Pijaca u Istanbulu, foto: Peščanik
Pijaca u Istanbulu, foto: Peščanik

Razumem zašto su režimski mediji prećutali pobedu Ekrema Imamoglua na izborima u Istanbulu, ali zašto o tome ćute ne opozicioni nego i profesionalni mediji, nije mi jasno. No svejedno, poraz moćnog Tajipa Redžepa Erdogana u Istanbulu od velikog je, možda i presudnog značaja za Tursku. Jer, kao što je rekao sam Erdogan: „Ko vlada Istanbulom, vlada i Turskom“. A to je vrlo važno i za Evropu. A ono što je važno za Evropu, važno je za ceo svet.

Još više nego za Evropu, međutim, Imamogluova pobeda, tačnije Erdoganov poraz, važni su za Srbiju. Tačnije, za Aleksandra Vučića. Vidi se to (i) po tome što je on svom kolegi turskom predsedniku čestitao pobedu na lokalnim izborima 31. marta, što se inače ne radi i veliki je diplomatski „gaf“. Ali Erdogan je jedan od najbližih Vučićevih političkih prijatelja.

Kao što je poznato, Erdogan je zbog navodnih neregularnosti poništio izbore u Istanbulu. Tada je izgubio (tj. njegova Stranka prava i razvoja) sa 13.000 glasova razlike, a sada je njegov protivkandidat dobio 700.000 glasova više.

Kada smo već kod čestitanja, nisam primetio – možda sam propustio – da je pobedu Imamogluove Republikansko-narodne partije (CHP) pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz naše opozicije. A nešto razmišljam, možda bi ona imala što-šta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka iz ove pobede izvući Vučić.

Naime, nije današnja Turska neka uzor-demokratija. Naprotiv. U poslednjih nekoliko godina, tj. od sumnjivog vojnog puča jula 2016, u Turskoj je uhapšeno oko 50.000 ljudi. Mnogi su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne. Među uhapšenima je najviše pripadnika vojske i policije, ali i državnih službenika, ljudi iz pravosuđa, sa univerziteta, novinara. Uhapšeno je, kažu, oko 100 novinara i zatvoreno 150 medija. Zabranjene su i mnoge nevladine organizacije.

Sa druge strane, Erdoganova bliža i dalja familija je u središtu brojnih korupcionaških i drugih skandala, a direktno ili indirektno mnogi njeni članovi imaju izuzetno jake pozicije u biznisu.

Uprkos svemu tome, dakle, Imamoglu je uspeo da pobedi. Kako? Ako Vučić svoje kadrove šalje u Kinu, možda bi opozicija svoje mogla da pošalje u Tursku.

Na našu večnu „vađevinu“ da smo 500 godina proveli pod Turcima pa smo zato zaostali, Turci su svoju zaostalost, kaže anegdota, pravdali time da su 500 godina vladali nad Srbima. Kako vreme prolazi, sve više mi se čini da su Turci bliže istini.

Peščanik.net, 27.06.2019.

Srodni linkovi:

The Atlantic – Radikalna ljubav

Vlada Stanković – Poraz autokrate na kvadrat


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)