Proteklu godinu obeležili su razorni sukobi: od ruske invazije na Ukrajinu, do stravičnih terorističkih napada Hamasa na Izrael; od izraelskog neselektivnog masovnog pokolja u Gazi, do građanskog rata u Sudanu. Strahujemo da će ove godine biti još gore. Ipak, neko u ovoj lavini nasilja, stradanja i rata pobeđuje: vojno-industrijski kompleks SAD.
U decembru je predsednik Bajden odobrio potrošnju od rekordnih 886 milijardi dolara za „nacionalnu odbranu“ u 2024. godini, uključujući budžet za Pentagon i nuklearno oružje u ministarstvu energetike. Ako se tome još doda na desetine milijardi verovatne vojne pomoći Ukrajini i Izraelu, ukupni troškovi ove godine mogli bi prvi put da premaše 900 milijardi dolara.
U međuvremenu, paket administracije za hitnu vojnu pomoć od preko 100 milijardi dolara, koji nije prošao Kongres prošlog meseca, verovatno će se provući ove godine u nekom obliku, dok će Dom i Senat skoro izvesno dodati još desetine milijardi za projekte „nacionalne odbrane“ u pojedinim federalnim državama i okruzima, kao što se već dešavalo u dve od poslednje tri godine.
Naravno, pre nego što novac zapravo počne da se deli, Kongres treba da usvoji predlog zakona o budžetu za fiskalnu 2024. i tako raščisti put za trošenje tih para. Do trenutka kad ovo pišem, Dom i Senat su se složili oko preliminarnog dogovora za 886 milijardi dolara odobrenih u decembru. Bilionska verzija takvog finansiranja mogla bi već biti na vidiku. (Ako bi se nastavilo po dosadašnjoj praksi, više od polovine te sume bi moglo otići direktno korporacijama, velikim i malim).
Teško je pojmiti šta je bilion dolara. U vreme kada je savezni budžet bio tek delić današnjeg, 1960-ih, republikanski senator Everet Dirksen je navodno rekao: „Milijarda tu, milijarda tamo, i stvari se otimaju kontroli.“ Dobra ilustracija kako su se stavovi Kongresa prema federalnoj potrošnji promenili. Na kraju krajeva, danas je milijarda dolara za Pentagon manje od greške zaokruživanja. Budžet ministarstva odbrane iznosi na stotine milijardi dolara više nego na vrhuncu rata u Vijetnamu i preko dva puta više nego kada je predsednik Ajzenhauer upozorio na „nedopustivi uticaj“ onoga što je nazvao „vojno-industrijskim kompleksom“.
Evo nekoliko parametara za poređenje: samo godišnja potrošnja na skupe, nefunkcionalne borbene avione F-35 veća je od celokupnog budžeta Centra za kontrolu i prevenciju bolesti. Ugovori kompanije Lockheed Martin sa Pentagonom u 2020. godini vredeli su više od budžeta Stejt departmenta i Agencije za međunarodni razvoj zajedno, a njeni prihodi od oružja i dalje su u nivou ukupnog vladinog ulaganja u diplomatiju. Jedan nosač aviona od 13 milijardi dolara košta više od iznosa godišnjeg budžeta Agencije za zaštitu životne sredine. U principu, više od polovine diskrecionog budžeta koji Kongres odobri svake godine – sve što federalna vlada potroši, a da nisu obavezni programi poput Medikera i socijalnog osiguranja – ide Pentagonu.
Potpuno bi druga stvar bila da su tako ogromni troškovi zaista potrebni za odbranu zemlje ili da svet bude bezbednije mesto. Međutim, reč je o sistemu političkih usluga i pogrešne vojne strategije za „pokrivanje sveta“, a ne o pažljivom razmatranju sredstava potrebnih za stvarnu „odbranu“.
Kongresne ludorije
Na put do odobrenja vojnog budžeta od 886 milijardi dolara krenulo se početkom prošle godine sporazumom o gornjoj granici duga, koji su sklopili predsednik Bajden i tadašnji predsednik Predstavničkog doma Kevin Makarti. Smanjen je nivo domaće potrošnje, dok je predlog administracije za Pentagon ostao netaknut. Makarti, koji je u međuvremenu zbačen sa funkcije, trpeo je pritisak članova desničarskog „slobodarskog kokusa“ i njihovih saveznika upravo zbog takvih rezova u potrošnji. (Nije imao mnogo izbora osim da pristane, pošto ga je ta grupa pogurala u trci za funkciju sa 15 glasova).
Za trenutak se ukazao tračak nade da bi slobodarski kokus, nameren da škrtari na javnoj potrošnji, mogao malo da secne i nagojeni budžet Pentagona, umesto da sav fiskalni teret svali na domaće programe. Istaknuti desničarski republikanci kao što je Džim Džordan, poslanik iz Ohaja, obećali su da će smanjenje potrošnje Pentagona staviti „na sto“, ali su se na kraju bavili samo navodnom „woke agendom“ u vojsci i ukinuli nekoliko milijardi dolara namenjenih borbi protiv rasizma i seksualnog uznemiravanja, te podršci reproduktivnim slobodama u oružanim snagama. Džordan je takođe napao državna ulaganja u razvoj alternativnih izvora energije kao „woke“. U svakom slučaju, fokusirao se na samo zanemarljiv udeo ukupnog budžeta ministarstva.
Istaknuti republikanci van Kongresa iznosili su oštrije stavove o zauzdavanju Pentagona, ali njihove perspektive nisu ostavile nikakav utisak na Kapitol Hil. Na primer, Kevin Roberts, šef možda najuticajnije američke konzervativne fondacije Heritage, obrazložio je potrebu da se smanji budžet Pentagona na sledeći način: „U prošlosti je Kongres poslušno prihvatao tvrdnju Vašingtona da veći budžet sam po sebi znači jaču vojsku. Ali sada, kada smo suočeni sa rekordnim dugom u iznosu od 242.000 dolara po domaćinstvu, konzervativci su spremni da se pozabave ovim dubokim problemom i usprotive se političkom establišmentu, neodgovornim federalnim birokratama i vojnim kompanijama sa dobrim vezama, kako bismo sačuvali naciju i solventnu i bezbednu.“
Još je veće iznenađenje usledilo kada je bivši Trampov ministar odbrane Kristofer Miler objavio memoare u kojima traži dramatično smanjenje troškova Pentagona: „Mogli bismo da prepolovimo naš budžet za odbranu i on bi i dalje bio duplo veći od kineskog.“
Na kraju, međutim, takve kritike nisu imale nikakav uticaj na debatu o budžetu Pentagona u Predstavničkom domu, koja se brzo izrodila u obračun oko niza toksičnih amandmana kojima su na meti reproduktivne slobode i LGBTQ prava u vojsci. Poslanik Kolin Olred, demokrata iz Teksasa, s pravom je osudio ove amandmane kao „sramotno paradiranje ekstremizma“; zahvaljujući protivljenju većine demokrata, oborena je prva iteracija zakona o budžetu nacionalne odbrane za fiskalnu 2024. godinu, dok su neki od najskarednijih republikanskih predloga eliminisani.
Za to vreme, praktično svi mejnstrim mediji i većina diskusija u Kongresu bili su fokusirani na ovaj kulturni rat, umesto na pitanje zašto je država uopšte namerila da izdvoji toliko para za Pentagon.
Arsenal demokratije
Možda vas neće iznenaditi što strateško opravdanje novih izdataka Pentagona ne drži vodu. Prvo i najvažnije u argumentu Pentagona za praktično neograničen pristup trezoru jeste navodna vojna pretnja koju predstavlja Kina. Međutim, kako ističu građanske organizacije, kineska vojna strategija je inherentno odbrambena: „Ulaganja Kine ne pogoduju prekograničnom avanturizmu, već su osmišljena da koriste relativno jeftino oružje za odbranu od izvanredno skupog američkog oružja. Primarna vojna strategija Kine je da drži strane sile, a posebno Sjedinjene Države, što dalje od svojih obala politikom koju kineska vlada naziva ‘aktivnom odbranom’.“
Najveći okidač potencijalnog sukoba između SAD i Kine je, naravno, Tajvan. Međutim, rat zbog tog ostrva bi imao zapanjujuću cenu za sve strane i mogao bi čak da eskalira u nuklearnu konfrontaciju. Serija ratnih simulacija koje je sproveo Centar za strateške i međunarodne studije, pokazala je da, iako bi Sjedinjene Države zaista mogle da „pobede“ u ratu braneći Tajvan od kineskog amfibijskog napada, to bi bila Pirova pobeda: „Sjedinjene Države i njihovi saveznici gube na desetine brodova, stotine aviona i desetine hiljada vojnika. Ekonomija Tajvana je uništena. Veliki gubici nanose štetu globalnoj poziciji SAD za dugi niz godina.“ A nuklearna konfrontacija Kine i Sjedinjenih Država, koju Centar nije uključio u svoju procenu, bila bi katastrofa nezamislivih razmera.
Najbolji način da se spreči buduća kineska invazija na Tajvan jeste da Vašington obnovi politiku „Jedne Kine“ koja od Kine traži da se posveti mirnom rešavanju statusa Tajvana, a od SAD da se odrekne podrške formalnoj nezavisnosti ostrva. Drugim rečima, pravi put je diplomatija, a ne povećanje budžeta Pentagona za „pobedu“ u takvom ratu.
Drugi glavni pokretač rasta vojnog budžeta navodno je pritisak na domaću proizvodnju oružja, izazvan slanjem oružja Ukrajini u vrednosti od više desetina milijardi dolara, uključujući artiljerijske granate i projektile kojih ponestaje u američkim zalihama. Rešenje je, prema Pentagonu i industriji naoružanja, da se dodatno poveća ionako ogroman američki vojno-industrijski kompleks kako bi se proizvelo dovoljno oružja za snabdevanje Ukrajine (a sada i Izraela), a da se istovremeno nabavlja dovoljno sistema naoružanja za budući rat sa Kinom.
Dva su problema s takvim argumentima. Prvo, snabdevanje Ukrajine ne opravdava trajnu ekspanziju američke industrije oružja. Zapravo, vojnu pomoć Kijevu treba da prati diplomatska strategija koja sada nedostaje, osmišljena da spreči još duži i sve žešći rat.
Drugo, vrste oružja potrebne za rat s Kinom uglavnom bi se razlikovale od onih koje su od značaja za kopneni rat u Ukrajini, pa manjak oružja koje je poslato Ukrajini ne bi uticao na spremnost za potencijalni rat s Kinom (koji bi Vašington, u svakom slučaju, trebalo da nastoji da spreči, a ne da se za njega sprema).
Pogubna cena militarizovane spoljne politike
Pre nego što se još više poreskih dolara uloži u izgradnju vojne države koja se stalno širi, trebalo bi ozbiljno razgovarati o vojnoj strategiji Sjedinjenih Država u aktuelnom globalnom okruženju. Puka kupovina još više bombi, projektila, dronova i raznog naprednog oružja sa veštačkom inteligencijom nije zapravo nikakva strategija, mada nosi blagodet vojno-industrijskom kompleksu i poziv na destabilizujuću novu trku u naoružanju.
Nažalost, čini se da ni Kongres ni Bajdenova administracija nisu skloni da ozbiljno razmotre pristup koji bi naglasak stavio na ulaganje u diplomatske i ekonomske alate, umesto na silu ili pretnju silom. S obzirom na zapanjujuće skupe neuspehe ove zemlje u ratovima u Iraku i Avganistanu u ovom veku (koji su koštali na bilione dolara), što je rezultiralo stotinama hiljada civilnih žrtava i fizičkim i psihičkim povredama zapanjujućeg broja američkih veterana (kako je to detaljno dokumentovao projekat Troškovi rata na Univerzitetu Braun), mogli biste pomisliti da bi drugačiji pristup trošenju vaših poreskih dolara bio na mestu, ali ništa od toga.
U Kongresu ima ljudi koji zagovaraju uzdržanost prema Pentagonu, uključujući demokrate Marka Pokana iz Viskonsina i Barbaru Li iz Kalifornije, koji su predložili da se budžet za odbranu smanji za čitavih 100 milijardi dolara, kao prvi korak ka uravnoteženoj politici nacionalne bezbednosti. Takvim naporima, međutim, prepreka je negostoljubivo političko okruženje stvoreno neprestanim preterivanjem o vojnim pretnjama, uz političku moć industrije oružja i njenih saveznika u Vašingtonu. Ti saveznici, naravno, uključuju predsednika Bajdena, koji je SAD nazvao „arsenalom demokratije“ u pokušaju da promoviše novu rundu vojne pomoći Ukrajini. Slično svom prethodniku, Bajden reklamira potencijalne prednosti ulaganja u proizvodnju oružja kompanija iz izborno neodlučnih država.
Nažalost, razbacivanje para za industriju oružja žrtvuje buduće potrebe kratkoročnim ekonomskim dobicima koji su zaista skromni. Kada bi taj novac išao na stvaranje zelenih radnih mesta, otporniju infrastrukturu, bolje naučno i tehničko obrazovanje i robusniji sistem javnog zdravlja, našli bismo se u drugačijem svetu. To bi trebalo da budu stubovi američkog ekonomskog preporoda, umesto skromnih sporednih efekata razvoja oružja. Uprkos ogromnom povećanju finansiranja od 1980-ih, broj stvarnih radnih mesta u industriji proizvodnje oružja zapravo se srozao sa tri miliona na 1,1 milion.
Ujedinjeni auto radnici (UAW), jedan od sindikata sa najviše članova zaposlenih u industriji naoružanja, prepoznao je ovu realnost i formirao Komitet za pravednu tranziciju, osmišljen da „ispita veličinu, obim i uticaj američkog vojno-industrijskog kompleksa koji zapošljava hiljade članova UAW i dominira globalnom trgovinom oružjem“. Prema Brendonu Mancili, direktoru ogranka 9A UAW-a, koji predstavlja 50.000 aktivnih i penzionisanih radnika u Njujorku, Novoj Engleskoj i Portoriku, komitet će „razmisliti o tome šta bi zapravo značilo imati pravednu tranziciju, ono što se nekada zvalo ‘prelaskom na mirovne uslove’ – da ljudi koji rade u industriji oružja i odbrane pređu na nešto drugo“.
Ova inicijativa odvija se paralelno sa naglim padom stope sindikalnog udruživanja kod velikih proizvođača oružja. Navešću dva primera: 1971. godine, 69 posto zaposlenih u kompaniji Lockheed Martin bilo je sindikalno organizovano, dok ih je 2022. bilo samo 19 posto; u kompaniji Northrop Grumman danas je samo 4 posto radnika u sindikatima, što je posledica svesne strategije velikih firmi za proizvodnju oružja da posao proslede podizvođačima koji nemaju sindikate i u države sa antisindikalnim zakonima, dok izvoze na desetine hiljada radnih mesta u inostranstvo u okviru multinacionalnih projekata poput programa F-35. Toliko o mitu da su radna mesta u odbrambenoj industriji sigurnija ili bolje plaćena nego u drugim delovima privrede.
Potrebna je ozbiljna diskusija na nacionalnom nivou o tome kako bi izgledala istinski odbrambena strategija, a ne ova zasnovana na fantazijama o globalnoj vojnoj dominaciji. U suprotnom, previše militarizovani pristup spoljnoj i ekonomskoj politici, koji je postao suština vašingtonskog budžetskog planiranja, mogao bi se beskrajno i pogubno pružiti u budućnost, što ova zemlja bukvalno ne može sebi da dozvoli.
TomDispatch, 16.01.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 31.01.2024.
KULTURA MIRA I NENASILJA