Dana 30. oktobra prošle godine beloruski režiser i aktivista za demokratiju Andrej Gnjot sleteo je na beogradski aerodrom. On od 2020. živi na Tajlandu, a u Srbiju je došao poslovno – da snima reklame. Nije mu to bio prvi put, ali će ova poseta ipak biti drugačija od prethodnih. Čekala ga je noćna mora, ne biste je poželeli ni neprijatelju.
Gnjota su s pasoške kontrole odvukli u policiju, pa u sud, i na kraju u beogradski Centralni zatvor, gde je proveo narednih sedam meseci. Tek u junu je pušten iz zatvora, u kućni pritvor, u stanu od 25 kvadrata u Beogradu. Taj stan plaća 1.250 evra mesečno, s pravom na jednu šetnju dnevno, ni minut više od sat vremena. Zašto? Zato što Aleksandar Lukašenko, diktator na vlasti u Belorusiji od 1994, bez mogućnosti da bude smenjen na izborima, traži Gnjotovo izručenje. Srbija tu molbu ozbiljno razmatra. Sudija Višeg suda Nikola Mikić već je dva puta doneo odluku da se Andrej preda Lukašenku. Prvu njegovu odluku, na sreću, poništio je Apelacioni sud. Druga će se na istom sudu razmatrati 27. avgusta.
Lukašenko optužuje Gnjota za utaju poreza koju je ovaj navodno počinio između 2012. i 2018. Optužba se bazira na zakonu koje je na snazi od 2019. i primenjuje se retroaktivno. Po istom zakonu je zatvoreno najmanje 18 opozicionara, među njima i kandidat na predsedničkim izborima 2020. Viktor Babarika. Svima – izuzev, izgleda, srpskom sudiji – kristalno je jasno da je pravi razlog za to što Lukašenko hoće da se dočepa Gnjota upravo njegovo učešće u protestima protiv diktature i izborne krađe 2020. Tada je Gnjot zajedno s drugim svetski poznatim beloruskim sportistima osnovao udruženje SOS BY. Udruženje je zagovaralo izborna i osnovna ljudska prava svojih navijača: oni su bili masovno hapšeni i prebijani zbog neslaganja s diktatorom.
Gnjot je jedan od mnogih. Protesti 2020. bili su zaista narodni – na ulice su izašle stotine hiljada ljudi, a na desetine hiljada njih su zbog toga bili uhapšeni i mučeni. Srpsko društvo bi trebalo da zna nekoliko važnih činjenica o državi kojoj će Srbija možda izručiti Andreja.
Sa 9 miliona žitelja i oko 1.500 političkih zatvorenika, Belorusija je u prvih pet zemalja na svetu s najviše političkih zatvorenika po glavi stanovnika. Njeni susedi na tom spisku su Severna Koreja, Eritreja i Sirija. Među sadašnjim i bivšim beloruskim političkim zatvorenicima su gotovo svi političari koji su se ikada kandidovali za mesto predsednika protiv Lukašenka ili su barem izjavili da žele to da urade. Kandidati Tihanovski i Babariko su zatvoreni već u izbornoj kampanji. O njima se ništa ne zna već više od 500 dana. To uznemirava i brine jer je od 2020. najmanje 25 beloruskih opozicionara i aktivista izgubilo život u zatvoru, zbog mučenja i nepružanja medicinske pomoći. Ili su naprosto pronađeni mrtvi, u sumnjivim okolnostima. Nema vesti ni o sudbini Marije Kolesnikove, harizmatične vođe protesta, koja je svesno izabrala da bude uz svoj narod u teškim trenucima i pocepala svoj pasoš kada je beloruska policija pokušala da je preko granice gurne u Ukrajinu.
Pored velikog broja političkih zatvorenika, Belorusija je takođe šampion (verovatno svetski) i po broju policajaca po glavi stanovnika. U Evropi je prosek 3,5 policajaca na 1.000 stanovnika. U Srbija je nešto iznad: 4,95. U Belorusiji ih ima neverovatnih 14,42, ne računajući pripadnike drugih, veoma brojnih, bezbednosnih službi.
Kad ima toliko policije, Belorusija sigurno ima i visok nivo kriminaliteta, pomislićete. Nema – kriminalitet je u Belorusiji relativno nizak, posebno u poređenju sa susedima Rusijom i Ukrajinom.
Ali Belorusija, izgleda, ima ogroman problem s ekstremistima. Ekstremista ima na svakom ćošku. Njihov spisak vodi Lukašenkov MUP i ažurira ga gotovo svakog petka. Dana 17. avgusta na spisku je bilo 4.325 imena. Među poslednjima na spisku je dvadesetšestogodišnji stanovnik Gomelja Igor Černousov. Njegov „ekstremizam“ sastojao se u osnivanju privatne grupe na društvenoj mreži za podršku Ukrajini. Tu je, pored ostalog, vređao Lukašenka. Policija je neutralisala opasnog ekstremistu. Zatvoren je, kao i mnogi drugi. Andrej Gnjot takođe je na spisku, još nije utamničen u Belorusiji – za sada se o njegovom lišavanju slobode ljubazno brine Srbija.
Vređanje predsednika je posebna priča. U Belorusiji ima zakon da se reč „Predsednik“ može odnositi jedino na Aleksandra Lukašenka (nema „predsednika“ privrednih društava, udruženja i slično). Mora se pisati velikim slovom. Ko prekrši to pravilo, rizikuje novčanu kaznu, a možda i zatvorsku, da u zatvoru malo razmisli o svom ponašanju. A ako vređaš Predsednika, preti ti kazna zatvora do 5 godina, uz moguće dodatne kazne, zavisno od okolnosti i ozbiljnosti dela. I još: Predsednik je veoma uvredljiv. Ako već nešto kažeš ili napišeš o njemu, bolje je da to bude pohvalno!
Kazna za „diskreditaciju Republike Belorusije“, odnosno širenje bilo koje informacije o Republici Belorusiji koja se razlikuje od zvanične, nešto je manja od one za vređanje Predsednika i iznosi samo 4 godine zatvora.
O poštovanju ovih i sličnih zakona ne brine samo brojna beloruska policija. Uz nju su i sudije koje postavlja i otpušta lično Lukašenko, i advokati koje bira Lukašenkovo Ministarstvo pravde – jer je privatna advokatura u Belorusiji ukinuta 2021. Isto tako, ukinute su sve privatne televizije, radio-stanice i novine, a spisak zabranjenih i blokiranih izdanja i vebsajtova ide na 1.203 strane.
Tako u Belorusiji vladaju idealni red, mir i blagostanje. Jedini problem je što ima sve više ljudi koji iz nekog razloga odlaze iz tog raja – prema nekim podacima, posle 2020. otišlo je čak 10 posto ekonomski aktivnog stanovništva. Ali i za to ima rešenje: prošle godine je ukinuto izdavanje novih beloruskih pasoša od strane beloruskih ambasada u inostranstvu. Drugim rečima, čim ti istekne pasoš, moraš se vratiti u otadžbinu. A tamo te čeka posebna komisija koja će proveriti da li si slučajno ekstremista ili sklon vređanju velikog P. Prema podacima iz januara 2024. najmanje 207 ljudi je uhapšeno po povratku u zemlju.
Sve gore navedene činjenice lako su proverljive i potvrđuju ih brojni izveštaji međunarodnih organizacija. Sve ih je Andrej Gnjot predao srpskim sudovima. Iako one čine mali deo „zanimljivosti“ o Lukašenkovoj Belorusiji, verujem da su vam dovoljne da zaključite da NIKO, NI POD KOJIM IZGOVOROM, ne sme biti izručen toj državi. Možemo se samo nadati da je to jasno i Apelacionom sudu.
Glavno ročište u slučaju Andreja Gnjota zakazano je za 27. avgust u 11 časova u Apelacionom sudu (Beograd, Nemanjina 9, II sprat, sudnica 18). Ročište je javno i Andrej poziva sve ljude kojima su demokratija i sloboda na srcu da ga podrže svojim prisustvom. Da li će se Srbija oprostiti od Andreja kao slobodnog čoveka ili ga osuditi na sigurno mučenje i moguću smrt, saznaćemo u tridesetak dana posle suđenja. Vidimo se na ročištu!
Peščanik.net, 20.08.2024.
Srodni linkovi:
Saša Filipenko – Izručenje u pakao
Piotr Nikitin – Suđenje Andreju Gnjotu: torbica tužiteljke
Dejan Ilić – Pravda za Gnjota (i Severinu)
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORAUKRAJINA
