. Pre 11. septembra, centri za obuku ove organizacije obrađivali su neprekidan lanac vrlo motivisanih regruta. Posle napada, Al Kaida se dala u bekstvo. Još jedan važan čovek ove organizacije, Abu al Valid al Masri, bio je još otvoreniji. Bin Laden je, rekao je on, odvukao svoje sledbenike u „provaliju“.

Deset godina kasnije činilo se da su sve ove brige bile opravdane. Do 2011. Al Kaida je svedena na nekoliko bandi skrivenih po planinama duž pakistansko-avganistanske granice. Zaokupljeni bežanjem od metka ili zarobljavanja, mogli su da izvode samo manje napade. Njihovi saveznici, avganistanski talibani, bili su samo bleda senka svoje nekadašnje snage: možda su se protiv Amerikanaca borili hrabrije, ali nisu bili ni blizu osvajanja Kabula po drugi put.

Ista priča je bila u Severnoj Africi, gde su lokalni ogranak Al Kaide, Al Šabab, iz Mogadišua najurile snage Afričke unije koje su se borile na strani prelazne savezne vlade Somalije. U Saudijskoj Arabiji je Al Kaida pretrpela još ozbiljniji udarac. Kraljevska porodica je 2003. godine morala da bude ubeđena da je Al Kaida prava pretnja, a nakon toga država je pokrenula orkestriranu i široku bezbednosnu i propagandnu kampanju. Verski velikodostojnici su na televiziji osuđivali ovu organizaciju.

Istovremeno, mnogi od najsposobnijih vođa Al Kaide, uključujući i Halida Šeika Muhameda, čoveka koji je isplanirao 11. septembar, čamili su u Gvantanamu. One koji su još uvek bili u Pakistanu dočekali su bespilotni bombarderi, toliko precizni da su neprekidno morali da budu u pokretu i nisu smeli da rizikuju i sastaju se na duže od nekoliko minuta. Udar zapada na Al Kaidine finansije doveo je Bin Ladena, naslednika jedne od najbogatijih porodica na svetu, u situaciju da prvi put u životu mora da brine o novcu. Zatim ga Amerikanci u maju 2011. pronalaze i ubijaju.

Sve to samo ilustruje koliko je preporod Al Kaide u poslednje tri godine bio neverovatan. Severna Sirija bi mogla da odigra ulogu koju je nekada imao Avganistan kao mesto za obuku džihadista pre nego što ih rasporede u matične zemlje. MI5 veruje da u Siriji ima nekoliko stotina britanskih džihadista. Ovaj broj je možda naduvan, ali ipak postoji velika verovatnoća da će se mladi ljudi iz Velike Britanije, koji ne uspeju da postanu mučenici u Siriji, vratiti u svoju zemlju da se bore. Sirija je sada sedište dveju organizacija povezanih s Al Kaidom: Al Nusra Fronta i pored nje (a ponekad u konkurenciji sa njom) Islamske Države Irak i Al Šam (ISIS). Ova organizacija se bori za islamsku vladavinu ne samo u Siriji, nego i u Libanu, Izraelu i okupiranim teritorijama. ISIS je sada odgovoran za čak 68 automobilskih bombaških napada mesečno u Iraku. U Jemenu, Al Kaida na Arabijskom poluostrvu preti da sruši vladu.

Kao što je pokazao napad na tržni centar Vestgejt u Najrobiju, sličnih događaja je bilo i u Africi. Početkom 2013, Al Kaidini elementi probili su se u severni Mali i privukli francusku vojsku. U februaru, mesec i po dana nakon što je poslao vojsku u severni Mali, Fransoa Oland je rekao da su francuske snage „u završnoj fazi operacije“. Šest meseci kasnije, Francuzi su još uvek tu. Komandant oružanih snaga, admiral Eduar Giljo, priznao je da se sukob proširio na susedne zemlje. „Mislim da bi trebalo da ih lovimo svuda“, rekao je on. „Zato sarađujemo sa našim susedima u Nigeru, Burkini Faso i Čadu, ali sarađujemo i sa Alžirom, tako da za njih nema skrovišta“. Ne bi trebalo da nas iznenadi ako u narednih šest meseci kaže da nešto mora da se uradi i u Nigeriji i Libiji. Ajman al Zavahiri sigurno zadovoljno posmatra ovaj period Al Kaide pod svojim vođstvom.

U knjizi Decoding al-Qaida’s Strategy (Dešifrovanje Al Kaidine strategije) Majkl Rajan pravi korisnu razliku između „razvučene“ ili „duboke“ borbe ideja i „bliske“ fizičke borbe. Nedavne uspehe Al Kaide možemo smatrati bliskim fizičkim pobedama od relativno malog značaja, ali Al Kaida i zapad vode i široku ideološku borbu, i upravo na tom polju, što je značajno, veći je problem što zapad ne može da pruži pristojan protivargument. U poslednje tri godine Bin Laden i Al Zavahiri su ubedili milione ljudi da su, uprkos svim svojim ekscesima, u pravu.

Njihova ključna poruka o dvostrukim standardima zapada toliko je dobro poznata da zahteva samo kratko podsećanje: zapadno stvaranje i kasnije napuštanje mudžahedinske borbene sile za sukob sa Rusima, zanemarivanje svetog principa habeas corpus u vanpravnim izručenjima; zatvaranje bez suđenja u Gvantanamu; ponižavanje i mučenje zatvorenika u Iraku; upotreba bespilotnih bombardera CIA-e u Pakistanu, Somaliji i Jemenu; i poslednje u nizu, NSA i nepoštovanje privatnosti. Za ovaj spisak kršenja ljudskih prava, tvrdi Al Kaida, objašnjenje se krije u zapadnjačkom preziranju islama. Potom se kao dokazi navode postupci nekih marginalnih ličnosti koje zaista mrze islam poput pastora Terija Džonsa.

Jedan aspekt američke upotrebe torture je, uzgred, privukao nedovoljno pažnje. Halid Šeik Muhamed je izložen simuliranom davljenju najmanje 183 puta. U jednom trenutku je otkrio metod svog islednika, uključujući i to koliko dugo (40 sekundi) ovaj sme da mu sipa vodu niz grlo. Na kraju je čak odbrojavao sekunde prstima. Ljudi koji su pročitali transkripte njegovih priznanja kažu da su neke njegove informacije dovele do hapšenja vodećih džihadista.

Ali Halid Šeik Muhamed je kasnije rekao Crvenom krstu da je davao i lažne podatke kako bi zavarao Amerikance. Što je najvažnije, nije odgovorio na pitanja o lokaciji ni Al Zavahirija (uprkos tome što su se videli dan pre njegovog hapšenja) ni Bin Ladenovog kurira, Abu Ahmeda al Kuvajtija, čoveka koji je doveo Amerikance u Abotabad. Drugi zatvorenici rekli su Amerikancima da je Halid Šeik Muhamed godinama dobro poznavao Al Kuvajtija. Dakle, simulirano davljenje nije samo potvrdilo Al Kaidinu priču, nego je bilo i neefikasno.

Ima mnogih drugih primera kontraproduktivne zapadne politike. Na primer, napad bespilotnog bombardera 2013. na talibanskog vođu Hakimulaha Mehsuda. Znalo se da je Mehsud slao bombaše samoubice po čitavom Pakistanu, pa ipak je njegova pogibija izazvala talas saosećanja u zemlji. To je za SAD istovremeno bila i bliska fizička pobeda i duboki poraz. Iako su mnogi Pakistanci bili srećni što im Mehsud više nije pretnja, više su držali do toga da američka upotreba bespilotnih bombardera u Pakistanu predstavlja neprihvatljivo kršenje suvereniteta i nacionalno poniženje. Simpatije za Mehsuda poljuljane su tek kada je jedan novinar otkrio da je njegova kuća u plemenskoj oblasti koštala 120.000 dolara (ogroman novac u tom delu Pakistana) i da je imala prostrane bašte i voćnjake.

Ova vest je narušila pažljivo negovani imidž talibana kao svetih ratnika koji se odriču ovozemaljske udobnosti zarad svoje vere. Neki džihadisti izazivaju takvo divljenja kakvo zapadni socijalisti gaje prema dobrovoljcima koji su se borili u Španiji. Prizor fizički spremnih momaka na Jutjubu, hrabrih, idealističkih i pobožnih, kako se umivaju u planinskim potocima, daju džihadizmu romantičan prozvuk. Bin Laden je sjajno iskoristio ovaj imidž, budući da se odrekao svog bogatstva u ime mučnog života i borbe. Može se pomisliti da bi za SAD bilo bolje da su bespilotne letelice upotrebile ne da love Mehsuda, nego da njegove obožavaoce zaspu lecima sa slikama njegovog luksuznog života.

Vešto izgrađeni robinhudovski imidž samo je deo priče. Rajanov cilj u Dešifrovanju Al Kaidine strategije bio je, kako sam kaže, da identifikuje druge aspekte podrške radikalnog islama, da bolje pripremi američke stratege za dugu bitku. Knjigu čine rezimei, prevodi i analize važnih Al Kaidinih tekstova, uključujući Al Zavahirijeve Vitezove pod zastavom Poslanika, Upravljanje divljaštvom Abu Bakra Nadžija, Praktični kurs gerilskog ratovanja (koji zapravo nije ideološki tekst nego opis borbene taktike) Abd al-Aziz al-Mukrina, razni članci Abu Ubaida al-Kurašija uključujući i Ratovanje četvrte generacije, u kome se tvrdi da Al Kaida treba da se postavi kao revolucionarna avangarda, i na kraju, stari omiljeni tekst na mnogim džihadističkim sajtovima, Poziv na globalni islamski otpor Abu Musab al-Surija.

Rajanov pregled pogađa ključne elemente Al Kaidine primamljivosti. Čak će i mnogi njeni protivnici na Bliskom istoku prihvatiti da ova organizacija pokušava da odgovori na poniženje koje arapskom narodu priređuju kolonijalne evropske sile, SAD, Izrael i, prema Al Zavahiriju, Ujedinjene nacije, multinacionalne kompanije, internet provajderi, globalni mediji i međunarodne humanitarne agencije. Svi su oni optuženi da koriste marionetske režime na Bliskom istoku za produžavanje kolonijalnog projekta drugim sredstvima.

Dok sam putovao po Bliskom istoku za vreme Arapskog proleća, reč koja se najčešće pojavljivala u parolama u raznim prestonicama nije bila „sloboda“, kako su zapadni mediji isticali – nego „dostojanstvo“. Neuspeh Arapskog proleća ojačao je Al Kaidu. Na trenutak se činilo da autoritarne režime protiv kojih se Bin Laden bunio neće srušiti džihadsko nasilje nego snaga naroda. Danas su te nade iščezle. I zaista, možda će se ispostaviti da je od uspešnog napada egipatske armije na demokratski izabranu vladu Muslimanskog bratstva Al Kaida imala koristi koliko i od američke invazije na Irak. Već je poznat argument da samo džihadisti imaju dovoljno odlučnosti i motiva da počiste utvrđene diktatorske režime.

Naravno, Al Kaida se suočava sa izazovima kao i druge ekstremističke grupe, a jedan od najvećih je održavanje ideološkog jedinstva. Postoje sporna pitanja: da li se treba koncentrisati na bliskog neprijatelja (autoritarni režimi u arapskim zemljama) ili dalekog neprijatelja (SAD)? U godinama talibanske vladavine u Avganistanu njeni čelnici su bili podeljeni na one koji podržavali zaštitu režima i one koji su želeli da iskoriste Avganistan kao platformu za globalne napade, čak i ukoliko bi to ugrozilo vladavinu mula. Članovi Al Kaide ne slažu se oko toga koliko energije treba posvetiti ubijanju šiita.

Postavljalo se i pitanje o hijerarhiji i da li Al Kaida treba da bude hijerarhijska organizacija. Mnogi autori sa zapada pokušali su da opišu strukturu Al Kaide. Centralno rukovodstvo često se poredi sa upravnim odborom multinacionalne kompanije koja nadgleda lokalne filijale. Filijale moraju makar u nekoj meri da prate politiku Al Kaide i zauzvrat mogu da koriste ime brenda. U još jednoj paraleli sa poslovnim svetom, kaže se da Al Kaida ima filijale, a ne potpuno kontrolisane podružnice. Bin Ladenova inovacija bilo je to što je džihadu dao globalnu dimenziju.

Imajući u vidu taj vrlo široki cilj, on i Al Zavahiri mogli su da tolerišu razne lokalne pokrete sa mnogo užim ciljevima. Kakva je šteta ako, na primer, tuniske selafije koji se bore protiv vođe „Preporoda“ Rašida Ganušija, tvrde da su iz Al Kaide? Možda Al Zavahiri ima važnije prioritete, ali neće se buniti ako se neko bori protiv tuniskog ogranka Muslimanskog bratstva u njegovo ime. Neizvesnost o tome ko jeste a ko nije član Al Kaide ima još jednu prednost. Zapadni mediji odavno imaju običaj da svaki napad džihadista proglase za delo Al Kaide. Od bombardovanja Hubarskih kula 1996. u Rijadu do napada u Mumbaju 2008, prvi impuls uvek je bio da se okrivi Al Kaida, iako je naknadno utvrđivano da ona u datim događajima nije imala direktnu ulogu.

Ili bombardovanje madridskih vozova 2004. Uprkos kontradiktornim dokazima, španski pravosudni organi su zaključili da ne postoji direktna naredba za napad od čelnika Al Kaide u Pakistanu. Ali nema sumnje da je Al Kaida inspirisala napad. Al Kaidini traktati pronađeni su na računarima zaverenika. U jednom članku se raspravljalo o prednostima mogućeg napada na Španiju kao načinu za postizanje povlačenja španskih snaga iz Iraka – cilja koji je postignut. Da li je onda napad na madridske vozove bio Al Kaidin napad? U kojoj meri bi se neka nacionalna džihadska grupa koja pokušava da sledi ideje Al Kaide mogla opisati kao deo te organizacije?

U Pešavaru je početkom devedesetih Abu Musab al-Suri održao seriju predavanja, sada poznatih u krugovima džihadista, u kojima je zagovarao decentralizovane, labave saveze koji bi lakše izmicali zapadnjačkim bezbednosnim sistemima. Do 11. septembra tvrdio je da Al Kaida uopšte i nije grupa nego „poziv, oznaka, metodologija“, koji će opstati čak i ako njeno rukovodstvo bude eliminisano, što je očekivao da će se desiti. Ova pitanja zaokupljaju Džejkoba Šapira. Problem sa kojim se suočava teroristički lider, tvrdi on, jeste kako da njegovi potčinjeni primene upravo odgovarajuću količinu nasilja na prave ciljeve. Jedino tako organizacija može zadržati podršku naroda i visok borbeni moral članstva, dok se vladi protiv koje se bori istovremeno pokazuje kao dovoljno velika pretnja koja treba da bude ozbiljno shvaćena. Ako neka grupa ubija previše civila, podrška naroda će izostati; ako upotrebljava premalo nasilja, vlada će je otpisati kao irelevantnu i njeni ljudi će otići u aktivnije organizacije.

Kako Šapiro tvrdi, Privremena IRA bila je izuzetno vešta u kalibriranju koliko će i kakvo nasilje upotrebiti. Pošto je izvela niz spektakularnih napada u Severnoj Irskoj, prešla je na ekonomske ciljeve u Londonu. Za slučaj da vlada nije razumela poruku, u ključnom trenutku tokom pregovora izvela je minobacački napad na aerodrom Hitrou koji je, kaže Šapiro, namerno sproveden tako da projektili ne eksplodiraju. To je pomoglo da vlada shvati da bi ustupci možda bili dobra ideja. Kada je Privremena IRA postigla dogovor, otcepljena Stvarna IRA je pokazala daleko manju suptilnost. U prvom bombaškom napadu u Omi ubili su 29 civila, izgubili podršku javnosti i onesposobili organizaciju za naredne tri godine.

Fenomen preteranog nasilja je strukturni. Mnogi mlađi pripadnici terorističkih organizacija toliko su snažno motivisani da se zalažu za više nasilja nego što rukovodstvo smatra da je nužno. A postoji još jedan inherentni problem. Neki dobrovoljci se ne prijavljuju iz iskrenog političkog ubeđenja, nego zbog osećaja moći koji prati izvršavanje nasilnih zadataka. Takvi zaneseni regruti umeju da protraće sredstva organizacije. Sa ovim su se problemom, smatra Šapiro, suočavale sve terorističke organizacije, od predrevolucionarne Rusije do Gaze. Rukovodstavo, dakle, treba da kontroliše i ciljeve i novac. Šapiro jasno prepoznaje dilemu: mehanizmi neophodni za vršenje kontrole, kao što su polu-sudski procesi za kažnjavanje zabludelih članova, priznanice i dokumenti kojima se novi članovi obavezuju da će slediti politiku rukovodstva – sve to čini grupu ranjivom. Ako bezbednosne službe pronađu dokumenta ili računarske datoteke, rezultat mogu biti duge zatvorske kazne za sve učesnike.

Šapiro smatra da ova opšta pravila važe za Al Kaidu koliko i za bilo koju drugu grupu. Ova organizacija je bila toliko efikasna pre 2001. zato što je bila u vrlo neuobičajenoj situaciji da ima mesto odakle može da operiše – talibanski Avganistan – sa državnim aparatom koji joj je omogućio da regrutuje, obučava i obrađuje hiljade boraca. Samo rukovodstvo je moglo da izabere vrlo sposobnu grupu ljudi koji će izvršiti napade 11. septembra. Kako su Amerikanci kasnije otkrili, Al Kaida je u tom trenutku već imala ogromnu papirologiju. Bilo je čak i ugovora o radu sa jasno definisanim godišnjim odmorima. Samo što ih u avganistanskim bezbednosnim agencijama niko nije tražio. Posle 11. septembra sve se promenilo. Uloga Al Kaide u pružanju otpora američkim snagama u Iraku otkrila je probleme sa kojima se organizacija suočila u neprijateljski nastrojenom bezbednosnom okruženju.

Godinu dana nakon invazije jordanskih džihadista, Abu Musab al Zarkavi je osnovao „Monoteističku i džihadsku grupu“. Tokom 2004, nakon razgovora sa rukovodstvom Al Kaide u Pakistanu, grupa je preimenovana u Al Kaidu u Iraku. Zarkavi, koji je prezirao šiite, krenuo je da ih ubija, često odrubljujući im glave, što je snimano i objavljivano na Jutjubu. Njegova ideja je bila da će se šiiti na kraju okrenuti protiv njega, što će radikalizovati sunitsko stanovništvo, pa će njegova baza simpatizera porasti. Rukovodstvo Al Kaide u Pakistanu shvatilo je da je to užasan plan. Oni nisu pokušavali da izazovu građanski rat tako što će Zarkavi organizovati masovno ubijanje iračkih civila, nego su želeli da se Al Kaida u Iraku fokusira na okupatorske američke snage.

Pismo Al Zavahirija upućeno Zarkaviju koje su Amerikanci zaplenili otkrilo je da je rukovodstvo Al Kaide pokušavalo da obuzda iračkog komandanta. „Među stvarima na koje muslimansko stanovništvo koje te voli i podržava nikada neće pristati,“ pisao je Al Zavahiri, „jesu scene klanja zarobljenika… Mi smo u ratu, i više od polovine ovog rata vodi se na medijskom bojnom polju“. Zarkavi nije želeo to da čuje i njegovo sektaško nasilje se nastavilo do trenutka kada se, umesto da se radikalizuje, većina sunita zgrozila i okrenula protiv Al Kaide u Iraku, u nekim slučajevima joj pružajući aktivan otpor.

Rajan tvrdi da Al Kaida ne može da dobije dugoročni rat jer je u tome sprečava osnovna strateška kontradikcija. Iako veruje u fluidni, nekonvencionalni, bezgranični globalni džihad, ona mora i da uspostavi Al Kaidinu državu u središtu muslimanskog sveta kao prvi korak u obnovi kalifata. Ali ako severna Sirija, na primer, preraste u novi Avganistan – u mesto gde će odsustvo centralne vlade značiti da Al Kaida može da regrutuje, obučava i obrađuje dobrovoljce bez straha od bezbednosnih službi – Amerika bi verovatno intervenisala. Nepotrebno je reći, dolazak zapadnih trupa bi pomogao Al Kaidi, koja bi ponovo osudila mržnju krstaša prema islamu i njihovu želju da silom kontrolišu Bliski istok. Drugim rečima, ako uđe u Siriju, Amerika će se suočiti sa dilemom iz naslova jednog avganistanskog Al Kaidinog časopisa iz 2009: „Katastrofalna okupacija ili ponižavajuće povlačenje?“

Međutim, Al Kaida će imati još veće probleme. Kako bude širila svoje operacije po svetu, njeno centralno rukovodstvo će po svemu sudeći biti skrajnuto, jer neće moći da spreči brutalne akcije lokalnih boraca koje će umanjiti lokalnu bazu simpatizera. Kako je Edvard Snouden otkrio, sposobnost zapada za presretanje kanala komunikacije toliko je uznapredovala da bi kontrolisanje mlađih boraca na toj razdaljini bilo praktično nemoguće, a pravo je pitanje koliko će se još novih Zarakavija pojaviti. Uvek kad su džihadske snage koje podržavaju Al Kaidu preuzimale kontrolu nad nekom teritorijom, pokazivale su takvo nasilje da su ih ljudi odbacivali.

Dolina Svat u Pakistanu pravi je primer ovog procesa i pokazuje zašto će Al Kaida teško dobiti duboki idejni rat. Iscrpljeni višedecenijskom korumpiranom i nefunkcionalnom vladavinom Islamabada, stanovnici Svata su se u jednom trenutku zapitali da li bi možda bolja opcija bili džihadisti. Posle niza grešaka pakistanske vojske, neki lokalni džihadisti su 2008. uspeli da prigrabe vlast u Svatu, nakon čega su počeli da bičuju i obezglavljuju svakog čiji im se izgled nije dopadao. Kada je vojska konačno reagovala i povratila kontrolu, lokalno stanovništvo ju je preko volje pozdravilo, zaključivši da je korumpirana i nefunkcionalna vlada bolja nego religijska i nasilna. Isti proces bi mogao da se odigra u Siriji, u delovima Severne Afrike i nekim zemljama gde Arapsko proleće nije uspelo. Drugim rečima, biće potrebno još mnogo bliskih sukoba pre nego što se okonča duboki rat.

Owen Bennett-Jones, London Review of Books, 19.12.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 20.12.2013.

AVGANISTAN
NAŠ TERORIZAM