„Odluka Tužilaštva za organizovani kriminal o podizanju optužnice protiv pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije je sramna“ – kaže advokat Srđa Popović. „Naime, Tužilaštvo tvrdi da nije pronađeno dovoljno dokaza za podizanje optužnice protiv Vojislava Koštunice, iako ti dokazi postoje, iako su javni. Jasno je da je bivši predsednik SRJ svojim izjavama podržavao pobunu JSO-a koja se tretira kao teško krivično delo protiv ustavnog poretka i bezbednosti zemlje. Te stvari je samo trebalo kvalifikovati“.
Zašto onda one nisu kvalifikovane? Tužilac Radisavljević tvrdi da, osim optuženih pripadnika JSO-a, u organizovanju pobune nije učestvovao niko, pa je krivična prijava protiv Koštunice i Tomića povučena.
Takva odluka bi mogla da znači da oni uopšte nemaju nameru da se bave političkom pozadinom ubistva premijera Zorana Đinđića. Optužnica protiv osmorice pripadnika JSO-a bila je neizbežna: i sam Legija ih je na suđenju označio kao ljude koji su rukovodili pobunom.
Ono što, po mom mišljenju, nedostaje u izjavi tužioca Radisavljevića je tumačenje poznate Koštuničine ocene da na isti način na koji lekari imaju pravo da štrajkuju u svojim uniformama, to pravo imaju i pripadnici JSO-a. Da li je to bila pomoć pobunjenicima i, ako nije – šta je? Je li tadašnji predsednik SRJ na taj način ohrabrio demonstrante da istraju u pobuni? Da li im je možda tako signalizirao da vojska neće intervenisati, što je, inače, bila velika briga pobunjenika. Uostalom, na suđenju, atentatori su rekli – da se pojavila vojska, odmah bismo se povukli. Zato su i išli kod Ace Tomića: da se obezbede, da se vojska ne umeša.
U krivičnoj prijavi za oružanu pobunu JSO-a kojom su obuhvaćeni Vojislav Koštunica i Aco Tomić, tvrdite da je Koštunica – kao predsjednik SRJ i kao pravnik – morao biti u obavezi da bezbednost zemlje sačuva u trenutku kad je ona ugrožena; osim toga, kažete da mu je moralo biti poznato i to da je, zakonski, policiji bilo uskraćeno pravo na štrajk.
Tako je. Iako je znao da takav oblik protesta zakon zabranjuje, Koštunica je oružanu pobunu proglasio – štrajkom. Naravno, izabrao je da ne razume, što, uostalom, i liči na njegov modus operandi – nije obavešten, nema pojma. E, u izjavi tužioca Radisavljevića nedostaje ocena tog Koštuničinog postupka. Osim toga, nije jasno kako je tužilac protumačio to što se Aco Tomić sa pobunjenicima sastajao i pre i tokom pobune, uveravajući ih da vojska protiv njih neće intervenisati. Kako tužilac ocenjuje činjenicu da je Aco Tomić lagao kada je bio saslušavan po optužnici za ubistvo? Najzad, zašto nismo dobili odgovor na pitanje kako je, zahvaljujući nerazumljivom i nikada objašnjenom činu specijalnog tužioca, Tomić nestao iz glavnog pretresa.
Odluku tužioca da odustane od optužnice protiv Vojislava Koštunice i Aca Tomića bih mogao da razumem da je on to pokušao da objasni; ali, nije ni pokušao. Kako to misli da nema dokaza, kada ti dokazi stoje na zidu, svi ih gledamo… Tužilac, nasuprot tome, tvrdi – ne, to nisu dokazi; čekajte, šta su?!
Koliko znam, do sada ste u više navrata pokušavali da pokrenete priču o oružanoj pobuni Jedinice za specijalne operacije iz novembra 2001, ali…
Tokom i odmah nakon pobune JSO-a, vodila se velika bitka oko toga da se sasluša Vojislav Koštunica, ali je on takvu nameru odmah proglasio političkim progonom. U to vreme, iza njega je stala međunarodna zajednica…
Zašto? Čega su se plašili?
Najviše su se plašili činjenice da je Koštunica još uvek kontrolisao vojsku, pa su bili u strahu da bi njegovo eventualno hapšenje moglo da dovede do nereda i sukoba u zemlji koja je i onako bila nestabilna. Stabilizujte prilike u zemlji, govorili su; imate egzekutore, procesuirajte ih; nemojte otvarati nove sukobe.
Ipak, Vi ste insistirali na otvaranju priče o pobuni JSO-a; zašto je ona toliko važna? Do čega nas, po Vašem mišljenju, ona vodi?
Tačno je: još 2005, tokom suđenja atentatorima na premijera Đinđića, tražio sam da se optužnica proširi na oružanu pobunu. Taj zahtev je odbijen sa obrazloženjem da je proces suviše odmakao, da sačekam da se završi; rečeno mi je da će odmah po završetku suđenja taj predmet biti otvoren. Kasnije, 2007. godine, na isti zahtev je odgovarano da će novi proces biti pokrenut čim presuda za atentat na premijera postane pravosnažna. Kada je 2009. godine presuda konačno postala pravosnažna, zaćutali su; nije se desilo ništa. Na kraju, u ime majke i sestre premijera Zorana Đinđića, podneo sam krivičnu prijavu za oružanu pobunu koja bi nas – evo, dolazim do odgovora na Vaše pitanje – dovela do političke pozadine Đinđićevog ubistva.
Da, ali tužilac Radisavljević kaže da se iz prikupljenih dokaza ne može zaključiti da je u vrijeme pobune postojala ideja ili plan o kasnijem atentatu na premijera.
To je pitanje interpretacije. Zanimljivo, bivši specijalni tužilac, Jovan Prijić, u optužnici tvrdi da je oružana pobuna bila prvi korak ka atentatu na premijera. Prijić to podrobno i objašnjava: dakle, ohrabrene uspehom pobune, Crvene beretke odlučuju da svome cilju pristupe i drugim sredstvima, uključujući i ona nasilna. Zanimljivo, prvobitni cilj nije bilo ubistvo Zorana Đinđića, nego rušenje njegove vlade. Ideja o ubistvu je došla kasnije; razvijala se polako, postepeno. U međuvremenu, desile su se neke važne promene, od kojih je svakako najznačajnija ta da je Vojislav Koštunica praktično izgubio svaku državnu funkciju, Slobodan Milošević je izručen Hagu… Na suđenju je otkriveno da je JSO u jednom trenutku razmišljao o tome da ubije Čedomira Jovanovića i Vladimira Bebu Popovića. Na kraju, odlučili su se za ubistvo koje nije bilo samo ubistvo, nego i politički atentat koji je imao svoje jasne političke ciljeve.
A politički cilj JSO-a je, kažete, bio…
Politički cilj i JSO-a – kao i Demokratske stranke Srbije, uostalom – bio je rušenje “izdajničke” vlade Zorana Đinđića. Naravno, pokušavali su da ga ostvare raznim sredstvima, između ostalog i pobunom JSO-a; na kraju, shvatili su da je atentat najefikasniji način da tako nešto ostvare.
Dakle, reč je o jedinstvenom umišljaju sa ciljem ne da ubiju Đinđića, nego da sruše njegovu vladu. To je politička pozadina: rušenje vlade svim sredstvima.
Rekli ste da je, nakon oružane pobune, Vojislav Koštunica imao zaštitu nekih krugova iz međunarodne zajednice koji su se plašili novin nemira. Šta se kasnije dogodilo? Zašto nije saslušan?
Prva izjava specijalnog tužioca posle podnošenja moje krivične prijave bila je da će, u svojstvu svedoka, saslušati Vojislava Koštunicu. To nije čudno, jer, u krivičnom postupku se često dešava da neko najpre bude saslušan kao svedok, pa se na osnovu toga ispostavi da bi trebalo da bude okrivljeni. Čudno je nešto drugo: zašto od tada nikada nije saslušan.
Da, to Vas i pitam – zašto?
Po mom mišljenu, glavni krivac je Demokratska stranka. Na isti način na koji je uticala na to da se optužnica za oružanu pobunu podigne baš nekoliko dana pred godišnjicu atentata na Zorana Đinđića – a i izbori su tu, uskoro – sada, verujem, razmišljaju: šta će nam Koštunica ako je niko i ništa; zašto bismo ulazili u ovaj politički rizik kad nas već niko ne ugrožava? Jednom, razlog je bio – suviše je jak; danas je – slab je, pa nas i ne zanima.
Uprkos svemu, moram da priznam da mi je bilo prilično čudno to da Koštunici, odmah posle izjave da se neće odazvati pozivu na svedočenje, nije uručen poziv i, ako bi odbio da se odazove, što po njega nije poslata policija koja bi ga dovela u sud. Jer, ako se tako ponašate, kompromitujete instituciju Tužilaštva. Gde je ta država onda? Koštunica kaže – znam da po zakonu moram da se odazovem, ali mi ne pada na pamet. I Tužilaštvo na to ne reaguje. S druge strane, ni politički niko ne reaguje. Gde je bio DS da kaže – čekajte malo! Pa, kako to ne pada mi na pamet da se odazovem na zakoniti poziv tužilaštva da svedočim? Ne, takva reakvija ne postoji. Kao što ne postoji reakcija na odluku Tužilaštva da odustane od optužnice…
Da li ste, u tom smislu, čuli neku reakciju LDP-a?
Reakcije LDP-a postaju sve tiše, prigušenije. Osim, naravno, s vremena na vreme, obično negde oko 12. marta. Nažalost, ne vidim njihov napor, to konzistentno i inteligentno insistiranje da se rasvetli ubistvo njihovog „sveca“. Jer, koliko znam, Zoran Đinđić je tobože njihov svetac.
Rekli ste da mislite da optužnica za oružanu pobunu nije slučajno podignuta tri dana pred obilježavanje godišnjice atentata na premijera Zorana Đinđića…
Čim krene da se približava 12. mart, ova vlast je u brizi; počinju da strepe: evo, sad će opet da se pokrene pitanje političke pozadine. Zato su prošle godine obećali saslušanje Koštunice, ove – podigli optužnicu. Naravno, sve se to lepo uklapa u dobijanje kandidature, koja – hteli to oni da priznaju ili ne – predstavlja zapravo pobedu Zorana Đinđića. Srbija u Evropi je Đinđićev projekat i on je konačno pobedio. E, sada, pobeda ima mnogo očeva, a Demokratska stranka i ljudi u njoj naprosto žele da se taj Đinđić više skine sa dnevnog reda, da im ne kvari uspeh. Znate, nekada zamišljam kako Boris Tadić i sebe ubeđuje: ovo smo mi uradili, pustite Đinđića, on sa tim nema ništa. Nije Đinđić, ja sam predsednik Srbije! Šta mi stalno gurate tog Đinđića? Ko sam onda ja? Neki šegrt, nastavljač?
Hoću da kažem da DS u ovome nema nikakav politički interes da otvori temu političke pozadine ubistva premijera Đinđića. Tužilaštvo radi samo kad dobije politički signal, a pošto toga nema – ne mrdaju!
Ako zanemarimo lični odnos i problem sa sujetom, zašto bi – konkretno – Demokratskoj stranci smetalo otvaranje teme političke pozadine ubistva čovjeka koji je bio predsjednik njihove stranke?
Zato što DS, otkako je nastala, nikada nije bila jednostavan, homogen mehanizam. Sa jedne strane, imali su liberalno demokratski program kojim se dičila građanska Srbija; istovremeno, drugi deo njihovog programa bio je nacionalizam – u to vreme vrlo kurentan – koji nisu hteli da prepuste drugima.
Sećam se da mi je, početkom devedesetih, Zoran Đinđić taj program doneo. Prvi deo, rekao sam, potpisao bih odmah; drugi, u kome se guslarskim, epskim jezikom pominje Kosovo, nekakvi mitovi i fantazije, neću ni da komentarišem. Dakle, ta stalna ambivalencija, ta šizofrenost Demokratske stranke najbolje se ogleda u poruci “i Kosovo i Evropa”. Dobili su kandidaturu, a odmah sutra raspisali izbore na Kosovu. Veruju da bi im insistiranje na gajenju Đinđićevog mita unutar stranke samo škodilo.
Negdje u novembru 2010, rekli ste da “Specijalnom tužilaštvu treba dati šansu, tim pre što odatle dolaze ohrabrujuće izjave kao što je bila ona da tužilaštvo dolazi do novih saznanja o ulozi pojedinih lica u pobuni”. Kako danas na to gledate? Jeste li bili pomalo naivni ili…
Nedavno sam imao seriju predavanja na Pravnom fakultetu za doktorante i mislio sam da je najbolji savet koji iz svog iskustva mogu da im dam taj da se uvek ponašaju kao da žive u pravnoj državi. Ne možete da se bavite ovim poslom, a da unapred priznajete da su karte nameštene. Kakav je onda smisao vašeg angažmana? Na ovaj način svima dajete šansu da pokažu kako su nezavisni, da ne podležu političkim pritiscima; istovremeno, insistirate da se postupak vodi po zakonu. Zato sam ranije dao izjavu koju citirate. A to da li sam bio naivan, to je druga stvar. Mislim da pravosuđe u ovoj zemlji nikada nije bilo na nižim granama. Govorim o korupciji, političkim vezama, čemu god hoćete. Posle ove reforme koja je trebalo da vrati kredibilitet sudstvu i tužilaštvu, nažalost, stvari stoje još gore. Pokazalo se da je ceo taj postupak pogrešan – počev od smešnog trika tobožnjeg stvaranja novih sudova do činjenice da su pri izboru sudija upotrebljeni izveštaji BIA. Kada sve saberete, vidite da je takozvana reforma pravosuđa poslužila da nove političke snage dovedu svoje ljude, jer nisu zadovoljne onima koje je dovela prethodna vlast.
I, kada, kako kažete, sve saberete, da li je ovo što gledamo – odluka Tužilaštva da podigne optužnicu protiv pripadnika JSO-a – sve što građani, po pitanju političke pozadine atentata na Zorana Đinđića, mogu u ovom trenutku da dobiju?
Ponoviću ono što sam rekao posle suđenja za atentat: sposobni smo samo za ovoliko pravde; u ovom momentu nismo spremni za više. Ova vlada zna da je slaba i da nema dovoljno solidan mandat da bi se upustila u raščišćavanje osnovnih sukoba u društvu. Videli ste kako je Koštunica, čim je specijalni tužilac najavio da će ga saslušati, odmah mobilisao sve aveti devedesetih i pozvao ih da ga brane – od Smilje Avramov, preko Koste Čavoškog do Dobrice Ćosića. Hoću da kažem – nema se snage za raščišćavanje osnovnog sukoba koji deli ovu zemlju. Bez obzira na to što te dve Srbije nisu simetrične po bilo čemu, pa ni po snazi.
TIMELINE
11.07.2005. Srđa Popović predaje predlog za proširenje optužnice protiv Legije za oružanu pobunu. Specijalni tužilac obećava da će predmet o pobuni JSO biti formiran pošto bude donesena presuda.
19.02.2007. Srđa Popović predaje predlog za dopunu dokaznog postupka, u kojoj traži svedočenje Koštunice u vezi sa pobunom.
23.05.2007. posle četiri godine suđenja, završeno je suđenje za ubistvo Zorana Đinđića.
12.03.2008. Specijalni tužilac u emisiji Insajder obećava da će predmet o pobuni JSO biti formiran pošto presuda postane pravosnažna.
24.11.2009. Presuda postaje pravosnažna.
11.11.2010. Srđa Popović u ime Mile i Gordane Đinđić predaje krivičnu prijavu protiv Legije, Zvezdana Jovanovića, Koštunice, Aca Tomića i još petorice zbog pobune JSO. DSS burno reaguje saopštenjem u kojem se podnošenje krivične prijave tumači kao ‘dijaboličan čin izopačenog bića’. Odmah zatim Koštunica organizuje potpisivanje Peticije protiv sopstvenog ‘političkog progona’ i najavljuje da se neće odazvati eventualnom pozivu suda.
20.12.2011. Srđa Popović u ime Mile i Gordane Đinđić predaje krivičnu prijavu protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića. O reakcijama na krivičnu prijavu Srđa Popović piše tekst za Peščanik.
09.03.2012. Specijalno tužilaštvo donosi odluku o podizanju optužnice za oružanu pobunu protiv osmorice pripadnika JSO, dok odbacuje prijavu protiv Vojislava Koštunice i Ace Tomića. Slobodan Homen kaže da su ‘Koštunica i njegova stranka zbog političke i moralne odgovornosti koju su građani prepoznali, već pretrpeli određene sankcije’.
Peščanik.net, 11.03.2012.