Ako očajnički tražite optimizam, humanizam, principijelnost i istrajnost po svaku cenu u Srbiji, družite se sa aktivistkinjama Mreže Žena u crnom. Sa njima sam provela vikend, tj. predizbornu i izbornu histeriju, učestvujući u seminaru „Preteći znaci fundamentalizama – demokratski i feministički odgovori”. Tu možete sresti veoma različite žene – više ili manje obrazovane, poreklom iz različitih krajeva i socijalnih sredina, sasvim različitih interesovanja i muzičkog ukusa, mlade devojke, majke, bake… Spaja ih, međutim, nešto suštinski važno – samosvest, kritičnost, principijelnost, humanost i neverovatna potreba da utiču na izgradnju društva tolerancije, ljudskih sloboda i jednakih šansi za sve. Drugim rečima, nesebično se bore protiv totalitarizma, seksizma, ksenofobije, homofobije i ostalih društveno-klerikalnih fobija.

Ako imate bilo kakve predrasude prema demokratskim ženskim pokretima i njihovom angažmanu, zapitajte se kako i koliko biste bili sposobni da podnosite predrasude na sopstvenoj koži, osudu okoline, zabrane, verbalne i fizičke napade i neverovatna ponižavanja zarad principijelnosti svojih stavova. Svaka oportunistička osoba, a takvih nas je većina, ne bi svoje udobno ili neudobno, ali svakako društveno prihvatljivo okruženje, narušavala borbom za svoje principe. U najmanju ruku, većina nas bi kukavički dovela u pitanje ispravnost svojih stavova i potom živela u beskonačnoj šizofreniji između okolnog odobravanja i sopstvenog neslaganja. Zapitajte se kada ste poslednji put (ili ikada) jasno, glasno i javno iskazali svoje principe različite od društvenog mejnstrima, a da to nisu javni skupovi gde ste ušuškani među političkim istomišljenicima, ili diskusije u kućnoj atmosferi sa prijateljima i porodicom.

Verovatno je da većina muškaraca, mada ne mogu biti isključiva, ne može shvatiti buntovnost koja nije vezana za politiku ili posao kojim se bavi. Ipak je ovo muški svet u kome se muški glas poštuje, dok je istorijski ustanovljena uloga žene trećerazredna, tj. uglavnom se svodi na ulogu majke i domaćice koja ne treba da se opterećuje društvenim pitanjima, za koja uostalom nije ni dovoljno intelektualno opremljena. Drugim rečima, njena uloga je biološko obnavljanje nacije koju vode muškarci. Setite se samo poruka crkvenih lica (isključivo muškaraca) o jeresu abortusa i patriotskom činu rađanja malih Srpčića.

U proteklim predizbornim kampanjama kandidati su se utrkivali u broju trudnica i njihovih povlastica, obdaništa i drugih pomagala za buduće majke. Žalosno je što su gomile žena dobrovoljno statirale u toj šaradi, oduševljeno tapšući i pokazajući svoje plodne stomake, sve se smešeći i snishodljivo pokazujući zahvalnost što su konačno na televiziji (i još našminkane, u najboljem izdanju) i što su ih se presvetli muškarci setili u svojim mačo igricama.

Nije ovo isprazni feminizam. Hoću da kažem, žena treba da ima čopor dece – ako to želi, treba da bude uzorna domaćica i da mesi hleb izjutra – ako to želi, treba da život posveti svom muškarcu – ako to želi. Ali samo ako želi! Sa druge strane, ukoliko želi nešto drugo – da ne rađa, da posveti život obrazovanju i karijeri, da ima društveni angažman ili bilo šta slično, ne sme biti osuđena na prezir društva ili svog okruženja. Ne vidim razlog za različit tretman muškaraca i žena u pravima na sopstveni pravac života.

Biologija i psihologija su pokazale da ne postoje razlike u prosečnoj inteligenciji između dva pola (roda). Ogroman broj gena koji su aktivni u neurološkim funkcijama nalazi se na X hromozomu. Nedostatak još jednog X hromozoma kod muškaraca (oni imaju Y umesto drugog X-a) ne čini ih pametnijim, već njihovu varijansu inteligencije povećava kako u plusu, tako i u minusu. Dakle, kulturološki obrasci patrijarhata na kojima se zasniva dominacija nad ženama i osporava im se pravo na slobodan izbor života, nema svoje osnove u biologiji. Tužno je što su i žene naučene da poštuju takve matrice i masovno se pokoravaju namenjenom im mestu u društvu, ma koliko im ono bilo ponižavajuće. Da li je to oportunizam ili strah, ili su u pitanju oba elementa inherentne ljudske psihologije?

Centralne teme ženskih pokreta jesu mizoginija kao institucionalizovana fobija i svi društveni stavovi koji idu u korak sa antiženskim običajima u društvu. Međutim, kroz borbu za sopstvena ljudska prava, ove žene se bore za opšte demokratske principe, mir i slobodu svih, bez obzira na rodnu pripadnost. Govoreći o štetnim uticajima totalitarizma i klerikalizacije, one ukazuju na ograničavanja sloboda koje nameću društvo, fašistički pokreti i političke stranke, a posebno institucija crkve u Srbiji. Zapravo, na klerikalnoj ideologiji zasniva se i politika totalitarizma i ideologija mizoginije.

Kada malo bolje razmislite, uposlite elementarnu logiku i prevaziđete strah od „strašnog suda“, shvatićete da je religija u dubokoj koliziji sa humanizmom, tolerancijom i moralom, ma šta da su vam do sada govorili o hrišćanstvu i ma šta da ste pročitali u Bibliji. Tu ionako možete pronaći opravdanje za svaki svoj postupak – gnusan ili plemenit.

Tolerancija, humanost i moral podrazumevaju poštovanje prava na život svakog čoveka, bez obzira na njeno/njegovo seksualno opredeljenje, nacionalnu pripadnost, verovanja, životne stavove, načine oblačenja itd, sve dok to ne ugrožava život i slobodu drugih ljudi. Sa druge strane, religija, bilo koja, nameće nam brojna „moralna“ pravila – u koga se smete zaljubiti, koga ćete mrzeti, koliko dece rađati, šta možete obući, šta ni po koju cenu ne smete jesti, kako ćete se ponašati prema ženama i različitostima, kako ćete uopšte shvatati ženu, a kako muškarca… možete sami dopuniti spisak, prema sopstvenom iskustvu.

Istorijski najpogubnija zaostavština religijskih pravila jeste usađivanje stavova da su neki ljudi vredniji života od drugih, kako unutar tako i između društava. Vredniji su uvek oni koji pripadaju upravo vašem plemenu i veruju baš u vašeg boga. Popovi sa kalašnjikovima, islamski terorizam ili jevrejska brutalnost prema drugačijima samo su savremene ilustracije nekih tragičnih rezultata duhovnog vođstva sveštenstva u borbi protiv različitosti. Da li je to u direknoj suprotnosti sa humanizmom?

Verovali ili ne, demokratski ženski pokreti se nalaze na prvoj liniji fronta u borbi za svačije slobode. Razlog je svakako to što su one najviše potlačene i najmanje cenjene i što im se najviše osporavaju kvaliteti i slobode. Odatle potiče i ogromna empatija prema svakoj prokazanoj društvenoj grupi i pojedincu. Ja zaista ne želim da pravim generalizacije i ne tvrdim da bi žene umele bolje da vode društvo. One su podjednako različite kao i muškarci – pametne i glupe, sposobne i nesposobne, plemenite i surove, širokih i uskih pogleda na svet, buntovnice i poslušnice… svakakve. Potrebno je samo i njima dati istu šansu i napraviti svet neodređenog roda, pa će se povećati mogućnosti za bolji svet, ili bar za Srbiju. Prosto, imaćemo više izbora – kvantitet često rađa kvalitet.

Vratiću se sada na početak teksta i na druženje sa aktivistkinjama Žena u crnom. To je ostavilo dubok utisak na mene iz više razloga. Prvo, shvatila sam da živim u malenom okruženju, gde su osporavanja žena i njihovih kvaliteta samo sporadična. Kada iz takvog ugla analizirate celokupno društvo, dolazite do nekih stavova koji su samo načelni i ne možete sasvim razumeti dubinu problema žena u drugačijim sredinama. Takođe, sa velikom sramotom moram priznati da me je takvo jednostrano životno iskustvo, bar u punoletnim godinama, učinilo u velikoj meri oportunistom. Zapravo, ne mogu utvrditi koliko bih bila spremna na borbu koja bi mi izgledala unapred izgubljena i podnositi užasne nevolje u svom bližem i daljem okruženju zarad svojih uverenja. Ne mogu odgonetnuti kako su te veoma različite žene izgradile potpuno iste principe, ali sam videla da ih ništa ne može pokolebati. Kabinetsko moralisanje ne može imati veliki uticaj na izlečenje društva, već samo nesebičan aktivizam koji krasi ove žene. Zaslužuju beskrajno poštovanje.

Peščanik.net, 14.05.2008.

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)