Kada bude čitao ovaj tekst, čitalac će možda već znati šta je odlučio Apelacioni sud u Beogradu: da li će potvrditi odluku sudije Višeg suda u Beogradu Nikole Mikića da se Andrej Gnjot izruči Belorusiji, to jest na milost i nemilost tamošnjem diktatoru Lukašenku, ili će ponovo, po drugi put poništiti odluku istog sudije. Sada, dok još čekamo odluku apelacionog suda, moram priznati, više strepim nego što se nadam.
Ne strepim zato što bi apelacioni sud mogao ostati bez dobrih argumenata za još jedno obaranje Mikićeve odluke, nego zato što sudovi ovde već dugo ne odlučuju na osnovu činjenica i pravnih argumenata. Kao i zato što će na kraju o svemu konačno odlučiti upravo ministarka pravde. A već smo videli kako to može da izgleda. Možda Srbija još nije kao Belorusija, mada cela ova stvar oko litijuma sve više čini da se na Belorusiju iz Srbije gleda kao na viziju neminovne ovdašnje bliske budućnosti.
Hoću da kažem, Srbija i Belorusija, ili – ako hoćete – Vučić i Lukašenko sve više liče na dvojicu braće, ako ne baš i blizance, gde ovaj mlađi odlučno gazi stopama onog starijeg. Ne bi nas začudilo da je u apelacioni sud već stigao nalog kako da glasi presuda, to jest da je sudiji već sugerisano da treba udovoljiti krvoločnim Lukašenkovim nagonima. Čitalac se mršti – zar Lukašenko nije Putinov vazal, dok je Vučić, ako je suditi po litijumu, Srbiju prodao zapadu?
Dakle, zašto bi – nazovimo ga tako – vazal (ili satrap, ako je nekome tako draže) zapada izlazio u susret Putinovom vazalu (satrapu) i zadovoljavao njegove nastrane želje? Nemam odgovor na ovo pitanje. Kao što ne umem da objasnim zašto je moskovskoj administraciji, ako se to može tako nazvati, s Putinom na čelu stalo da se u Srbiji kopa litijum, iako će se kopati za zapad, a ne za – kad već koristimo strane sveta kao političke simbole – istok.
Kada se ovde govorilo da strane službe podbunjuju narod protiv kopanja litijuma, ja sam naivno mislio da mora da je reč o ruskim – ili kineskim čak – službama. Kad ono, iz Moskve staju uz Vučića i kažu da ga ruši zapad. Kao, zapadu je preko potreban baš srpski litijum, i on bi se ovde vadio da bi se spasile automobilske industrije zapada, ali, eto, isti taj zapad hoće da sruši Vučića baš na litijumu i to tako što ovde organizuje demonstracije protiv kopanja litijuma.
Nema dakle previše smisla. Samo, zašto mislimo da je potreban smisao za gluposti koje se događaju? Zar ima smisla u tome što Lukašenko po svaku cenu hoće da se domogne Gnjota? Nema, naravno. Isto tako nema smisla i želja ovdašnje administracije, uključujući i sudove, da se Gnjot – i ne samo on, pa setite se pobogu kako je Vulin nosio dokaze u Moskvu da se hapse ruski opozicionari – isporuči Lukašenku za iživljavanje.
Dakle, to što u celoj priči i u pogubnoj opasnosti koja se u vidu srpskog pravosuđa nadvila nad Gnjota nema smisla – prvi je razlog za strepnju. Drugi je kampanja za Gnjotovo oslobođenje. Naime, kampanju vode glumci, pisci, reditelji… sve Gnjotove kolege po pozivu. Ali, srpski režim ne mari za estradu (reč estrada se ovde koristi u nešto širem smislu scene i nimalo pežorativno, kako je i inače uglavnom ne treba koristiti). Ne mari u smislu u kome bi se to očekivalo. Ali vrlo vodi računa o estradi u jednom drugom smislu.
Pogledajte šta je snašlo Severinu na srpskoj granici. Reklo bi se – bizarni incident. Ali, naprotiv, sve je na svom mestu u tom incidentu. Mi ovde imamo režim koji je od politike napravio estradu (e sad je reč estrada upotrebljena u negativnom, pežorativnom smislu). I to ima barem dve posledice.
Izgledalo je na prvi pogled da je to lukav (podmukao) manevar: to što je politika postala estrada, diskvalifikovalo je – nazovimo ih tako – ozbiljne ili barem profesionalne političare, oni više nisu imali šta da rade u političkom polju koje naprosto više nije bilo političko i postalo je estradno.
Ali, sada se pokazuje – i to je druga posledica – da estrada (opet ne pežorativno) može da uzvrati udarac. Tamo gde političari više ništa ne mogu, „pevaljke“ se pokazuju kao potencijalno pogubne po režim. Ne treba da se čude ni Topalko, ni Seka, a sad ni Severina – oni zaista jesu opasni po režim. I zato ih režim progoni, zadržava i preslišava na granici.
Režim je upao u političku borbu tamo gde ju je najmanje očekivao, dakle baš tamo gde je mislio da se bezbedno sklonio od političke borbe. I u toj borbi se pokazuje kao nemoćan.
Upravo je Severina, u par koraka pokazala… zapravo, precizan opis bio bi – razgolitila ovaj režim i stubove na kojima on stoji: Srebrenica, Oluja i litijum. Laž o Srebrenici kao apsolutno neophodan uslov za opstanak režima. Insistiranje na Oluji kao gorivu za mržnju kao osnovi pogon režima. Litijum kao osnovni ekonomski rezon režima – on živi od prodaje zemlje i njenih vitalnih interesa.
Hoću da kažem: kao Severinu, ni sve ostale umetnike ili „umetnike“ – neka se čitalac sam pronađe u jednoj od ove dve ponuđene opcije – ovaj režim ne doživljava kao nekakve nosioce nekakvog kulturnog kapitala (što bi bilo normalno ponašanje). Svi su oni, uključujući i reditelje, pisce, dakle i nobelovku Svetlanu Aleksejevič, glumce… koji su pozvali na oslobođenje Gnjota, za ovaj nesrećni režim samo i isključivo, dakle doslovno – politički protivnici.
Pa će se tako on s njima i obračunati, surovo i neprincipijelno – izručenjem Gnjota. Pišem to i ponavljam sebi – mora biti da nisi u pravu, mora biti da nisi u pravu… moraju pustiti Gnjota.
Peščanik.net, 27.08.2024.
Srodni linkovi:
Saša Filipenko – Izručenje u pakao
Piotr Nikitin – Suđenje Andreju Gnjotu: torbica tužiteljke
Piotr Nikitin – Hoće li Srbija izručiti Andreja Gnjota?
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Šta bi s peticama? - 13/09/2024
- Crvi na litijum - 10/09/2024
- Opstanak - 06/09/2024
