Foto: Rade Vilimonović
Foto: Rade Vilimonović

Pre tačno 30 godina, 8. marta 1990. godine počeo je sa radom prvi SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja u Srbiji. Feministička grupa „Žene i društvo“, nakon obuka i dugih priprema, započela je dežurstvo na telefonu, braneći osnovni princip svog rada: „anonimnost i poverenje žena koje zovu“. Ovaj princip je usvojen kao međunarodni standard u Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koju je Srbija ratifikovala 2013.

Međutim, ministar nadležan za socijalnu politiku ili nije razumeo značenje principa o pružanju usluge anonimno i u poverljivoj formi, ili je njegova želja za kontrolom (baš svega) bila jača od preuzete međunarodne obaveze. Javna ustanova Centar za brigu o odojčadi, deci i mladima, kojoj je poverena usluga „nacionalni SOS telefon“, snimala je pozive bez informisanja i saglasnosti pozivateljki.

Nakon što je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti doneo upozorenje o nepravilnosti u obradi podataka o ličnosti na „nacionalnom SOS telefonu“ (ali i na dve druge linije sa dužim stažom – SOS dečiji telefon i Roditeljski telefon) Centar za brigu o odojčadi, deci i mladima je preduzeo mere uvođenjem automatske poruke, pre javljanja operatera. Kako to zvuči u konkretnom slučaju?

Ako pozovete „nacionalni SOS telefon“ sa telefonskog broja koji pripada analognoj centrali dobijate nasnimljenu poruku: „Molimo sačekajte, prvi slobodni savetnik će vam se javiti“, „Molimo sačekajte, prvi slobodni savetnik će vam se javiti“ i to se ponavlja dok se ne prekine veza. Isti odgovor ćete dobiti i korišćenjem skrivenog broja (po vlastitom izboru) kao jednog od mogućih načina da zaštitite identitet, odnosno da obezbedite anonimnost poziva.

Ako pozovete „nacionalni SOS telefon“ sa telefona koji ima identifikaciju (jer imate poverenja u javnu ustanovu koja pruža uslugu) čuje se nasnimljena poruka: „Dobili ste SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja. Ovaj servis je anoniman, poverljiv, besplatan i dostupan 24 sata. U skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti obaveštavamo vas da se ovaj razgovor može snimati na vaš zahtev. Ukoliko želite da vaš razgovor bude snimljen pritisnite taster 1. Ukoliko ne želite da razgovor bude snimljen pritisnite taster 2“.

Ako verujete u ono što ste čuli, izaberete opciju da ne želite da razgovor bude snimljen i „pritisnete taster 2“ – veza će se prekinuti i nećete dobiti uslugu.

Zašto je to tako, ne znamo, ali je neverovatno da javna ustanova koja pruža uslugu „nacionalnog SOS telefona“, kao i operaterke koje tamo rade (za koje je nadležno ministarstvo tvrdilo da su kvalifikovane za pružanje ove usluge) ne uviđaju šta je u opisanoj proceduri pogrešno. I više od toga, da se na ovaj način pravi neopravdana razlika i nejednako postupa prema ženama sa iskustvom nasilja, odnosno propušta da se pruži usluga socijalne zaštite, što predstavlja akt direktne diskriminacije.

Kako opisana procedura može (dodatno) da ugrozi one žene koje se, dok čekaju da im se „prvi slobodni savetnik javi“, mogu naći u situaciji koja je još opasnija po njihov fizički i psihički integritet od situacije zbog koje su odlučile da pozovu, ili one koje su izabrale da „pritisnu taster 2“ iz straha od daljeg povređivanja, odmazde i pretnji, njima i drugim članovima njihovih porodica – nikada nećemo saznati.

Dok čekamo da nadležni donesu (novu) odluku, kako bi žene sa iskustvom nasilja konačno dobile anonimnu i poverljivu uslugu, podsećamo da je Srbija u januaru ove godine primila Izveštaj GREVIO ekspertske grupe o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici. U paragrafu 133 izražena je zabrinutost, a država Srbija se podseća na zahtev Konvencije u pogledu osiguravanja poverljivosti i uvažavanja anonimnosti pozivalaca, što se može postići na mnogo načina.

Istovremeno, GREVIO podseća državu Srbiju i na obaveze iz Konvencije Saveta Evrope o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka o ličnosti, još jednog ratifikovanog međunarodnog ugovora, čijih standarda moramo da se pridržavamo. Napominje se i to da se u Pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja iz 2015, koji je donelo ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu, nalaže obezbeđivanje poverljivosti poziva.

Da li će nadležno ministarstvo i Centar za brigu o odojčadi, deci i mladima reagovati, ostaje da se vidi. Do tada, specijalizovane ženske organizacije za podršku ženama sa iskustvom nasilja, u svom radu dosledno sprovode svoj princip: „anonimnost i poverenje žena koje zovu“.

Autonomni ženski centar

Peščanik.net, 08.03.2020.

TEMA – FEMINIZAM