Poznato je da reč „šetati“ (гулять) na ruskom jeziku ima nekoliko značenja. Ponekad se ta značenja međusobno prepliću, a ponekad, jedno drugo čak sasvim prekrivaju.

Ponekad, u bukvalnom smislu te reči, šetati znači ići (pojedinačno ili u grupi) sporim hodom po ulici, po senovitoj aleji, šumskom stazom, školskim ili bolničkim hodnikom, seoskim sokakom pevajući i razvlačeći svoju malu harmoniku, po bulevaru sa štapom ili s damom podruku.

Da, baš po bulevaru. Bulevari su, između ostalog, baš za to i smišljeni. I to prilično davno. I baš kao naš stari znanac, onaj vetropir i pomodar Evgenije Onjegin, mi i danas ponekad izlazimo na neki od naših bulevara i šetamo po njihovim prostranim šetalištima sve dok nas budni i oprezni specijalci odatle ne oteraju.

Uzgred, ovih poslednjih prazničnih dana, specijalci takođe masovno šetaju po centru naše prestonice. No oni šetaju u nešto malo dugačijem smislu te reči. Ovaj je smisao bliži onom koji je često propraćen sledećim razgovorom: “A, šta kažeš? Pošteno se mi sinoć „našetasmo“![1] Bilo je odlično. Evo, mene još uvek boli glava”. Specijalci se na glavobolju ne mogu žaliti jer imaju kacige. Zato ostali učesnici šetnje i te kako mogu jer specijalci, osim kaciga, imaju i pendreke. Eto vam lep primer kako se razna značenja jedne iste reči mogu preplitati.

Tu, sasvim nedavno, pošto sam bio neposredni svedok (i u neku ruku učesnik) “prekida” jedne naše šetnje po Nikitskom bulevaru, pozvali su me na TV kanal Dožd da povodom tog spomena vrednog događaja iznesem svoje sveže utiske. I ja sam ih izneo. Pred kraj našeg razgovora, voditelj me je skoro izvinjavajući se i nekako uvijeno upitao hoću li se ja i dalje šetati gradom na mestima po svom slobodnom izboru (u smislu, tamo gde mi se prohte) ili ću se, barem na neko vreme, tih svojih šetnji odreći. Otvoreno sam mu odgovorio da je to moj grad, da su to moje ulice, moji bulevari, moje klupe, moje detinjstvo i mladost i da nemam ni najmanju nameru da se svojih starih navika odričem. I još sam mu rekao da to, naravno, nije manifestacija nekakve moje “ludačke hrabrosti”, već da je to moja najobičnija, prosto banalna sebičnost. Nemam nameru da nekim nepoznatim ljudima dobrovoljno predajem svoj grad. Tim pre ako se ti ljudi ponašaju kao okupatori.

Negde u isto vreme, telefonom me je pozvao Grigorij Čhartišvili (Boris Akunjin) i upitao, da li sam voljan da u društvu sa još nekim mojim kolegama piscima, zajedno prošetamo po bulevarima našeg grada. Odmah sam pristao. Dogodilo se da je naša stara, sasvim privatna navika da se s vremena na vreme sastajemo i nigde ne žureći, uz laki razgovor o bilo čemu (pa i o književnosti), spokojno šetamo po bulevarima i starim uličicama našeg grada, odjednom dobila crte društveno angažovane akcije.

Priznajem, pretvaranje privatnog u javno (i obratno) je tema već sama po sebi veoma zanimljiva. No u konkretnom slučaju, zahvaljujući izdašnim naporima krajnje nespretne i apsolutno nesposobne vlasti, poslednjih dana je reč “šetnja” sasvim neočekivano dobila još jednu novu, ovoga puta društveno-političku konotaciju. “Šetnja” i “protest”, “šetnja” i “otpor”, “šetnja” i “demonstracija našeg odnosa prema vlasti”, odjednom su sve te reči postale sinonimi. I to je njihovih ruku delo. Sami su to zamesili. Sami su sebi napravili to da kada čuju svoje građane kako jedni drugima upućuju bezazleno pitanje „hoćemo li da se prošetamo?“, sada moraju smeteno da drhte.

I, hajde da prošetamo! Prošetajmo se u prijatnom društvu veselih dobronamernih ljudi. Ako mene pitate, mene lično ovaj susret će veoma obradovati. Ionako se ne srećemo onoliko često koliko bi to želeli. Rečju, hajde da prošetamo!

Grani.ru, 10.05.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno  

Peščanik.net, 13.05.2012.

———–    

  1. pored šetati i besposličiti, glagol гулять na ruskom znači još i veseliti se, bančiti, provoditi vreme u pijančenju, terevenčiti.