Ovaj tekst treba čitati kao predlog da se napravi jedan mali školski eksperiment u nastavi književnosti. Predlog se sastoji iz dva dela. U prvom se izlažu pretpostavke eksperimenta, u drugom njegov sadržaj. U zaključku ću nešto reći i o očekivanjima u vezi s jednim ovakvim obrazovnim ogledom. Primedbe nastavnika na ovaj predlog bile bi dragocene.
Pretpostavke eksperimenta
Ovo su neki od razloga zbog kojih je teško predavati književnost u osnovnim školama:
a) kurikulum nameće književne tekstove čiji sadržaj ima malo veze sa životom koji đaci žive izvan škole i u njoj,
b) jezik književnih tekstova iz kurikuluma učenicima je u dobroj meri stran,
c) obim književnih dela iz lektire zahteva da deca utroše na čitanje više vremena nego što objektivno imaju,
d) obrada književnih tekstova u priručnicima je takva da đaci teško mogu da razumeju zašto ih uopšte čitaju,
e) ako nešto ipak razumeju i povežu sa svojim životima, učenici na času nemaju dovoljno vremena da iskažu, podele i prodube svoja shvatanja.
Ovde pretpostavljam da književnost u školama predaju posvećeni nastavnici i nastavnice koji svoj posao rade iz ljubavi što bolje mogu. U slučaju da je drugačije, prethodnim razlozima se mora dodati i
f) loš pedagoški rad s učenicima.
Smatram, međutim, da ako ima nastavnika koji loše rade, uzroke za to pre treba tražiti u lošim kurikulumima i naopako ustrojenim školama nego u njihovoj lenjosti i nemaru.
Ovde se dakle obraćam nastavnicima koji vide da mnogo toga (od a do e) suštinski nije u redu, ali ih kruta školska pravila sputavaju da to izmene. Oni jasno vide da je njihov učinak kada đaci završe s obaveznim obrazovanjem porazan po samu struku koju predstavljaju: mladi ljudi u najvećem broju smatraju da književnost nema smisla, pa je znanje iz književnosti beskorisno i zato kad izađu iz škole knjige praktično više i ne čitaju (jedna zgodna digresija: obratite pažnju kada se u popularnim kvizovima pojave pitanja iz književnosti, domaće ili strane, svejedno, ta pitanja u ubedljivo najvećem broju ostaju bez odgovora ili se na njih daju netačni odgovori; to, razume se, nije relevantan statistički podatak, ali jeste ilustrativan).
Ako sudimo, pak, prema propisanim zadacima koje treba da ispuni nastava književnosti, porazan ishod je praktično i jedini poželjan. Ako u osnovnoj školi čitaju knjige da bi formirali svoj kolektivni identitet i razvili privrženost svojoj etničkoj zajednici tako što stiču svest o – razume se, krivotvorenoj – etnonacionalnoj tradiciji na kojoj taj identitet počiva, onda učenici kad izađu iz škole i ne treba da čitaju, jer sa svakom novom pročitanom knjigom rastu šanse da posumnjaju u ono što su o književnosti i nametnutom kolektivnom identitetu naučili u školi.
Razume se, svaki poziv na promenu sistema (obrazovnog) deluje isuviše ambiciozno da bi bio ozbiljno shvaćen. Zato predlažem samo mali eksperiment. Ako su tačni razlozi za neuspeh nastave književnosti koje navodim, onda mora važiti i sledeće:
a) đaci će radije čitati književne tekstove koji govore o stvarima koje se na bitan način tiču sveta u kome žive (tu je reč o efektu prepoznavanja i prihvatanja),
b) biće prijemčiviji za dela čiji im je jezik blizak,
c) veća je verovatnoća da će savladati ona dela čije čitanje ne zahteva previše vremena,
d) posebno će ih zainteresovati dela o kojima razgovor pokaže da postoje dobri razlozi što su se našla u kurikulumu, i
e) kada jednom prođu kroz tekst, sva je prilika da će učenici imati potrebu da svoje utiske podele na času i to im treba omogućiti. Uz sve to, potrebni su i nastavnik ili nastavnica spremni da se upuste u obrazovni ogled.
Metodološka ograda, koja se tiče vremena
Ako učenici nemaju dovoljno vremena da pročitaju složenija književna dela koja pokreću niz opštijih pitanja, zašto se u kurikulumu umesto, recimo, romana ponekad ne bi našli filmovi? Zato što je reč o dve potpuno različite umetnosti, pa film nema veze s književnošću? To nije tačno. Film je najvećim delom narativna umetnost baš kao i pripovedna književnost. Kao i roman ili pripovetka, film ima priču i karaktere koji se ponašaju u skladu sa svojim osobinama i okolnostima.
U filmu se gradi slika jednog fikcionalnog sveta (što ne znači da taj svet ne pretenduje da predstavlja stvarnost) baš kao i u književnom delu. Ovaj fikcionalni svet počiva na određenim pravilima, baš kao i svet književnog dela. Unutar njega, junaci se ponašaju u skladu s principima kojima su privrženi, a mogu i kršiti principe koje smatraju neprihvatljivima. Konačno, kao i iz književnog dela, iz filma je moguće iščitati pogled na svet koji zagovara narator – dakle, osoba koja nam pripoveda filmsku priču.
Prednost filma nad knjigom je banalna: za gledanje filma je potrebno manje vremena nego za čitanje, recimo, jednog čak i kraćeg romana. Zašto tu prednost ponekad ne bismo iskoristili? Važno je da razgovor o izabranom filmu ne bude manje sadržajan od razgovora o romanu, sve i ako je reč o filmu koji pripada „nižem“ žanru, na primer popularnoj naučnoj fantastici. Ideja je sledeća: kada učenici steknu naviku da promišljeno razgovaraju o narativnim (film, strip, roman) delima i uvide korist i zadovoljstvo koje od toga imaju, s manje otpora prilaziće zahtevnijim delima; a s vremenom možda steknu i potrebu za čitanjem knjiga i gledanjem filmova.
Eksperiment
I ovaj tekst je eksperiment. U ovom i sledećem, zaključnom odeljku, nudim razloge zbog kojih mislim da je vredno da vas koji predajete književnost u osnovnim školama nagovorim da sa svojim đacima odgledate filmsku trilogiju „Igre gladi“ i na časovima razgovarate o njoj. Scenarij za ovu filmsku trilogiju napisan je prema romanesknom serijalu Igre gladi Suzanne Collins. Prva knjiga iz tog serijala (koji se inače svrstava u književnost za decu) objavljena je 2008. U izdanju sarajevskog Buybooka, prevod sve tri knjige dostupan je od januara 2013. Prvi deo filmske trilogije Igre gladi pušten je u distribuciju 2012. Godine 2013. u bioskope je ušao i nastavak Lov na vatru. Treći deo trebalo bi uskoro da uđe u distribuciju. Filmovi su rađeni vrlo ambiciozno, što se vidi i po glumcima koji su angažovani: glavnu junakinju igra mlada dobitnica Oskara Jennifer Lawrence, a pored nje pojavljuju se i čuveni Woody Harrelson, Donald Sutherland i Philip Seymour Hoffman.
Razume se, to su sve podaci za nastavnike; jer, sva je prilika da đaci ovo već znaju zbog velike popularnosti filmskog serijala. To je ujedno i prva prednost ovog izbora: radićete sa đacima nešto o čemu oni ponešto već znaju i što je u domenu popularne kulture njima i namenjeno (to će ujedno biti i zgodna prilika da đake upoznate s konceptom popularne kulture; nadalje će u tekstu biti kurzivom obeleženi koncepti o kojima bi trebalo reći nešto đacima kako bi razgovor o filmu bio informativan i utemeljen).
Znanje koje o tome steknu u školi, učenici će verovatno iskoristiti i van nje, u razgovoru sa prijateljima o popularnom filmu koji se obraća njihovoj generaciji. Važno je, međutim, da đaci uvide da film niste izabrali slučajno, recimo, iz puke želje da s njima radite nešto što im je blisko. Popularnost ne može biti dovoljan razlog: sama po sebi, ona je sumnjiva preporuka. Đaci, naprotiv, treba da shvate da iz svega što im se nudi putem raznih medija treba da prave utemljen izbor, jer nema sve jednaku vrednost. Drugim rečima, popularna kultura može biti vredna pažnje, baš kao što može biti i bezvredna, i đaci treba da budu spremni da kompetentno ocenjuju ono što im se nudi. S druge strane, uvođenjem u nastavu popularne kulture za mlade, pokazujete da je ono što đake zaokuplja van škole dostojno školskog programa i promišljanja.
Nadalje, ova filmska priča gradi sliku sveta koja je đacima vrlo bliska. S jedne strane, očigledne su reference na razne vrste rijaliti programa, kao i na estetiku video igrica. S druge strane, reč je o svetu iz nekog neodređenog budućeg vremena koji je oštro podeljen na bogate i siromašne. Tu nije reč samo o klasnoj podeli unutar istog društva; podela je i teritorijalna – na bogate i siromašne oblasti. Oko bogatog centra Kapitola nalazi se dvanaest siromašnih oblasti ili distrikta, koji svi zajedno čine jednu političku celinu pod nazivom Panem. Kapitol drži pod kontrolom ljude u siromašnim oblastima na dva načina: pukom silom i medijskim manipulacijama.
Nesumnjiva je namera autora da strukturom Panema asocira na podele u savremenom svetu, na primer, na podelu na zemlje prvog i trećeg sveta, bogate i siromašne. Autori nedvosmisleno ukazuju i na načine održavanja takve podele. Siguran sam da bi bilo zanimljivo pitati đake da li sličnu podelu mogu da uoče i na nekom nižem nivou od globalnog. Za održavanje hijerarhije vlasti posebno su važne godišnje igre koje organizuje Kapitol. Iz svake od dvanaest oblasti bira se žrebom po dvoje dece koja učestvuju u igri međusobnog istrebljenja. Iz igre kao pobednik izlazi ono dete koje jedino uspe da preživi međusobne obračune. Te igre nazivaju se „Igrama gladi“. Rekao bih da se autori filma ni u tom smislu nisu ustezali od jasne alegorije: „Igre gladi“ mogu se razumeti kao ogoljena predstava savremenog kapitalističkog sveta konkurencije. Najjači, najlukaviji, najsposobniji preživljavaju, ostali su osuđeni na smrt.
Razume se, u svetu filma ideja igara je nešto drugačija: stanovnici Panema jednom godišnje uveravaju se koliko može biti pogubna sila i kakav bi bio krajnji ishod kada bi posegli za oružjem da bi promenili svoj status. „Igre gladi“ treba da ih spreče da razmišljaju o bilo kakvoj promeni. S druge strane, pak, veličanje pobednika i njihove sposobnosti sugeriše da iako su okrutne, „Igre“ nisu nepravedne. Najbolji ima šansu da preživi i uživa u svojoj pobedi, baš kao što Kapitol uživa povlašćeni položaj među ostalim oblastima Panema. Bilo bi zanimljivo čuti šta đaci misle o pravednosti ovako uređenog sveta.
U osnovi filma, razume se, nije isključivo jedno panoramsko (panorama, recimo, u filmskom jeziku, kao pogled koji je na jednom kraju kontinuuma na čijem je drugom kraju – krupni plan) predstavljanje sveta. Kroz trilogiju pratimo i odrastanje tri glavna junaka filma: devojke Katniss Everdeen i njenih prijatelja Galea Hawthornea i Peeta Mellarka. Pored toga što su nosioci ljubavne priče (klasičnog narativnog ljubavnog trougla; ljubavni trougao ovde ne asocira na ljubavne afere, nego na narativno sredstvo pokretanja i objedinjavanja raznih tokova priče, kako su o tome pisali, recimo, ruski formalisti) koja će se razviti između njih troje, Katniss i Peet su još i izvučeni da učestvuju u „Igrama gladi“.
Dobar deo prvog dela trilogije prikazuje kako te „Igre“ izgledaju. Između dvadeset i četvoro učesnika uspostavljaju se različiti odnosi mržnje i prijateljstva. Iako se bore na život i smrt, pa je preživljavanje u prvom planu, učesnici pokušavaju da odgovore i na moralna pitanja koja pred njih postavlja situacija („Igra“!) u kojoj su se našli. Siguran sam da đaci imaju mnogo toga da kažu o moralnim izborima junaka filma pozivajući se na sopstveno iskustvo iz sveta van škole kao i iz same škole (o odnosu prema konkurentskom sistemu i priznavanju zasluga, na primer).
Očekivani rezultati
Ako se đacima dopadne ovakav pristup u nastavi „književnosti“, to je dobar razlog da se pogledaju i drugi i treći deo filma, ili da se pročitaju sve tri knjige po kojima su filmovi snimljeni. Učenicima će možda posebno biti zanimljiv treći deo, u kome se pripoveda o organizovanoj pobuni koju vodi do tada pritajeni Distrikt 13 protiv Kapitola. Ako u prvoj i drugoj knjizi autorka krajnje negativno prikazuje svet Kapitola i njegove kapitalističke osnove, u trećoj knjizi Distrikt 13 očita je aluzija na kolektivistički totalitarni sistem nekadašnjeg Sovjetskog bloka, na primer. Drugim rečima, pred junake romana postaviće se dilema ima li uopšte slobode, ako su alternative otelovljene u Kapitolu i Distriktu 13. Suzanne Collins je pokušala da razreši tu dilemu, i bilo bi veoma zanimljivo čuti šta đaci misle o njenom odgovoru.
Budući da je čitava trilogija, i književna i filmska, ispripovedana u prvom licu odnosno prikazana iz perspektive glavne junakinje, očito je da autori očekuju da se čitaoci identifikuju sa njom i prihvate njen izbor. Taj izbor Suzanne Collins je predstavila kao razrešenje ljubavnog zapleta. Međutim, kada bira između Galea i Peeta, Katniss pored svojih osećanja eksplicitno uzima u obzir i razlike između dva pogleda na svet, dva moralna ustrojstva, koja otelovljuju dva dečaka. Ne sećam se da sam u nekom književnom delu, makar ono bilo pisano i za decu, naišao na tako jasnu poruku koja na tako grub način povezuje emocije (ili ljubavna osećanja) i ideologiju (pri tom, ne mislim da je to poistovećivanje u krajnjoj instanci netačno ili neprihvatljivo, ali sam siguran da zahteva komentar koji su učenici u stanju da artikulišu).
I za đake i za nastavnike, pretpostavljam, biće veoma zanimljivo da razgovaraju o gotovo brutalnom pojednostavljivanju nekih od ključnih predstava o savremenom svetu na kojima ovaj roman počiva. Pretnja od atomskog razaranja, podela sveta na ideološki suprotstavljene blokove, izbor između individualističkog kapitalizma u kome se vodi neprekidna borba za goli život svih protiv svih, s jedne strane, i kolektivističkog društva u kome se svi ponašaju kao jedan i rade tačno ono što im se kaže, s druge – sve su to teme o kojima neuvijeno govori ova trilogija, koja se, da ponovim još jednom, tretira kao književnost za decu, a u domenu popularne kulture obraća se konzumentima mlađeg uzrasta.
Jasan je i poziv na pobunu koji upućuju ove knjige, kao i filmovi koji su po njima snimljeni (poziv koji se na kraju ipak ispostavi kao dvosmislen). I s tim u vezi bi onda nastavnik ili nastavnica mogli da postave i poslednje pitanje svojim učenicima: kakva je uloga popularne kulture u održavanju postojećeg poretka? Jer to je verovatno najzanimljiviji paradoks ovih knjiga i njihovih ekranizacija. Knjige i filmovi trilogije Igre gladi proizvod su izdavačke i filmske industrije čiji je glavni pokretač želja za zaradom. Očito je da je velik novac uložen u promociju knjiga i pravljenje filmova, i sva je prilika da će se to ulagačima vratiti uz pristojnu zaradu.
Ispostavlja se tako da autori i producenti zarađuju dok se istovremeno zalažu za svet u kome zarada ne bi bila primarni cilj u životu: pomalo grubo, moglo bi se reći da oni zarađuju od prodaje ideja pravde i humanosti. Međutim, umesto da se bavimo njihovim motivima, ne bi bilo loše da se zajedno sa đacima zapitamo kakva je naša uloga u svemu tome: jer, dajemo novac nekome ko bi da nas uveri kako nije sve u novcima.
Školegijum, 24.05.2014.
Peščanik.net, 11.06.2014.
Srodni linkovi, Školegijum:
Dejan Ilić – Školski rijaliti
Dejan Ilić – Nevolje s Antigonom
Dejan Ilić – Nevolje s Antigonom 2
Dejan Ilić – Eurosong, karneval istosti
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
- Bojkot - 19/04/2024
