Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Srđan Ilić nema nijednog razloga da se plaši neukih a drskih sagovornika, u kakve, stiče se takav utisak iz njegovog teksta, bez ostatka ubraja i Slobodana Tomića (ne znam da li Tomić zbog toga trpi duševnu bol, ako je tako, to će on reći). Još manje razloga ima da zazire od tastature, koju – reklo bi se, metonimijski – izjednačava sa pisanjem, pa tamo gde kaže da je tastatura „definitivno jedna jako prokleta stvar“ mi to možemo pročitati kao da Ilić misli da je u stvari pisanje definitivno jedna jako prokleta stvar. Iz čega bismo mogli dalje da zaključimo da se Ilić zapravo zalaže za nepisanje, to jest za muk, izuzev kada odluče da se oglase stručnjaci, specijalisti, eksperti. To je, priznajem, veoma zanimljiva, ali i krajnje pogrešna koncepcija javnog prostora. Na to ćemo se vratiti.

Ilić, dakle, ne treba da se plaši ni sagovornika ni tastature, jer se pokazuje kao sasvim pismen i artikulisan, a uz to i vešt da jasno odgovori na pitanja koja su mu javno upućena (i na ovo ćemo se vratiti), a da usput i diskvalifikuje osobu koja je ta pitanja postavila. O samim fotografijama, pošto sam ja, kao i Tomić, u toj sferi laik, ovde ne govorim. To me, kako to Ilić više puta u svom drugom odgovoru lepo kaže, ne zanima (Ilić, istina, kaže da ga ne zanima politika, dok mene ovde ne zanima fotografija kao fotografija, već upravo njena politička upotreba). Neka to Ilić i Tomić raščiste kako znaju i umeju. Mene zanimaju diskvalifikacije kojima je pribegao Ilić, bez nekog vidljivog razloga. Bilo je sasvim dovoljno da objasni odakle je slikao i kakav je učinak objektiva koji je koristio i tako potvrdi svoju stručnost a razotkrije neznanje svog oponenta. Sve preko toga, čisti je višak i izlazi izvan domena struke, a zadire u domene koji Ilića navodno ne zanimaju.

Ilić Tomića (zajedno sa urednicama Peščanika) diskvalifikuje po dva osnova. Prvi se tiče autorskih prava na fotografije. Ilić će i u svom prvom i u svom drugom odgovoru više puta naglasiti da se njegove fotografije na Peščaniku koriste bez dozvole vlasnika i tako sugerisati da su povređena njegova autorska prava, a da su oni koji su to učinili kao nekakvi lopovi. To je neobičan argument iz više razloga. Fotografije palog helikoptera Ilić je, kako sam kaže, napravio 14.03.2015. U tekstu objavljenom u Politici od 15.03.2015, Milan Galović piše da „Vojna policija juče novinarima nije omogućavala prilazak mestu pada helikoptera ‘Mi-17’, a stručnjaci su morali da se do olupine probijaju terenskim vozilima, kroz blatnjave njive”. Snimljene u danu kada je novinarima praktično bio zabranjen pristup mestu nesreće, Ilićeve fotografije, kako nam to i on sam kaže, jesu „ekskluzivne“ u punom smislu te reči.

Mi sad možemo spekulisati da je Ilić bio jedan od retkih kojima je bilo dozvoljeno da fotografišu, a možemo pretpostaviti da je baš zbog nemogućnosti da priđe bliže mestu nesreće upotrebio izuzetno jak objektiv (ako se to tako kaže) kako bi mogao da snima iz daljine, pa je tako sa olupinom helikoptera uhvatio i te nesrećne dalekovode. Ali, šta god da je bilo, to nas ovde (kako to Ilić voli da kaže) ne zanima. Važno je da su to zaista prve i retke fotografije koje su od početka oblikovale naše utiske o srušenom helikopteru (pa su tako takođe od početka vezane i za sve sumnje u vezi sa tom nesrećom). U Dnevniku RTS-a u 19.30, tog 14. marta, Ilićeva fotografija će se naći i na ekranu iza voditelja. Ako govorimo o opštoj predstavi o čitavom događaju, to jest o slici tog događaja koja je napravljena u medijima, Ilićeva fotografija, svakako i zahvaljujući veštini njenog autora, mora biti u središtu tog razgovora kao jedan od ključnih elemenata te medijske reprezentacije.

Ako se kao takva pojavi u nekom tekstu, onda nije reč o korišćenju fotografije bez dozvole, nego o navođenju materijala koji ne samo što cirkuliše javnim prostorom, nego je i osnovni element na koji se referiše u okviru razgovora o nesreći koja je u središtu pažnje javnosti. Tu je dakle reč o nečemu što se u jeziku „tastature“ zove citiranje. Da Iliću ne treba objašnjavati šta to znači, i da on nimalo nije laik u toj sferi, potvrđuje i način na koji se koristio delovima teksta Slobodana Tomića u svojim reakcijama, a da Tomića, pretpostavljam, nije pitao za dozvolu da to uradi. Ne samo što je jedan isti citat iz Tomićevog teksta naveo u oba svoja odgovora, nego je i druge delove iz Tomićevih članaka navodio gde mu je i kako mu je odgovaralo, što je svakako potpuno legitimno, barem u ovoj našoj kulturi „tastature“. U tom citiranju, posebno je loše prošao Tomićev termin „pojasniti“ koji Ilić navodi na upadljivo mnogo mesta, kao da mu ta reč sama po sebi iz nekog razloga zvuči neprimereno te kao da misli da ona na jedan posebno neugodan način razotkriva njegovog oponenta. Nema razloga za to: pojasniti i objasniti su sinonimi, i obe reči se mogu pronaći u rečniku Matice srpske. Pojasniti je donedavno možda bila učestalija u zapadnim varijantama našeg jezika, ali zašto bismo na to skretali posebnu pažnju, kad i za to možemo mirno reći da nas ne zanima.

Drugi način diskvalifikacije je već pomenuto načelo da u javnom prostoru mogu da se oglase samo stručnjaci, specijalisti, eksperti, izuzetni poznavaoci oblasti koja je relevantna za datu temu. To je, da ponovim, sasvim pogrešna predstava o javnom prostoru. Apsolutno je legitmno da se kao laik uključite u raspravu koja je od opšteg značaja (ili javnog interesa), da kažete šta ne razumete, zamolite da vam se to objasni, e kako biste mogli o tome da formirate svoj stav, budući da hoćete da ga imate pošto se radi upravo o nečemu što je od opšteg značaja. Za razliku od onoga što Ilić misli, upravo je ovo što sam sad opisao najčešći način na koji funkcioniše javna sfera. U Srbiji nije problem to što se oglašavaju laici, problem je što stručnjaci ćute. A kada se oglase, uglavnom to rade kada se osete povređeni pa optužuju laike što su ih uopšte uznemirili i prozvali da nešto kažu ili objasne. Nema razloga za to, posebno ako ste stručni i ako se obraćate baš laicima. Malo strpljenja i dobre volje je tu od velike pomoći za sve.

Međutim, stiče se utisak kao da bi Ilić da tog javnog razgovora uopšte nema. Ako vam nešto nije jasno, pozovite me telefonom da vam objasnim, kaže Ilić. Ispada tako kao da je taj telefon postao zamena za javnost. Taj telefon u čitavom tragičnom događaju stoji i umesto procedura. Ako ne grešim, cele te kobne večeri između ključnih aktera odvija se i komunikacija mobilnim telefonima koja ide mimo svih procedura. Ilić je svojim upečatljivim fotografijama delimično oblikovao predstavu javnosti o jednom važnom i tragičnom događaju. Zašto onda te fotografije i objašnjenja koja su u vezi sa njima potrebna nama laicima ne bi bili predmet javnog a ne telefonskog razgovora?

Ilić bi sada mogao da kaže da su njega pogodile Tomićeve navodne insinuacije. On, više puta, navodi sledeće Tomićeve reči: “Spekulacije o dalekovodima su nakon nekoliko dana nestale, a zanimljivo je da su sa spekulacijama nestali i dalekovodi sa slika. Bilo bi dobro, recimo, da Tanjug (i potpisani fotograf Srđan Ilić) pojasne zašto tih dalekovoda nema na jednoj drugoj fotografiji iz galerije Tanjuga, konkretno na ovoj”. I onda ih tumači kao po njega, Ilića, „ozbiljno optužujuće“. On tu, međutim, pogrešno interpretira Tomića, verovatno bez ikakve zle namere. Kao da Ilić podmeće Tomiću da ovaj hoće da kaže kako su sa povlačenjem pretpostavki da je helikopter možda udario u stub dalekovoda, nestali i dalekovodi sa njegovih, Ilićevih slika. Tomić to ne kaže. On kaže da su sa tim spekulacijama nestale i slike na kojima se vide dalekovodi. Naime, od nekog trenutka u javnosti se pojavljuju fotografije mesta nesreće na kojima se više ne vide dalekovodi. U vezi sa tim, Tomić pita Ilića kako to da na dve njegove fotografije koje su snimljene istog dana, na jednoj vidimo dalekovode a na drugoj ne. Vrlo je moguće da je pitanje krajnje glupo i da ga može postaviti samo neznalica – ako razmišljamo isključivo o pravljenju fotografija.

Ali, pitanje ima smisla u jednom širem kontekstu. Dakle, ako je prvih nekoliko dana sliku nesreće obeležio par dalekovoda, šta se dogodilo u narednim danima da te dalekovode više ne vidimo na drugim fotografijama? Kada se tako shvati, onda to postaje pitanje o tačnom mestu pada helikoptera, a dalekovodi više ne moraju da nas zanimaju. Čak će i sam Ilić primetiti da Tomić u drugoj rečenici „nevešto gubi konstataciju iz prve rečenice da su dalekovodi ’nestali’“, te prelazi na pitanje „zašto tih dalekovoda nema na jednoj drugoj slici“. Na tom mestu Ilić zapravo demonstrira svoju interpretativnu kompetenciju i pokazuje da razume koji je pravi smisao Tomićevog pitanja. Ali, pošto je on unapred rešio da Tomićev tekst čita kao uvredu, odbaciće ovu svoju ispravnu intuiciju i celu stvar pripisati Tomićevoj jezičkoj nespretnosti. Umesto toga, bilo je dovoljno samo da odgovori na pitanje koje je ispravno shvatio, demonstrira svoju kompetenciju, i stavi tačku na ceo razgovor.

Da zaključimo, Srđan Ilić je napravio dve upečatljive fotografije, koje su oblikovale javnu predstavu o tragediji koja se dogodila u noći između 13. i 14. marta 2015. Te fotografije bile su tako sugestivne, da je prvih dana kao relevantna u javnom prostoru cirkulisala verzija da je helikopter pao jer je udario u stub dalekovoda. Sam Ilić će u svom drugom odgovoru reći „sami dalekovodi su u krajnjoj liniji apsolutno nebitni jer nisu uzrok pada helikoptera”. Ali, kao stručnjak, kao izuzetan fotograf, na kraju i kao autor fotografije koja je navela očito „laike“ da spekulišu o tome na tako pogrešan način, nije se oglasio tih prvih dana po nesreći da, na primer, kaže: ljudi, prestanite da pričate gluposti, ti stubovi su daleko od olupine helikoptera, a utisak koji imate – da su oni u njenoj neposrednoj blizini – samo je posledica opreme koju sam koristio da napravim fotografiju koju pogrešno čitate i iz koje izvodite krive zaključke. Naprotiv, kao stručnjak je rešio da se oglasi čitav mesec kasnije, tek kada je po imenu pozvan da objasni šta se u stvari vidi na njegovim fotografijama. Da je ranije objasnio o čemu je reč, ne bi, pretpostavljam, bilo ni Tomićevog teksta, a pažnja javnosti bi se ranije usmerila na znatno važnija pitanja u vezi sa mestom pada. Rekao bih na kraju da nije problem isključivo u nama laicima što smo laki na tasturi, ima nešto i do stručnjaka koji su teški na rečima, jer ih, nažalost, ne zanima politika iako su – očigledno mimo svoje volje u ovom konkretnom slučaju – suštinski uvučeni u nju.

Peščanik.net, 21.04.2015.

Srodni linkovi:

Vladimir Stamenović – Piterov princip i Bratislav Gašić

Srđan Ilić – Demanti 2

Dejan Ilić – Kvar

Slobodan Tomić – Otkud dalekovodi?

Srđan Ilić – Demanti

Slobodan Tomić – Šibicarski trikovi

Svetlana Slapšak – Endemska neodgovornost

Slobodan Tomić – Dva pitanja

Vesna Pešić – Ljubitelj beba i marketing

Rastislav Dinić – Emocije i procedure

Dejan Ilić – Pitanja bez odgovora

Marko Milanović – Obmane ministra Gašića

VIDEO – Kraljevski plural

Dejan Ilić – Sram vas bilo, predsedniče vlade

Slobodan Tomić – Bestidno

Miša Brkić – Sekula

Nadežda Milenković – Prvaci sveta

Dejan Ilić – Direktan prenos

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)