Foto: Damir Romanov
Foto: Damir Romanov

Zna li Vulin gde su mu tenkovi? Eno jednog ispred Zvezdinog stadiona, stoji tu sa podignutom cevkom. Tenk je simbol severne armije i zvezdine mašine, navijačkih grupa za posebne namene. Kupljen je na vojnom otpadu u Leskovcu, nema motor, nije pogodan za guranje.

Utešno, dakle! Niti može da se kreće niti da puca, a zasad nema ni na koga. Nema ni obučenu posadu, a i da je ima – nema municiju. I da ima bojeva zrna, ne bi vredelo, cev mu je zalivena. Ima stabilnu težinu, nešto preko 40 tona, ali nema točkove, takvo je to oruđe. Maketa na gusenicama, kako je stručno objasnio ministar Nebojša Stefanović.

Tenk je borbeno oruđe, namenjeno za uništavanje žive sile i tehnike. Deluje topovskom i mitraljeskom vatrom i manevrom, pogodno je za razbijanje neprijataljske odbrane i utvrđenih zgrada, u sadejstvu s pešadijom. Savlađuje uspone do 45 stepeni, i rovove širine do 7 metara. Svojim oklopom štiti posadu od puščane, mitraljeske i lake artiljerijske vatre. Ima uređaj za (noćno) IC gađanje i osmatranje.

Ovaj krajnje dosadni pasus je sažetak neophodnih, ali u suštini nepotrebnih podataka o tenku. Koliko je opasan toliko je ranjiv. Navijači i njihov klub su pred stadion doveli počivši oklop, kome je udeljena uloga opasnog mrtvaca: ne može nikome ništa, ali ume da izazove zebnju. Muzejska silueta pokojnika izvan muzeja, potpuno je neugodan prizor.

U čemu je stvar? Teško da klub može da ponudi objašnjenje koje bi bilo pametno. Čak i temeljno razoružano, teško borbeno sredstvo nema nikakve veze sa fudbalom. Ili možda ipak ima?

Svako ekstremno navijanje na igralištima bivše Jugoslavije, nosi u sebi snažnu ratničku, mrzilačku i revanšističku poruku. Ona je nedvosmislena, eksplicitna i drakonski surova.

Navijači žele da kažu da smo svi mi oklopljeni ratnici koji se ne boje nikoga. Tenk je tu da se nas takvih plaše protivnici, ali i mi sami. Ova sasvim prosta jednačina funkcioniše u primitivnom poimanju borbe. Fudbal jeste okršaj, sukob koji je davno nadišao ovdašnje razumevanje viteštva, pa može biti ili život ili smrt. Sve drugo je mlako životarenje.

U socijalnom okviru sportskog ratovanja, igrači su samo skupo plaćeni najamnici. Nasilna kolonija navijača koji su mobilisani jesu ratnici u međuratnom zatišju, i ta inverzija je na balkanskom lokalu davno okončana na štetu sporta, stvorivši posebnu sortu ekstremista. Fudbal kao sport njih u suštini i ne zanima.

Tenk je simbol nesavladive snage i drži u sebi rashodovani militaristički um.

Iz navijačke elite dolaze dilerski magovi i kriminalci bliski režimu, koji strogo kontrolišu svaku političku konotaciju navijanja. Tako se od opasne stadionske antirežimske groznice, čuva pozicija trećerazrednog huligana, trenutno na položaju predsednika Srbije. (Duh Vučića lebdi nad Marakanom, Zvezdan Terzić)

Tenk na Marakani može da izazove neprijatnu epidemiju rashodovane gvožđurije u ratničkoj konkurenciji. Vojska je poslednjih godina nabavila mnogo već dovršenog vojnog otpada, pa je kupovna moć navijačkih falangi idealna mogućnost da se vrati bar deo bačenih para. Na primer, BRDM u Humskoj, baterija PA topova na Čairu, oklopni voz u Novom Pazaru, četa automatičara iz muzeja voštanih figura u Jagodini. Mig-29 za jednokratnu upotrebu u Novom Sadu. Neka klubovi sami izaberu svoje preteće muzejske arsenale.

Naravno da timovi iz još nižeg ranga, mogu da se naoružaju tandžarama iz fundusa lokalnih lovdžija, uz već mitske kočeve, vile, roglje, motike i grabulje.

Autor ovih redova je nekada voleo da gleda fudbal, verujući u poštenu borbu i smisao igre. Bila je to najvažnija sporedna stvar na svetu, kako su nedaroviti komentatori tepali tom sveopštem krljanju i lomljenju kostiju u jurnjavi zaludnih klipana za kožnim puvalom. Ali, i pored nameštanja, alavih sudija, surovosti na terenu i publike sa poganim horskim jezikom, i poneke velike igre, nigde na svetu nije bilo besmislenog militarnog egzibicionizma: tenkova, topova ili mitraljeza. Niti bilo čega sličnog.

Ovdašnji fudbal, objektivno na dnu druge evropske lige – nezavisno od ekscesnih mučeničkih podviga – postao je populistička magija, sredstvo za masovni trans sa kratkim dejstvom. Čarolija loše igre koja nas drži budnima pred srećno izbegnutim porazom.

To je taj dugi intermeco, u kome je prikraćeno i oduzeto vreme i mesto za spokojan život i lepe prizore. Pa se tako nemoć da se bude iznad proseka na travi, ili na bilo kom polju, ili u svom jedinom zagađenom svetu, realizuje kao nadrealna slika svemoći mrtvog oklopnog vozila.

Vojni otpad razbacan po Srbiji postaje naša skrivena moć i simbol raspada, sablasna pretnja bilo kome koji pretnju prepozna. Muzej strašnih uspomena u kome još živimo i koji nema izlazna vrata.

Peščanik.net, 28.08.2019.

Srodni linkovi:

Nadežda Milenković – Svi marš na izbore

Saša Ilić – Made in Buđanovci

Vesna Pešić – Slika još jednog vukovarskog tenka

NOGOMET / FUDBAL

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)