”Zelenilo Beograd” je predstavilo svoje nove proizvode: vrteške, klackalice, tobogane… koji su urađeni po evropskim standardima. Lepo. I koji se zovu: ljuljaška Milica, vrteška Sanja, klackalica Tanja, njihalice Ana i Saša, tobogan Marko… jer su, po rečima v.d. generalnog direktora, ”srpskim imenima” hteli da pokažu da je to ”u potpunosti srpski proizvod”.

Kratka, a tako višeslojna vest. Kao prvo, zašto je uopšte potrebno naglasiti da su ti rekviziti ”u potpunosti srpski proizvod”, kao da su oni stari bili nečiji tuđi nacionalni proizvod?! (Osim ako smo ih zaista uvozili, što bi značilo da ne umemo da proizvedemo i spojimo šipke, lance i daske, kao da su čipovi ili neka druga nama nedostižna tehnologija).

Međutim, mnogo je zanimljivije pitanje – kome se ”Zelenilo” udvara ”srpskim imenima” (koja, uzgred budi rečeno, i nisu ”srpska” – Ana je čak najrasprostranjenije ime na planeti, Rusija je puna Tanja i Saša, a ni Marko Polo nije bio Srbin bar dok se drugačije ne ustvrdi)? Jer, da su hteli da se udvaraju svojim potrošačima – deci, posegnuli bi za nekim drugim, njima dražim pojmovima, pa bi dečije rekvizite krstili imenima likova iz bajki, stripova, pesmica… Dobro, možda ne baš Toma Palčić, da se ne zamere predsedniku, ali Biberče ili Zvončica bi bili sasvim prikladni. A ako su hteli da insistiraju na domaćim likovima, mogli su da ljuljašku nazovu princeza Nađa (čime bi se ujedno dodvorili i monarhistima), a tobogan razbojnik Kađa, (čime bi se dodvorili i kontroverznim biznismenima).

Ali, ne. Odgovorni ljudi u ”Zelenilu” su se samo udvarali, odnosno, dodvoravali nečemu što su ispravno prepoznali kao već godinama poželjan trend u Srbiji.

Jer, kao što ni stadion u multietničkom Novom Sadu nije morao da se zove Karađorđe (kakve on veze ima sa fudbalom i Vojvodinom?) ali se ipak zove. Nije opravdanje ni to što mu je samo vraćeno predratno ime, kao i beogradskim ulicama uostalom, jer bi to značilo da smatramo da su baš sve odluke u nekadašnjoj kraljevini bile ispravne i nadasve po volji tadašnjih građana, a valjda znamo da nisu.

Kao što je i škola koju smo izgradili na Palama, u multietničkoj BIH državi, mogla da ponese neko nesporno ime, možda nekog naučnika, umetnika, književnika, ali smo mi ipak više voleli prst u oko pa smo je nazvali teritorijalno pretenciozno – Srbija.

Ali, to je kao u onoj ključnoj rečenici u filmu ”Polje snova”: Ako ga izgradiš, oni će doći. Ako u Ustavu napišeš da je Srbija država Srba, a ne svih njenih građana, doći će svakakvi koji će poželeti da daju svoj doprinos. Neko će krštavati ulice, stadione, rekvizite, a neko će prekrštavati ljude. Neko će po ulicama prebijati druge i drugačije, a neko će u zvanični tekst zakletve žandarma samoinicijativno ubaciti rečenice po kojima bez Kosova nema ni nas. Svako onoliko koliko je u njegovoj moći. I pameti.

I tako sve dok se ne opametimo.

Peščanik.net, 24.06.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)