Fotografije čitalaca, Stojanov Dušan

Fotografije čitalaca, Stojanov Dušan

1.

U nedelju, 12.04.2015, papa Franja je govorio o tri ogromne tragedije bez presedana, koje je čovečanstvo doživelo u 20. veku. Jedna je početkom veka pogodila jermenski narod unutar Otomanskog carstva, a druge dve su zločini koje su počinili nacistički režim i staljinistički režim, objasnio je papa. Na stranu sad što papa ovde govori o genocidu, što možda nije primereno kada je reč o masovnim staljinističkim zločinima (sporno je tu što nema nikakvih naznaka da su ljudi u Sovjetskom Savezu masovno stradali zbog svoje etničke, rasne ili religijske pripadnosti, što je nužan uslov da se zatiranje jedne grupe označi kao genocid). Za nas je važnije i daleko neugodnije to što u kontekstu zločina velikih razmera papa Franja na kraju pominje kao genocid i masovno ubijanje civila u Bosni (pored Kambodže, Ruande i Burundija) u poslednjoj deceniji 20. veka, dakle masakre za koje je direktno odgovorna srpska strana. Tako je bolno podsećanje na nedavnu zločinačku istoriju koja se ovde uporno želi skloniti u stranu stiglo par dana pre zvanične posete predsednika Srbije Vatikanu i papi Franji lično.

U petak, 17.04.2015, predsednik Srbije je vladinim avionom krenuo za Vatikan, u dogovorenu posetu. Avion se, međutim, pokvario usred leta, zbog čega se sa pola puta vratio nazad u Beograd. Reč je inače o avionu koji ima bogatu istoriju kvarenja i krajnje je nepromišljeno što ga s takvim letačkim kartonom bilo ko iz vrha države i dalje koristi. Štaviše, ima mesta za pitanje šta je uopšte u glavama ljudi koji su i dalje spremni da rizikuju život u tom avionu. To pitanje bi nas moglo dovesti i do sledećeg: ako se tako nemarno odnose prema svojim životima, kako će ti ljudi donositi odluke koje utiču na živote njihovih sugrađana? (U sklopu vesti o incidentu, treba posebno obratiti pažnju na „šaljivu“ izjavu predsednikovog savetnika Olivera Antića, u pravom „srpskom“ duhu.) Pored toga, šta nam to što osobe iz vrha države lete jednom nepouzdanom letelicom govori o stanju u zemlji na čijem su čelu? Kakvi su potencijali i zemlje i njene političke elite, ako se već niz godina potvrđuje da nisu u stanju da obezbede jedan sigurni vazduhoplov za reprezentativne svrhe? Konačno, ako oni rade u tako nebezbednim uslovima i očito nisu u stanju da te uslove poboljšaju, dakle – ako im je glava u torbi dok obavljaju svoj redovni posao, koliko su onda ugroženi životi običnih građana u Srbiji?

To je sve, razume se, samo jedan smer u kome bi moglo krenuti razmišljanje o ovom opasnom incidentu u vazduhu koji se na sreću okončao bez težih posledica. Drugi smer ticao bi se biografije predsednika Srbije te izjave o genocidima u 20. veku pape Franje. Ta izjava u neposrednoj je vezi – i to negativnoj – s predsednikovim angažmanom iz devedesetih: papa Franja je praktično osudio političko i drugo delovanje današnjeg predsednika Srbije u tom periodu. Na osnovu toga, moglo bi se spekulisati i o izbegavanju susreta sa papom od strane našeg predsednika. Ovdašnji vrh nije se oglasio niti protestovao protiv papinog sažetog istorijskog osvrta na prošlo stoleće. Ali, odustajanje od posete moglo bi se razumeti i kao jedan takav, istina nemušti gest protesta, koji se skriva pod krinkom izgovora o kvaru na avionu. Jeste, predsednik Srbije se odmah izvinio svojim nesuđenim domaćinima, a pokrenuta je i procedura da se utanači datum nove posete. Ali, da bi se otklonile potencijalne sumnje, treba bez ostatka prihvatiti vest o kvaru motora na avionu i spretnom pilotu koji je ipak uspeo da stabilizuje letelicu posle dva kilometra propadanja iznad mora.

U tom slučaju, moje spekulacije ne samo što su čisti višak nego su i pakosna insinuacija protiv domaćeg državnog vrha. Svi znamo da se avioni kvare i da se ponekad zbog toga ruše. Nesreće se dakle događaju, čak i kada lete najviši državni zvaničnici. Godine 2010, u avionskoj nesreći u Smolensku, stradalo je pola državnog i vojnog vrha Poljske. (Pet godina kasnije, saznaćemo da je taj avion možda pao jer su pijani putnici tražili od pilota da slete uprkos magli na aerodromu.) Zašto nas onda izjeda sumnja? Odgovor je bolno jednostavan: u protekle dve i po decenije korumpirana je većina mesta sa kojih bi po prirodi stvari morale da stižu istinite informacije. Kada se kaže da je domaće društvo razoreno, pod tim se ne misli samo na materijalnu devastaciju koja i dalje traje. Reč je i o devastaciji u jednom epistemološkom smislu: uništene su procedure i institucije preko kojih se uspostavlja i posreduje istinita predstava stvarnosti, slika dakle koja bi po nekim svojim ključnim obeležjima morala verno da odražava realno stanje stvari.

2.

Da bi bilo jasno o čemu se zapravo radi, podsetimo se ključnih delova priče koju već nedeljama pokušavamo da sklopimo o udesu vojnog helikoptera u noći između 13. i 14. marta, a u kome je život izgubilo sedam osoba. Kad kažem ključnih, mislim na one delove te priče koji potvrđuju da danas u Srbiji nismo u stanju da se – recimo to krajnje jednostavno – složimo oko istine. Kola hitne pomoći koja su nosila bebu čiji je život bio ugrožen iz Novog Pazara u Kragujevac (ili Kraljevo) zaglavila su se na delu putu između Raške i Kraljeva zbog klizišta koje je zatrpalo kolovoz. Saobraćajna policija iz Kraljeva je zvanično saopštila da sva kola moraju da čekaju dok se put ne raščisti, jer na tom delu nema alternativnih puteva. To nije tačno: postoje dva alternativna puta, pored Ibarske magistrale, kojima se može stići od Raške do Kraljeva. Da li su policajci iz Kraljeva lagali? Kako stoji istina u zemlji u kojoj saobraćajna policija daje netačnu informaciju o putnim pravcima? Ko drugi, ako ne saobraćajna policija, treba da dâ verodostojne informacije o putnim pravcima? Ima li smisla sumnjati u saopštenje saobraćajne policije o stanju na putevima?

U odnosu na sve što se dogodilo te noći, ovo je banalan primer. Nimalo međutim nije banalno to što danima nismo mogli da saznamo tačno vreme pada helikoptera. Ko je nadležan da saopšti tu informaciju? Čitavih pola sata posle pada helikoptera puštena je informacija da je helikopter sleteo. Da li je odmah trebalo da posumnjamo u tu vest? Zašto bismo uopšte imali razloga da jednu zvaničnu vest o jednom takvom događaju uzmemo za laž? A ipak se ispostavila kao laž. Rano ujutru stigla je vest da je helikopter pao. Mnogo kasnije saznali smo da je pao nešto malo posle 22.30. Takođe smo saznali da se za olupinom pale letelice tragalo više od tri sata, i da su delovi pronađeni oko 2.00 ujutru. Onda smo dobili i vest da je helikopter pao na oko 800 metara od piste surčinskog aerodroma. Niko, međutim, nije dao uverljivo objašnjenje zašto je bilo potrebno tri sata da se pronađe letelica koju je kontrola leta sve vreme imala na radaru, čija je posada imala uključene mobilne telefone, koja se srušila usred ravnice unutar naseljenog područja i praktično u reonu samog aerodroma. Pored toga, sama vest o padu data je takođe nekoliko sati po pronalasku olupine.

Niko ne objašnjava ni zašto u potragu za letelicom nisu krenule jedinice koje treba da obave taj posao. Uz sve to, informacije sa samog mesta nesreće su tako šture, da se u stvari još uvek tačno ne zna ni gde se zapravo helikopter srušio. Rasprava o dalekovodima koja se ovih dana vodi na web stranama Peščanika daleko je od toga da za cilj ima da podrije profesionalni kredibilitet ili moralni integritet fotografa koji je snimio prve i ekskluzivne fotografije sa mesta nesreće. Te fotografije su, kako i sam fotograf kaže, „ekskluzivne“, dakle retke i praktično su oblikovale našu sliku o tom događaju. Ali, ni na osnovu njih mi ne možemo tačno da utvrdimo gde je helikopter u stvari pao. Mesto pada helikoptera je izuzetno važno u vezi sa potragom za olupinom, koja je trajala, da ponovimo, tri sata, iako se našla na nekih 800 metara od piste. Neobično je što je fotograf odgovorio uvređeno i uzvratio na pitanje optužbama. Umesto toga, bilo je dovoljno da kaže gde je on bio a gde je bila olupina. Ovako, ni dalje ne znamo tačno mesto pada.

Na „slučaju helikopter“ vidi se kako su zakazale sve procedure i sve institucije koje su u normalnim okolnostima zadužene za „sliku“ stvarnosti. Takođe vidimo kako se „istina“ krivi i savija prema potrebama i interesima onih koji imaju moć (proceduralnu i institucionalnu) da je „oblikuju“. (Nije li se isto dogodilo i u vezi sa odlukama koje se tiču „Beograda na vodi“, o čemu je ovde i ovde takođe bilo reči?) Treba, međutim, reći da takva situacija nije nimalo neobična. Mi ovde sve vreme govorimo o jednom opštem pitanju koje bi se moglo formulisati na sledeći način: kako se u društvu konstruiše istina koja je zajednička. Da bi postojala istina, moraju postojati temeljna zajednička razumevanja, koja se opet obezbeđuju putem procedura i institucija (kao što su mediji, obrazovne ustanove, sudovi, parlament, nezavisna državna tela), te nekom vrstom kulturne transmisije (putem škola i medija, na primer). U vezi sa tim, može se reći da se svaki režim oslanja i na neki poseban režim istine: na skup procedura i institucija koje imaju autoritet da garantuju istinitost. Tokom devedesetih, režim istine je razoren i zloupotrebljen. U dvehiljaditim kao da nije ni pokušano da se procedure i institucije obnove i da im se vrati legitimitet. Tako smo stigli u situaciju da se danas u Srbiji o istini odlučuje glasanjem ili pukom silom.

3.

Po prirodi stvari, u takvim okolnostima je sve sumnjivo. Pošto je istina isterana sa mesta gde bi trebalo da se „proizvodi“ i jemči za nju, prinuđeni smo da je uspostavljamo na nekim drugim, alternativnim mestima, koristeći drugačije procedure, koje bismo pomalo patetično ali ne i neprikladno mogli nazvati – građanskim samoorganizovanjem za istinu. Sve što se događalo tokom poplava ili u vezi sa lažnim doktoratima, pa i sve što se sad događa u vezi sa palim helikopterom, treba videti kao pokušaj da se sačuvaju istina i zdrav razum formiranjem alternativnog režima istine. S druge strane imamo vlast koja tradicionalne „nosioce“ istine (dakle medije, obrazovne ustanove, sudove, parlament) zloupotrebljava na štetu jednog takvog pokušaja. To su logične posledice potpune obnove starog režima, koji ih je jednom već zloupotrebio i razorio, i koji će u istoriji 20. veka ostati zapamćen upravo onako kako je o tome referisao i papa Franja, čijim smo govorom počeli ovaj tekst. Nekako je očekivano da se taj papa i naš predsednik, svako u svom režimu „istine“, zbog kvara na domaćem avionu – mimoiđu.

Peščanik.net, 18.04.2015.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Laici i stručnjaci

Vladimir Stamenović – Piterov princip i Bratislav Gašić

Srđan Ilić – Demanti 2

Slobodan Tomić – Otkud dalekovodi?

Srđan Ilić – Demanti

Slobodan Tomić – Šibicarski trikovi

Svetlana Slapšak – Endemska neodgovornost

Slobodan Tomić – Dva pitanja

Vesna Pešić – Ljubitelj beba i marketing

Rastislav Dinić – Emocije i procedure

Dejan Ilić – Pitanja bez odgovora

Marko Milanović – Obmane ministra Gašića

VIDEO – Kraljevski plural

Dejan Ilić – Sram vas bilo, predsedniče vlade

Slobodan Tomić – Bestidno

Miša Brkić – Sekula

Nadežda Milenković – Prvaci sveta

Dejan Ilić – Direktan prenos

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)