Ljudi trpe poniženje dok, naizgled odjednom, ne prestanu da ga trpe. Carica gradova, Konstantinopolis–Istanbul je porazio najmoćnijeg turskog političara od vremena Kemala Paše Ataturka, Redžepa Tajipa Erdogana. Umesto razlike od samo 13 hiljada glasova, sa koliko je Ekrem Imamoglu, poluanonimni političar iz opozicione Republikanske narodne partije pobedio nekadašnjeg Erdoganovog premijera Binalija Jildirima 31. marta ove godine, sada je reč o mnogo jasnijoj poruci oko 9 miliona Građana više ne tako svemoćnom predsedniku Turske – preko 700 hiljada glasova razlike znači kraj Erdoganove dominacije Turskom i širim regionom i sigurni početak njegovog pada.
Kada politička svemoć pređe određene granice bahatosti, reakcija poniženih obično bude ravna odgovoru Carigrađana na besprizornu osionost Redžepa Tajipa Erdogana. Njemu, koji je u istom tom Gradu rođen i doživeo gotovo mističnu političku apoteozu u poslednjih četvrt veka, sugrađani su poručili da je on samo običan čovek, koji za svoje greške mora, kao i svi ostali, da trpi posledice. A to je ono što umišljene „vođe naroda“ nikako ne vole da čuju.
Turski predsednik je nakon tesnog izbornog poraza u Istanbulu 31. marta rešio da te izbore poništi a stanovnicima Grada da priliku da poprave svoju „grešku“. Jedini problem jeste to što o tome nije pitao same građane Istanbula. Kada je počeo da obraća pažnju na to šta oni zaista misle, bilo je suviše kasno da jedan deo njih potkupi raznovrsnim obećanjima, a drugi deo zaplaši posledicama kršenja partijske discipline. Većina Građana je shvatila da više nemaju šta da izgube, ako imaju posla sa političarem, i to sa najmoćnijim čovekom Turske, koji ne priznaje ni osnove matematike.
Redžep Tajip Erdogan je poslednjih nedelja postao svestan svog sve bezizlaznijeg političkog položaja – položaja u koji je sam sebe doveo svojom nepromišljenom, bahatom politikom „jači sam od svih“. Odjednom, zapravo samo autokratama i zaslepljenim slugama odjednom, kao da je sva moć nestala a čitav svet se pretvorio u ozbiljne političke protivnike. Kao da se sve ono što je uradio u poslednjih tri godine nakon neuspelog pokušaja puča, sve čistke u vojsci, sudstvu, policiji, medijima i, ne na poslednjem mestu, na univerzitetima, sada okrenulo protiv njega a te stotine hiljada progonjenih ljudi pretvorilo u gotovo 5 miliona Građana koji su glasali protiv njega, a za Ekrema Imamoglua. Kao da je sva moć koju je pokazivao u odnosima sa susedima i, najpre, sa velikim silama Rusijom i Amerikom, sada postala oruđe u rukama tih sila – najpre Amerike, ali odmah za njom i Rusije – koje su shvatile da on više ne može biti pouzdan partner. Jer „narodni vođa“ koji upropasti ekonomiju svoje zemlje, kupuje od Rusije oružje da se na kraju možda predomisli pa ga ipak ne kupi, ali prekasno da bi izbegao sankcije Amerike, više nije političar koji donosi dobit građanima svoje države. Odnosno, pre svega ne donosi dobit uskom krugu ljudi koji su od njegove vlasti imali najviše koristi. I tada za svakog autokratu nastaju ozbiljni problemi.
U poslednjim nedeljama izborne kampanje, Erdogan je gotovo nestao iz turskih i međunarodnih medija. U tajnosti je, preko posrednika iz svoje Partija pravde i napretka, pokušavao da potkupi Kurde iz istanbulskih četvrti da glasaju za njegovog kandidata za gradonačelnika, upotrebivši u tu svrhu čak i vođu kurdske partije Odžalana, koji je iz zatvora slao poruke podrške – doduše blage – turskom predsedniku za izbore u nekadašnjoj prestonici. U tajnosti je, naravno, pokušavao i da reši ultimatum Amerike vezan za kupovinu spornog ruskog raketnog sistema, istovremeno uveravajući, takođe polutajno, rusku stranu da će se transakcija obaviti u dogovorenim rokovima, rokovima koje obe strane neprestano pomeraju.
Ono što je, međutim, radio javno, jeste slanje ne samo brodova za istraživanje i eksploataciju prirodnog gasa u vode Republike Kipar – uprkos neobično snažnim upozorenjima Evropske Unije i SAD-a – već i vojnih brodova u njihovoj pratnji. Uprkos pomirljivim reakcijama njegovog kandidata na izborima u Istanbulu, poraženog Jildirima, da vladajuća partija mora da prihvati volju Građana (pa time, valjda i građana – svih građana Turske), nije nimalo izvesno da će Redžep Tajip Erdogan tako blagonaklono gledati na nagli izostanak ljubavi i podrške svojih sugrađana, koje je posebno u poslednje tri godine sve više počeo da posmatra kao podanike.
A s obzirom da su mu oni, nezahvalno, uskratili ljubav, jedan vojni sukob bi mogao da im pokaže koliko ih predsednik voli. Isto onoliko koliko i predsednik Srbije voli odabrane građane – one koji ponavljaju njegove laži a ne govore istinu i činjenice, kao što to rade profesori ekonomije.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 24.06.2019.
Srodni linkovi:
The Atlantic – Radikalna ljubav
Mijat Lakićević – Imamo li Imamoglua