Od početka pandemije nasilje u porodici u zemljama EU se povećalo za jednu trećinu: u Francuskoj za 30%, Britaniji za 25%, a u Danskoj je 36% više žena potražilo utočište u sigurnim kućama. Generalni sekretar UN-a je opomenuo na „zastrašujući rast nasilja u porodici“ u celom svetu. Ali Srbija nije svet – ovde se porodično nasilje smanjuje. Govori Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Već na početku pandemije generalni sekretar Ujedinjenih nacija Gutereš je govorio o zastrašujućem rastu nasilja u porodici u čitavom svetu. On je rekao da se udvostručio broj žena koje traže pomoć. I Evropski parlament je vodio svoju statistiku i objavio da je u pojedinim zemljama Evropske unije, nasilje nad ženama i decom poraslo čak za trećinu. Najveći skok ima Francuska. Tamo je u proseku nasilje poraslo za 30%, u Parizu čak za 36%, a i u liberalnoj, demokratskoj Danskoj 36% žena više je tražilo utočište u sigurnim kućama. I u Kini, naravno, u onoj već slavnoj provinciji Hubei, kažu zvaničnici da je porodično nasilje poraslo čak za 300%.
To je trend praktično svuda u svetu, e sad, kod nas je obrnuto, odnosno kao što je na početku pandemije rekao predsednik Vučić, nemamo zabeležen veći broj prijava za porodično nasilje, a govori se čak i o smanjenju. I naravno, na to se onda uključuju neki psihoterapeuti, neki takozvani stručnjaci, koji govore da je razlog tome to što naši muškarci svoje žene tuku samo zbog ljubomore, a sad, pošto su zajedno u kući po ceo dan, onda ona ne može da ga prevari, te on nema razloga da je bije. Tanja, da li uopšte postoji neka evidencija da li ima više prijava za nasilje? Ako nema, kako vi to objašnjavate? I opet da citiram Vučića koji je rekao „ako bude više prijava, to nije nikakav problem, nadležni su spremni da reaguju“.
Tanja Ignjatović: To su navodno izjave Ministarstva unutrašnjih poslova. U martu, gde smo imali samo pola meseca pod vanrednim stanjem, pola je bilo redovno – rekli su da su dobili 10% manje prijava događaja nasilja. Najveći pad je zabeležen povodom sastanaka Grupe za koordinaciju i saradnju, koju zapravo čine predstavnik policije, tužilaštva i predstavnik centra za socijalni rad, koji razmatraju novoprijavljene slučajeve, prave planove zaštite – tih sastanaka je u martu bilo za petinu manje, pa je i planova i razmatranih slučajeva bilo za trećinu manje. U aprilu je održano 42% manje sastanak, a broj razmatranih slučajeva i broj planova se smanjio za dve trećine. Dakle, to je pokazalo da sistem zapravo nema mogućnost da se organizuje i da možda radi odloženo, na distanci, bez direktnog susreta.
E sad, šta su pokazali podaci Autonomnog ženskog centra i ženskih organizacija? Već tokom prve i druge nedelje žene su počele više da zovu. Ti pozivi nisu bili samo vezani za nasilje. Žene pored nasilja imaju čitav niz drugih, sa nasiljem povezanih egzistencijalnih problema. Takođe, sistem zanemaruje da se one nalaze u različitim fazama procesa izlaska iz nasilja. Neke su razdvojene od nasilnika, neke žive u istom prostoru sa njima. Osim toga, neke od njih imaju preko 65 godina i njihovi učinioci imaju preko 65 godina. Mi zaboravljamo da jedan značajan broj muškaraca koji čine nasilje, preko 10% njih, je stariji od 60 godina. Znači, oni su bili zatvoreni ceo dan, dakle bez mogućnosti da odu do apoteke ili u samouslugu, osim kad su ih puštali u 4 sata ujutru. Dakle, mi smo dobili 3 puta više poziva, zato što su žene zvale i zbog pitanja nasilja, ali i zbog drugih pitanja koja su sa njim povezani, pre svega zbog pitanja oko viđanja tih očeva koji su nasilni sa decom, jer su one bile u strahu ako puste decu da im ih ovi neće vratiti. To su bile vanredne situacije, kad su ona zatvaranja bila po 3-4 dana, pa su se bojale da možda neće moći posle da ih preuzmu, jer institucije nemaju kapacitete da rade, to im ne bi možda bilo hitno, i slično.
Svetlana Lukić: Pominjali ste sistem. Dakle, mi znamo da su nastavnici mogli da obavljaju kakvu takvu nastavu na daljinu, i da se održi makar privid života obrazovnog sistema, ali nisam videla da recimo centri za socijalni rad, koji imaju enormno mnogo posla i inače u ovoj zemlji, i enormno mnogo korisnika, uopšte opremljeni da u ovom trenutku, koji će trajati mesecima, opremljeni da rade na daljinu sa svojim korisnicima.
Tanja Ignjatović: Centri su organizovali dežurstva, jako je smanjen broj ljudi koji su fizički bili u zgradama. Ono što se pokazalo, to je da oni očigledno nemaju ili kapaciteta u smislu tehničke opreme – a to se odnosi na službene telefone i na kompjutere – ili nemaju uputstva, ili im niko nije rekao kako da se na daljinu taj rad organizuje.
Ono što smo videli u medijima, to su recimo ona suđenja koja su rađena online. Bilo je mnogo komentara da li okrivljeni može na taj način da se kažnjava, ali ono što je nama bilo upadljivo to je da zapravo kad god smo tražili da žrtve, a posebno maloletne žrtve, ne ulaze u sudnicu i nemaju suočavanja sa izvršiocima, ne daju izjave pred onima koji su vršili nasilje prema njima, dakle da dobiju onaj status posebno osetljivog svedoka, nikada nismo u tome uspeli, a onda smo odjedanput bili spremni da to radimo kad je država htela da kažnjava i da pokaže kako drastično može da kazni. Ja bih volela da mi tu tehniku koristimo i u sprečavanju sekundarne viktimizacije žrtava, naročito kad su deca u pitanju i naročito kad su seksualni delikti u pitanju.
Svetlana Lukić: Da li sam dobro to negde pročitala da je negde na jugu Srbije neka žena koja je, bežeći od nasilnika i iz kuće, otišla u policiju, a tamo onda bila kažnjena zbog kršenja zabrane kretanja.
Tanja Ignjatović: Bilo je takvih slučajeva‚ i ne samo na jugu Srbije, mada su naše koleginice iz Niša i iz Vranja koje imaju SOS telefone specijalizovane za podršku žrtvama i prve su ukazale na to da kada žene izađu iz kuće u vreme policijskog časa, dakle istrče iz kuće i odu u policiju da prijave nasilnika, da ih tamo dočekaju i sprovedu kod prekršajnog sudije gde budu kažnjene. Autonomnom ženskom centru se javila žena iz zapadne Srbije, iz jednog malog mesta, koja je rekla da je dobila kaznu od 50 hiljada dinara zbog toga. To je potpuno neverovatno zato što prvih dana i nedelja, kad su mnogi mediji zvali ženske organizacije i pitali šta treba žene da urade i zašto je ova situacija sada opasna, mi smo sve ponavljale „naravno da nije zabranjeno bežati kada ste ugroženi nasiljem. Kad vam je život u opasnosti, istrčite iz kuće, pozovite policiju, idite u policiju i prijavite nasilje“.
Nikom od nas nije palo na pamet da će ih policija kažnjavati. Videli smo mnogo puta da je kršen policijski čas, ali da su neki očigledno imali dozvole da ga krše. S druge strane, naše su koleginice iz Niša i Vranja pisale jedno saopštenje vladi tražeći da se zapravo naloži da žene mogu da budu primljene u sigurne kuće, jer su sigurne kuće tražile da one imaju negativni test u vreme kad testova nije ni bilo.
Čak ni sigurne kuće nisu bile opremljene, dakle nisu imale prostor u kome bi mogle da drže dve nedelje u izolaciji ženu koja ulazi u sigurnu kuću, da zaštite one žene i decu koja su već tamo. Tako da ima tu dosta specifičnih potreba žena i specifičnih situacija na koja je sistem morao da odgovara, a meni se čini da sistem nije bio spreman čak ni da ih prepozna, a kamoli da unapred pošalje jasna uputstva i obezbedi mogućnosti da se to realizuje pre nego što sve stigne do medija, pre nego što se oko toga podigne uzbuna.
Svetlana Lukić: Ovo je prilika da kratko porazgovaramo i o trogodišnjici početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Kako biste vi rezimirali glavne probleme posle ove tri godine?
Tanja Ignjatović: Mi smo počeli od toga da zapravo nemamo izveštaj, ali ne samo da nemamo izveštaj koji je zajednički, objedinjeni izveštaj tri sistema koji su glavni nosioci ovih aktivnosti – dakle, policija, tužilaštvo i centar za socijalni rad – nego čak ni ne znamo da li je u sistemu socijalne zaštite uspostavljena jedinstvena evidencija, i ako jeste, gde su ti podaci. S druge strane, nije dovoljno samo napisati brojeve. Svake godine mi beležimo veliki broj događaja nasilja, i još veći broj razmatranih slučajeva na sastancima Grupe za koordinaciju. Dakle, Grupa za koordinaciju je 2019. godine razmatrala 52.000 slučajeva nasilja i izradila skoro 19.000 individualnih planova zaštite.
Tu se postavljaju najmanje dva pitanja: jedno je da li ti ljudi mogu da izdrže povećanje posla: oni su 2018. u proseku na jednom sastanku razgovarali i rešavali 15 slučajeva; u 2019. taj broj je 18 i po slučajeva. To nisu jednostavne situacije. Tu se ne sagledava samo taj događaj nasilja, već ceo kontekst u kome jedna porodica živi, i to nije samo pitanje hitne mere koja je preventivna i prva intervencija, nego šta dalje: šta sa onima koji ponavljaju nasilje, a nama svaki treći učinilac ponovi nasilje? Sa onima koji prekrše hitne mere je manje-više jasnija situacija, oni prekršajno bivaju kažnjeni i ta kazna je zatvor. Koliko zatvora dobijaju? Da li prekrše mere i posle toga? Da li učine nasilje i posle toga, mi to zapravo ne znamo.
S druge strane, ono što nas takođe jako brine, zato što mi radimo sa žrtvama i vidimo njihovu stranu priče, dakle ovaj bezbednosni aspekt nije zanemarljiv, ali to je čitav niz drugih usluga koje te žrtve treba da dobiju, jer zakon jasno kaže: ovaj se individualni plan zaštite i podrške žrtvama pravi da bi one mogle da se oporave od onoga što im se desilo, da se ohrabre da izađu iz nasilja, učestvuju u tim postupcima i da se osamostale u smislu da reše druga pitanja koja ih možda drže zavisnima od nasilnika, kao što su zaposlenje, stanovanje, briga o deci i druge okolnosti koje ih ometaju, možda zdravstveni problemi i nešto.
Još jedno važno pitanje: mi iz godine u godinu vidimo da zapravo hitne mere obuhvataju samo 5% dece. Ona ostaju nekako nevidljiva. Mi ne možemo da znamo koliko dece su žrtve nasilja, direktno izložene nasilju, a da recimo to nisu neki drugi članovi njihove porodice, kao što su njihove majke ili njihove bake, ili već ko živi u tim zajednicama, ali ono što sigurno znamo, to je da deca koja žive u porodicama gde je bilo ko drugi žrtva nasilja, gde mogu da to vide, čuju, saznaju, gledaju dolazak policije, gledaju odlazak majke u hitnu pomoć ili dolazak neke interventne hitne pomoći kući, ili ih povlače po sudovima, su svakako žrtve nasilja.
Komitet Saveta Evrope je opomenuo Srbiju i rekao je da, iako u svim našim zakonima i protokolima piše da su deca koja svedoče nasilju žrtve nasilja, zapravo ih sistem tako ne tretira skoro ni u jednom postupku, ni kod zaštite od nasilja, ali ni kasnije, kod pitanja poveravanja, određivanja modela održavanja ličnih odnosa sa ocem. Mi vidimo mnogo žena koje se muče sa pitanjima bezbednosti dece prilikom održavanja kontakta i slično.
Svetlana Lukić: Kada se prave planove povodom pojedinačnih slučajeva žrtve su veoma retko na tim sastancima, njih niko ništa ne pita.
Tanja Ignjatović: To je neverovatni paradoks. Zakon je jasno rekao da žrtve učestvuju na sastancima ako mogu, znači ako mogu i to žele, što bi onda značilo da zapravo njih treba da bude mnogo više. One često nisu informisane da imaju pravo da učestvuju na tim sastancima. Tu informaciju one mogu da dobiju od policije i centra za socijalni rad.
Sad kad vi gledate kako izgledaju ti sastanci, i da se na njima raspravlja o 18 i po slučajeva u proseku, ako se o tome raspravlja u jednom danu, onda je to veliko opterećenje, i onda je jasno zašto profesionalci ne žele još da slušaju žrtvu koja može da se raspriča, pa može da se rasplače, pa stvar može da se iskomplikuje. Jer oni mnogo brže, naročito sad posle tri godine, prave procene kad su sami. Samo 1% žrtava je učestvovalo na tim sastancima i nešto reklo uživo o tom planu. To je ozbiljan problem, s tim što razumem da se sistem brani od opterećenja tako što tu sednu tri stručnjaka i odlučuju o svemu.
Svetlana Lukić: A onda imaju alibi da ne rade svoj posao kako treba, a to često ima katastrofalne posledice, i onda se vrtimo u krug. I sad, kada ste pomenuli da stručnjaci iz te tri institucije donose odluke i da ženske organizacije su tu ponekad dobrodošle a često i ne baš – samo bih htela da apostrofiram da na ovogodišnjem javnom konkursu za dodelu sredstava koja su prikupljena po osnovu odlaganja krivičnog gonjenja, odnosno onog slavnog oportuniteta, nije finansiran bukvalno nijedan projekat podrške ženama žrtvama nasilja niti žrtvama krivičnih dela.
Tanja Ignjatović: To je već po sebi neverovatno, da se ta sredstva skupljaju od kazni za učinjena krivična dela. Drugi važan podatak jeste da zapravo tužilaštvo donosi tu odluku tako što ne mora da pita žrtvu. Znači, ona možda nije voljna da se to završi oportunitetom, ona bi možda da tužilac podnese krivičnu prijavu i da prestupnika kazni zatvorom, odnosno da pokrene postupak gde će učinilac biti kažnjen zatvorom ili bar uslovnom kaznom. Znači, tužilac ima mogućnost da napravi procenu i da napravi odluku o tome, a onda vi zapravo ne vratite taj novac, bar jedan deo toga novca, za žrtve. To je po sebi paradoksalno. Ja ne ulazim uopšte u to da li drugi projekti koji su dobili ta sredstva uopšte pripadaju toj grupi projekata od javnog interesa. Druga stvar, neke se stvari moraju finansirati iz budžeta, neke stvari ne mogu.
Svetlana Lukić: Razumem to što vi govorite, ali postoje neki prioriteti. Dakle, koliko sam ja videla, oni daju taj novac za restauraciju nekog oltara. Mislim, ne kažem da to nije kulturno dobro, ali mi ovde govorimo o prioritetima. Oni su na taj način finansirali i institucije kao što je Narodno pozorište, dečija klinika, GAK ili Kolarac. Pa valjda država može iz svojih sredstava to da finansira, a ne tako što neko prebije svoju ženu ili decu, a onda tužilac, ne pitajući žrtvu, odluči da taj nasilnik plati indulgenciju. Taj novac se onda uplati u ministarstvo, koje ga uplati za restauraciju crkvenog oltara. Mislim, ta slika je nenormalna.
Tanja Ignjatović: Prilično. Ovde je problem u tome što vi morate da vratite bar deo tih sredstava onima koji su oštećeni u tim postupcima, a koji treba da imaju i druge vrste usluga i pomoći. Dakle, da li će te žene dobijati besplatnu pravnu pomoć? Ministarstvo je u svom saopštenju reklo: „mi smo obezbedili besplatnu pravnu pomoć“. Prvih 6 meseci primene besplatne pravne pomoći pokazuje da je u proseku po opštini 12 ljudi dobilo besplatnu pravnu pomoć. Da ne pominjem da mi zapravo nemamo fond za naknadu štete žrtvama. To je paradoksalna situacija i stvarno je nerazumljiva, bez obzira što se ministarstvo pravde naljutilo na naše saopštenje, ali potpuno je nerazumno da vi nemate godišnju kvotu, da se kaže: davaće se za podršku žrtvama krivičnih dela, jer se od njihovih učinilaca te pare i kumuliraju.
Svetlana Lukić: Samo ću tu da citiram to što je vaša koleginica napisala, da su se u tom odgovoru ljutitom ministarstva pravde oni hvalili da su na dosadašnjim konkursima za podršku žrtvama krivičnih dela, među kojima su, naravno, i žrtve porodičnog nasilja, do sada izdvojili 8,5 miliona dinara, i to za ovih 5 godina koliko se to radi, a to je 0,4% od ukupne sume koju su podelili. Znači, ukupno je za žrtve nasilja izdvojeno 8 i po miliona dinara za 5 godina, a samo u 2019. za projekat restauracije crkvenog oltara je dato isto toliko novca. Mi, što bi rekli Rumuni pre nego što su oborili Čaušeskua: ovde je reč o golom hlebu i golom životu. Dakle, ovde govorimo o nekim prioritetima u jednoj zemlji koja je siromašna i u kojoj je nasilje praktično postalo endemsko. Vama hvala puno na ovom razgovoru, Tanja.
Peščanik.net, 03.07.2020.
