Sveti Jovan Damaskin (umro 750) svrstao je islam među hrišćanske jeresi.
Nova geografska otkrića i hrišćanski misionari koji su u 17. veku dospeli u udaljene zemlje doneli su na zapad i svet stranih religija. Ovo novo saznanje podsticalo je na poređenje raznih religija i dovodilo do otkrića paralela sa sopstvenom verom. Tako je hrišćanstvo ugrađeno u opštu istoriju religije, pa je i ideja tolerancije dobila odlučujući podsticaj. Nemački pesnik i predstavnik prosvetiteljstva, Gothold Efraim Lesing, protumačio je ovaj zahtev za tolerancijom u svojoj paraboli Natan Mudri (1779). On je tu prvi put bez predrasuda opisao tri „avramovske religije“ i dao im ista prava, a veliki sultan Saladin tu je predstavljen kao primer državničke mudrosti i ljudske blagosti. Od tri religije, judaizma, hrišćanstva i islama, simbolično prikazanih sa tri kruga, za Lesinga nijedna nije apsolutno prava. Ali svaka od njih je ipak u položaju da bude „bogu ugodna“. U tim trima monoteističkim religijama prisutna je božja objava i treba je poštovati.
U doba prosvetiteljstva – u atmosferi punoj podsticaja – islam je ponovo otkriven, naročito u Francuskoj. Nastupajući racionalizam išao je na ruku pokušajima da se islam i njegov prorok objektivnije ocene. U Muhamedu je viđen mudri zakonodavac, smeli reformator, obznanjivač vere koja je u njegovo vreme bila jedan mogući put, uz dve druge monoteističke religije.
Tada se uvidelo da islam, koji se tokom vekova bio proširio na mnoga područja Azije, Afrike i Evrope ipak ne može biti tako apsurdan i smešan, kako je tada većina ljudi mislila. Za Voltera i ostale prosvetitelje islam je bio religija čije učenje je bilo u saglasnosti sa razumom i koja, uz to, nije imala potrebe za klerom.
Nakon Voltera, koji je verovesnika Muhameda načinio junakom jedne svoje drame (još nije bila lišena starih grešaka i klišea), javlja se, od sredine 18. veka, niz obrada Muhamedove biografije, u vidu drama i romana, u kojima se islamski poslanik pretežno pozitivno ocenjuje.
Toj novoj slici islama u 17. i 18. veku pridoneli su i prevodi Kurʼana, kojih je bilo sve više.
Tačnije, Evropa se prvi put susrela s Kurʼanom preko latinskog prevoda koji je urađen 1143. godine na podstrek benediktinskog opata Klinija (Burgund), Petrusa Venerabilisa. Venecijanci će prvi štampati arapski Kurʼan 1537. A prvi prevodi Kurʼana sa arapskog originala na tadašnji narodni jezik objavljeni su: 1647. na francuski, 1734, na engleski i 1772. na nemački jezik (na ex-yu prostoru Kurʼan je, počevši od 1895, preveden u više navrata, a sledili su potom prevodi na sve evropske i svetske jezike).
Ali, sliku Orijenta, koji je za širu publiku bio postojbina Antihrista, promeniće tek francuski prevod Hiljadu i jedne noći (1704) u kojem je islamski svet bio veseo, čulan, tajanstven i privlačan. Uticaj priča iz Hiljadu i jedne noći na evropsku literaturu je bezmalo nepregledan.
Za Gotfrida Herdera i potonje romantičare Istok će postati postojbina snova. Oni su se nadali da će na Orijentu naći nove vrednosti i netaknuti čisti duhovni svet. Koncept novog čoveka propagirao je u Francuskoj Ruso, a u Nemačkoj Gete, koji je čak bio planirao da napiše i jednu dramu o Muhamedu. Geteove Napomene i prilozi Zapadno-istočnom divanu pokazuju znatno poznavanje islama ovog kralja pesnika, a još više njegove velike simpatije za ovu religiju: „Ako islam znači predanost Bogu, onda svi živimo i umiremo u islamu“. U svom Talismanu, opet, Gete se poziva na Kurʼan: „A, Allahov je istok i zapad, kuda god se okrenete, pa – tamo je Allahova strana – Allah je, zaista, neizmjerno dobar i On sve zna“ (2, 115).
Evolucija slike Orijenta i saznanja o islamu u 19. veku nisu ipak razumljiva bez pogleda na promenljivu političku situaciju, počevši od one prouzrokovane Napoleonovim egipatskim pohodom (1798).
Pozitivna ocena proroka Muhameda nalazi se i u predavanjima engleskog književnika Tomasa Karlajla (1841). U svom delu Muhamed, Hubert Grim prikazuje poslanika Muhameda kao socijalnog reformatora koji je iz svog rodnog grada Meke hteo da ukloni mnoge nevolje, verske i socijalne. Zbog toga je bogatima pretio strašnim sudom i tražio obavezna davanja za siromašne.
U nauci se, pak, najviše raspravljalo o pitanju jevrejsko-hrišćanskih uticaja, a time i o samosvojnosti islama. Na tu temu značajan je prilog Johanesa Fuka Izvornost proroka (1936) u kojem on, uprkos u samom Kurʼanu priznatih dodirnih tačaka između tri religije, ne vidi to kao dokaz neposredne zavisnosti. Umesto toga Fuk ističe ono stvaralačko i samosvojno u Muhamedovom poslanstvu.
Poznati škotski arabista Montgomeri Vot, u svom delu Muhamed, prorok i državnik (1961), opisuje islamskog proroka i kao osnivača jedne vere i kao organizatora jedne države, koji je u jednom društvu – do tada sasvim bez ikakve predstave o državi – stvorio jednu religiju i jednu državu u nerazdvojivoj vezi. Dok je francuski islamolog Maksim Rodenson (1975) baštinu islama pokušao da protumači kroz psihološku i socijalno-istorijsku prizmu.
I da se ponovo vratimo Votu. „Kompleks niže vrednosti zapadne Evrope prema islamskoj civilizaciji – kaže ovaj arabista – izražavao se na različite načine. A da bi se taj kompleks kompenzovao, Evropljani su morali izopačiti sliku islama. Slika islama koju su stvorili hrišćanski učenjaci toga vremena omogućila je drugim hrišćanima da vode borbu protiv muslimana kao borbu svetla protiv mraka. Rat svetla protiv mraka – to dobro zvuči. Ali u našem postfrojdovskom vremenu – kaže dalje Vot – znamo da je mrak koji pripisujemo našim neprijateljima projekcija mraka u nama samima, koji nećemo sebi da priznamo. Tako posmatrano, izopačenu sliku islama treba shvatiti kao projekciju tamne strane evropskog čoveka“.
Peščanik.net, 08.10.2019.
