Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

Vest da je Gordana Jovanović, zamenica višeg javnog tužioca u Beogradu, napustila to tužilaštvo i prešla u notare, odnosno javne beležnike, nije neka vest, kako bi to novinari rekli – sa potencijalom. Veliki broj tužilaca već godinama odlazi iz pravosuđa, razočaran fingiranjem sprovođenja zakona ili naprosto odbijanjem i dovijanjem državnih institucija da ne sprovode čak ni zakonske odluke. Ali kada bismo rekli da je Gordana Jovanović bila tužiteljka odgovorna za slučaj Helikopter, nastao kada je 13. marta 2015. poginulo sedmoro ljudi, posle čega se aktuelna naprednjačka vlast dobrano uzmuvala da dokaže da ni tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, a ni još uvek aktuelni ministar zdravlja Zlatibor Lončar nemaju nikakve veze sa tim slučajem, stvar poprima drugačije obrise.

Dve su verzije koje kolaju o ovom slučaju. Prva – da je zamenica nadležna za ovaj slučaj otišla iz tužilaštva u potrazi za boljim uslovima života, odnosno da je u notare prešla da bi popravila finansijsku situaciju. Druga verzija je da je otišla zbog ljutnje jer joj je predmet preuzela šefica, odnosno v.d. višeg javnog tužioca u Beogradu Nataša Krivokapić, koja je zapečatila ovaj predmet tako što je rekla da tu nema ničije krivične odgovornosti.

Tu je zanimljivo par stvari. U višednevnoj prepisci sa medijima, Gordana Jovanović je tvrdila da je za ovaj predmet bila nadležna od 13. marta do oktobra 2015. kada je i otišla iz Višeg tužilaštva u notare. Međutim, Više javno tužilaštvo je tek 30. juna ove godine saopštilo javnosti da je nakon sprovedenih predistražnih radnji doneta odluka o nepokretanju istrage u slučaju Helikopter i da niko nije krivično odgovoran.

Iz Višeg javnog tužilaštva se osim pomenutog saopštenja tada niko nije oglašavao, mediji su analizirali odluku, negodovali, ali je stvar na kraju legla i predmet je skoro otišao u zaborav kao još jedan u kojem su državne institucije, ovaj put tužilaštvo, u zaštitu uzele političare na vlasti. Sve do pre neki dan, kada je portal Insajder objavio odgovor Višeg javnog tužilaštva na pitanje zbog čega odluku o nepostojanju krivičnog dela u predmetu Helikopter nije potpisao postupajući tužilac u predmetu, a to je bila Gordana Jovanović. Onda je klupko počelo da se odmotava.

“Odluku da se ne pokreće postupak u formi službene beleške potpisala je javna tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nataša Krivokapić imajući u vidu da se radilo o složenom predmetu za koje je interesovanje javnosti bilo veliko, a da u praksi Tužilaštva ovo nije presedan niti je prvi put da tužilac preuzme na sebe odgovornost u komplikovanim i važnim predmetima i bude potpisnik konačne odluke donete u predmetu, zbog čega i nije bilo razloga da javni tužilac postupi shodno čl. 24 Zakona o javnom tužilaštvu i izda obavezno uputstvo”, piše u odgovoru novinarima Insajdera.

Upravo to je iznova podgrejalo sumnje da je odluku u ovom slučaju zapravo donela politika, kao i to što je čitavih osam meseci nakon što je predmet razdužen od tužiteljke koja je radila na njemu, baš šefica tužilaštva odlučila da preuzme predmet i da ga stavi ad acta i zatim pošalje u arhivu.

Sumnja da je šefica Višeg javnog tužilaštva zapravo uradila posao za političare je tim veća što se baš niko iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu ni do danas nije okuražio i izašao pred medije i objasnio razloge odluke da nema krivičnog dela u postupanjima ministara odbrane i zdravlja u slučaju Helikopter. Sve je do danas ostalo na prvom šturom saopštenju.

Da ne bude nedoumica, odluka da viša tužiteljka okonča rad na predmetu nije nezakonita, ali je svakako par exellance primer kako se sprovodi politička volja i ide uz dlaku vlasti. Javni tužilac ima zakonska ovlašćenja da uzme predmet od zamenika tužioca i da ga dodeli nekom “podobnijem”, a može i da preuzme predmet od nižeg tužioca.

Ipak, iako je mešanje višeg tužioca u rad nižeg zakonom dozvoljeno, ono nije uobičajeno u praksi. Jedini slučaj za koji iz svoje dvadesetogodišnje prakse praćenja pravosuđa pouzdano znam da se desio je bio čini mi se 2005. godine. Tada je opštinski tužilac u jednom beogradskom tužilaštvu podigao optužni predlog protiv tadašnjeg visokopozicioniranog političara – Miloša Aligrudića (DSS) i visokog funkcionera SPO Aleksandra Milutinovića. Oni su u to vreme bili na čelu JAT Ervejza, prvi kao predsednik Upravnog odbora, a drugi kao generalni direktor. Tužilac je tvrdio da su nezakonito isplatili neke silne milione zaposlenima da bi ugušili seriju štrajkova, a tada je bio aktuelan štrajk aviomehaničara koji su, između ostalog, tražili i isplatu zaostalih plata. Na vlasti je tada bio Koštuničin DSS, pa je potpuno jasno iz kojih struktura je i došla urgencija da se ovaj predmet zatvori baš odlukom višeg tužioca. Sećam se samo da je postupajući tužilac bio zbunjen i ljut zato što mu je predmet, na njegove oči, zatvoren.

Upravo ovakve situacije, zaštita političara i ljudi bliskih vlasti, je i razlog što se svaka vlast trudi da na čelne funkcije u tužilaštvima postavi svoje ljude. Nisu to mehanizmi koje su naprednjaci izmislili. Svojevremeno je cilj Slobodana Miloševića bio da na čelne pozicije u tužilaštvima i sudovima postavi podobne i sebi bliske kadrove. To je urađeno prilikom izborne krađe 1996-1997. godine u Beogradu, pa je tek nakon dolaska Gonzalesove komisije tadašnjoj opoziciji priznata izborna pobeda u glavnom gradu.

Srpski pokret obnove Vuka Draškovića prilikom paktiranja sa socijalistima 1998-1999. godine je od Slobodana Miloševića tražio procenat mesta u sudovima i tužilaštvima saglasno koalicionom sporazumu. To isto je svojevremeno uradio i Vojislav Šešelj kada je sa radikalima pravio koaliciju sa Miloševićem. Ovi kadrovi su uglavnom i danas u tužilaštvima i sudovima.

Onda su posle pada Miloševića sa vlasti na red došli demokrati, da i oni guraju svoje ljude u tužilaštva. Neka vrsta čistke je napravljena za vreme Sablje, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, pa je iz tužilaštva 21. marta 2003. “izleteo” tadašnji republički tužilac Siniša Simić, dok je sutradan beogradski okružni javni tužilac Rade Terzić podneo ostavku “iz ličnih razloga”. Umesto Simića za v.d. republičkog tužioca je postavljen Đorđe Ostojić, koji danas zbog uloge u Sablji ne može da napreduje do mesta tužioca za ratne zločine, na koje je konkurisao, iako je još od 2003. na mestu zamenika republičkog tužioca.

Tužilaštvo nikad nije bilo nezavisno od politike. Svaka vlast je postavljala svoje tužioce i svoje sudije. Što se tužilaštva tiče, razlog leži u Ustavu Srbije, koji u članu 156 navodi da je tužilaštvo samostalno, ali nigde ne navodi da je i nezavisno. To pokazuje način izbora, jer se tužioci biraju u parlamentu, na predlog Vlade Srbije, kojoj kandidate dostavlja Državno veće tužilaca. U Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Italiji… izbor tužilaca je izmešten iz ruku politike, pa tužioce bira struka, odnosno posebno veće tužilaca. Parlament je zaobiđen. U Srbiji nije tako. A slučaj ekspresnog završetka slučaja Helikopter je potvrdio tezu da politika i danas upravlja tužilaštvima.

Autor je novinar i urednik u beogradskom dnevniku Danas. @aroknic

Peščanik.net, 13.10.2016.

HELIKOPTER