Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Pre dve večeri bejah pozvan da sa još nekoliko kolega govorim na tribini o slobodi medija. Tema užasno složena i teška, konfuzna sama po sebi. U protivrečnosti je sa slobodom u njenom endemskom značenju. A pokušali smo da odgovaramo, pa i da odgovorimo na jednostavno pitanje: gde je poreklo gušenja slobode govora? Panel je inače imao parabolično ime „Svileni gajtan za medije“, ili tako nešto. U stilu, oni koji guše, poslali su naizgled pristojnu ali užasnu poruku: evo vam štranga, pa se obesite sami.

Ne bih, naravno, prepričavao šta sam tamo rekao, jedno je tribina a drugo kolumna, ali je zanimljivo da su u raspravi dominirale, ili bolje reći, bile zapažene dve škole mišljenja: po jednoj, ovako užasno stanje neslobode govora i ljudskih prava u Srbiji uzrok je suverene vladavine idiotokratije.

Zastupnici druge „škole“ samo su kreativno obrnuli pozicije moći i šta bi sve ona mogla da proizvede, pa je po njima šuma svilenih gajtana po Srbiji neizbežna posledica onoga što se čini kroz besprizornu distribuciju sile nepoznatog porekla već navedene oligarhije. A njena se moć neobuzdanog vladanja čini obrnuto proporcionalnom njenoj sposobnosti za taj posao. Dakle, sposobnost ništavna, kapaciteti razornosti neograničeni, a oholost te nove samonikle kaste kao da se ničim ne može obuzdati.

Imaju li u tome mediji svoju ulogu? Naravno da imaju. Ali, bilo je jako teško definisati šta su to uopšte mediji? Državna vlast je otvorila turobni, ali ogromni prostor za pretvaranje njoj odanih glasila u zauzdane biltene, koji na agresivan način prenose poželjne stavove klike. Novinari u njima postaju trgovački putnici i agenti zaduženi da prodaju samo jednu vrstu informacije, čiji je kupac vlast sama. Tako stvorena kapitalna dezinformacija postaje gorivo za najverniji deo glasačke mašine, koji je priprostim novogovorom stimulisan da ne misli: jer umesto svih misli samo jedan.

To bi moglo da nagovesti medijsku agoniju i postepeno umiranje novinarskog zanata. Neki mediji, koji su koliko juče držali do sebe predaju se bez borbe; njihova višemesečna letargija i tavorenje na granici smrti uverili su ih da otpor ionako nema svrhe. I oni koji su pokušali završili su pognutih glava, skoro ubeđeni da ništa nema smisla, osim politike koja taj besmisao određuje.

Skoro identična logika o uzrocima i posledicama postojanja ovakvog „javnog servisa“ svodila se na dve ideje: bez slobodnog javnog servisa ne može se misliti o promeni vlasti. Ili, ne može biti javnog servisa potrebnog građanima sa ovakvom vlašću. U suštini, i jedna i druga teza se prožimaju i svaka bi mogla biti dokazana kao antiteza informativnog pluralizma tamo gde je najvažnije. Na javnom servisu nema disonancije, sve je podređeno difuznoj distribuciji samo jednog javnog stava i to je davno postalo opasan defekt u elementarnom shvatanju slobode javnog govora. Izvor uverenja da se bez razbijanja teških vrata ne može izaći iz sobe pune smrada.

Jednostavno, tamo slobode govora nema, osim za one koji inače nemaju šta da kažu. Da li je javni servis ključ, hoće li se ponovo na Politiku lepiti kajgana od hiljadu jaja a na televiziju poterati bageri ili će se državna televizija prizvati pameti, svojoj misiji i potrebi svih građana sama po sebi? Teško je verovati u povratak brutalnog nasilja, kao i u mirno vraćanje principima objektivnog informisanja. Svakako nas čekaju burni dani, neki revolucionarno-evolucioni hibrid u povratku televizije građanima.

Ono malo medija koji se čvrsto drže svoje slobode plaćaju veliku cenu za to. Ali, ta cena se uvek isplati, bar kao osećanje da se i pored svega još nije zapalo u ponižavajuće podaništvo. Tamo se dobro zna, a moralo bi svuda, da se sloboda uvek lako gubi, ali nikada se ne dobija, nego se uvek s mukom mora osvajati.

U medijskom smislu, dakle, vlast postoji na stalnoj proizvodnji i upotrebi haosa, u temeljnoj negaciji modela i podsistema informisanja. U razbijanju svakog pokušaja formiranja validnog javnog mnjenja, a posebno političkog mišljenja koje bi u sebi nosilo dobro definisanu i snažnu opozicionu klicu. Sve se to postiže histeričnom apologijom ovoga što jeste, dakle ničega, uz agitpropovsku tezu da ništa i nikada neće, niti može biti bolje i da ovoj vlasti kraja nema.

U tom informativnom haosu ima nekakvog reda, utoliko što se medijsko divljaštvo gaji kao čuvar sistema vrednosti, pa se pre ili kasnije mora urušiti samo u sebe.

Pri kraju ovog osvrta na srpski medijski košmar, nije bez važnosti skorašnji tekst u Politici profesora Vladimira Vuletića, inače visokog uglednika u Upravnom odboru javnog servisa. Čovek se još u naslovu teksta bavi „pojmovnom zbrkom“ kod svojih oponenata, koji tobože ne znaju značenje pojma „populizam“. Tvrdi da Milošević nije bio nacionalista nego populista, a da Vučić nije populista, odnosno ako donekle i jeste, on je to u manjoj meri nego neki lideri opozicije. Po svom dobrom običaju Vuletić ima muke sa rečima, pa sam uveren da urednik rubrike Pogledi Branislav Radivojša i dalje ulaže posebne napore da njegove pisane dostavke sklopi u pristojan tekst.

U izvornoj verziji „populizam“ nema zaista nikakve političke konotacije. Na latinskom populus (narod), na francuskom populisme – oznaka za literarni pokret u novijoj francuskoj književnosti, kome je cilj da rukovođen i nadahnut ljubavlju prema narodu prikazuje njegov život i suštinu.

Ako već nadmoćno objašnjava pojmovnu zbrku onima koji to ne znaju, Vuletić bi morao da zna šta to uopšte objašnjava. Imaju li srpski populisti bilo kakve veze sa modernom francuskom literaturom? Izvedena nadripolitička konotacija, po kojoj je populizam nekritička masovna zanesenost osobinama vođe (jedna od mogućih sažetih definicija), na navedenim primerima obrazložena je katastrofalno: Milošević je bio populista, Vučić nije, ali Janković izgleda jeste. U svojoj biti populizam je opšte mesto i ne objašnjava ništa.

Umesto tako nevešte odbrane ovdašnjeg svevlašća profesor bi morao da se javno bavi javnim servisom. Da objasni šta se tamo uopšte događa i kakva je njegova uloga u slomu tog velikog sistema.

Ali, izgleda da je i on u projektu širenja onog beznađa: badava otpori, ništa se ne može promeniti, ništa što se nudi ne može biti bolje.

Ima li onda smisla tragati za modelima otpora koji bi razorio prazninu i haos kao oblik medijskog i svakog drugog nasilja?

Mislim da ubeđivanje, pozivanje na pamet, logiku, zakone, principe i standarde, slobodu javnog govora i ljudske slobode nemaju nikakvog smisla.

Ali pobuna i te kako ima. Samo pobuna, kao nezaustavljivi, operativni deo filozofije otpora.

Peščanik.net, 02.12.2017.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)