Foto: Mina Milenković
Foto: Mina Milenković

U sredu uveče Crvena zvezda je u Minhenu popila tri laka komada od domaćeg Bajerna. Bilo bi dobro da su posle toga otišli u neku pivnicu i nalokali se kao ugledni dunsteri provincijskog kluba. Ako jesu, to je najviše što su tamo postigli.

Trkači srpskog šampiona ne znaju tri osnovne stvari u fudbalu: da prime loptu, dodaju je ili zadrže. Ali, to je u ovdašnjoj verziji loptanja potpuno nevažna stvar, a i autoru ovog teksta, kao nekadašnjem rekreativcu, možda nije dopušteno da se bavi filozofijom trećerazrednog fudbala. Jer, u ovom je tekstu fudbal samo pomoćno sredstvo za razumevanje depresivne inferiornosti i nadmene gluposti.

Ipak se užas u domicilnom obliku fudbalske igre ne sadrži u igri samoj. Ona pravo govoreći i ne postoji, i nevažna je među istinskim znalcima. Geneza beznačajnosti nastala je posle prirodnog nestanka generacije koja je 91. osvojila Kup šampiona. U raspadu se raspalo sve, vrednost igre je ostala u istoriji, majstori se ovde više ne rađaju, ili nestaju kao nedovršeni pokušaji, ali huligana ima više nego ikada. Huligana, brate, to kažeš?

To su navijači, naša snaga, dvanaesti igrač, pokretački impuls, šovinistički horovi koji se nadmeću u mržnji. „Ubij Šiptara!“, taj se rodoljubivi poklič čuo u centru Bavarije, i naši su divni navijači, srpski nacisti pred minhenskim pivnicama, još jednom pokazali koliko vole svoju zemlju i ne daju Kosovo. Šta bi na takav njihov podvig rekao Marko Đurić, čuvar izgubljenog imanja.

Slom u Minhenu ima svoj epski uvod u slavljenju nečega što ne postoji. Zvezda, kao ugasli mitski simbol nacije zarasle u korov, sa lešinom tenka ispred svog igrališta, jeste neuspeli pokušaj vlasti da sagorelog pokojnika povrati iz pepela.

Na samom vrhu režima je nekadašnji trećerazredni huligan koji se tada slabo snalazio u konkurenciji jačih od sebe. Ali danas je tek, kao operetski državnik, ostvareni nasilnik, kome ima mesta u ovakvom fudbalu. Za tako nemoćnu Zvezdu, takmičenje kao trka najboljih nije cilj. To je samo upad u takmičenje, u kome će patetična autsajderska nemoć biti gornja mrtva tačka jednog projekta. Tada počinje grabež za ozbiljne pare. Tu su, sasvim prirodno, u prednosti najalaviji klupski i državni lupeži i ugledne bitange.

Na tom mestu se, poput odreda dobrovoljnog vatrogasnog društva, uvodi gardijska jedinica Vojske Srbije, kao počasna četa koja statira u istorijskom uspehu.

Ne bih poštovanog čitaoca previše zamarao smislom postojanja garde, kao ogledne jedinice svake vojske. Ona je njena reprezentacija sastavljena od odabranih stasitih vojnika i oficira besprekornog strojevog izgleda. Simbolični je štit države, njene časti i snage.

Dočekuje i ispraća strane državnike. Učestvuje na paradnim prikazima moći, pokazuje strojeve veštine i egzercirske programe. Valjalo bi da bude elitna u svakom pogledu. Čuva svoj ugled svuda i na svakom mestu. Dužnost je vojnih i državnih organa da taj ugled ne ukaljaju.

Niko nema pravo da mimo zakona i rezolutnih vojnih propisa upotrebi gardu, niti da je ponizi i od nje načini putujuću estradnu trupu za raskalašna slavlja i podsmeh.

Ovdašnji Vrhovni je jedini bivši evropski huligan koji je postao predsednik. Za ostatak sveta se nisam raspitivao. Nije poznato šta je uzvikivao u horu, zaštićen ruljom. Njegovi su radikalni ekscesi bili iznad granica svakog nacionalšovinizma. Mislim da ne postoji dilema da li je prevladao svoje mladalačke ekscese. Prevladao ih nije, ali se preobratio u nešto mnogo gore.

Da li je to važno za priču koja traje? I te kako jeste. Kad je Zvezda upala u Ligu šampiona, gomila koje sebe smatra etalonom rodoljublja, zapala je u kolektivni trans. Kakav uspeh, vreća za golove euforično slavi svoju kontinentalnu beznačajnost.

Ali, to nije dovoljno. Valja učiniti to što niko nije, i što nikada nije bilo. Vlasnik neprejebivog nadmoćnog usahlog uma, odlučio je da se pred herojima, poput medveđe kože, podastre jedinica garde Vojske Srbije.

Pred utakmicu sa Jang bojsom, negde su zajedno sedeli A. Vučić i Z. Terzić. Planirali su put Zvezde. Vrhovni je pokušao da nabroji sve gradove gde će graditi stadione. Setio se da ima proročku moć. Daj mi Zvezdane broj telefona onog malog, ne znam kako se zove? Ne znam ni ja, ali evo ti!

Sine daj gol! I sin im ga dade. Ništa veće u svom životu nije učinio za njih dvojicu.

Garda srpske vojske je izabrana kao logična prostirka pred nedostojnima. Počasna jedinica za propalu Zvezdu, simbol iste takve Srbije.

Vučić i Vulin su bezobzirno dodatno ponizili vojnike, davno ponižene pre toga.

Zabluda je inače da se svako naređenje mora izvršiti. Stari vojnici znaju pogubnu, nelogičnu, besmislenu vojničku lozinku: izvrši, pa se žali!

Mora se ignorisati naređenje koje vodi u krivično delo i zločin. Ono koje je tupoumno i nesprovodivo. Nalog koji vređa i ponižava, uništava smisao i pretvara jedinicu u rulju.

Ne sluša se zapovest kad onaj koji je sprovodi uoči da je zapovednik neuračunljiv, malouman, pijan, divljačan, jurodiv. Ili je nameran da za zlo upotrebi svoju komandnu poziciju. Ili sve to koristi za promociju svoje lične ideje i privatne stvari, koja profesiju dovodi do nepovratnog etičkog sloma.

Prva dužnost prvog među generalima, bila bi da takvo naređenje odbije po cenu svog položaja. Kad ga prihvati, to više nije karijera vojnika. Sledeći put tražiće mu da garda dočekuje Andreja i Danila, ili vođu batinaških grupa Severne armije. Ili da ispraća Palminu stočlanu jagodinsku delegaciju na brčkanje u Paraliju. Sada je sve dopušteno.

Njegovo je da odluči šta mu je činiti na čelu pokislog i preplašenog Generalštaba, koji je vojsku prepustio opasnim budalama i kriminalcima. Ako ih bude sledio i slušao, sunovratu i propasti kraja nema. Možda bi morao da zna da posle užasa sa gardom ima prava da za trenutak prestane da bude gospodin, ako je to i bio, i otera bandu u 3LPM.

On svakako zna da i te kako ima života i posle vojničke karijere kakva je bila njegova. A nje u ovom času više nema.

Tek pošto bi poravnao račune sa njima, mogao bi da postane general.

Peščanik.net, 21.09.2019.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)