krovovi kuća na Gardošu
Foto: Ivana Tutunović Karić

Politika je oduvek bila polje u kojem se mora vešto baratati mnjenjima. To su sva ona mišljenja koja imamo, a nismo ih ni na čemu zasnovali i potkrepili svedočanstvima, premda u njih svejedno čvrsto verujemo. Mnjenja obično nastaju na nekom neodređenom mestu odakle se puštaju u opticaj i, ako imaju političkog uspeha, postaju sastavni deo onog što mislimo. Tako je, recimo, Kosovo postalo srce Srbije, umesto da se srcem proglasila Šumadija. Šta je i gde je to srce ni ne traži neka utemeljena znanja. Priča o srcu, uz njene poetske tonove, ima svoj politički razlog.

Pored mnjenja, politika mora vešto da barata i strastima. Štaviše, čitavo se polje politike i organizuje u skladu s uređenjem ljudskih strasti. Već Platon je mislio tako kada je dušu podelio na tri dela, umni, srčani i požudni, u skladu s čim je predlagao i podelu staleža koji će činiti državu (vladari, vojnici i svi koji se u životu vode trbuhom). Đambatista Viko je tvrdio da ljudska okrutnost, lakomost i ambicija podstiču društvenu potrebu za vojskom, trgovinom i dvorom. Ti „poroci“ se političkim putem pretvaraju u nešto što omogućava „građansku sreću“. Isto misli i Mandevil kada vešto upravljanje umešnog političara određuje kao transformaciju „privatnih poroka u opštu dobrobit“. Politika je, tako ispada, veština upravljanja strastima, njihove kontrole i preuređenja u nešto što bi za društvo moglo biti od koristi.

U središtu politike su, najzad, i emocije. Iako na prvi pogled deluje da je reč o novijoj raspravi koja se pojavila s usponom populizma, istorija filozofskih promišljanja politike zapravo vrvi emocijama koje stoje u osnovi temeljnih političkih projekata, premda se one često, posebno u liberalnim teorijama, zabašuruju u interese, „racionalnu ljubav prema sebi“. Na primer, strahu pripada istaknuto mesto među politički važnim emocijama. Čuven je Hobsov stav prema kojem je strah koji ljudi imaju jedni od drugih izvor sve društvenosti: strah je glavni uzročnik rata, ali je i glavno sredstvo za mir. Polje političkog zasićeno je emocijama, od mržnje do ljubavi, od straha do nadmene hrabrosti, od junaštva do razmetanja pozicijom žrtve.

Imajući ovo u vidu, politika bi mogla da se zamisli kao skup raznih aktivnosti u koje spada generisanje mnjenja i njihova upotreba u političke svrhe; oblikovanje i preusmeravanje strasti; njihova stratifikacija (to se odnosi na odvajanje „boljih“ od „gorih“ strasti – koje će se razlikovati u zavisnosti od društvenog uređenja, pa će lakomost i žudnja za takmičenjem biti bolje strasti u kapitalizmu od altruizma i velikodušnosti); njihova društvena stratifikacija (polno, rasno, klasno oblikovanje strasti, prema kojima se vrši njihovo vrednovanje za društvo u celini, gde se ponešto pojavi i kao sasvim bezvredno); povezivanje emocija sa mnjenjima i njihovo pojačavanje za konkretne političke potrebe.

Ima li se sve to u vidu, nužno se postavlja pitanje šta činiti s jednom izrazito snažnom emocijom: stidom. Ima li stid kapacitet da postane politička emocija koja pokreće na društvene preobražaje? Ima li političkih snaga koje su u stanju da kapitalizuju njeno narastanje u današnjem društvu, pa tako i u Srbiji? Stid ili sramota se uglavnom vezuju za individualni osećaj neuspeha u neoliberalnoj fazi kapitalizma, iako je ta emocija davno generisana raznim liberalnim mnjenjima o tome da su siromašni sami krivi za svoj usud, i da treba da se stide što u sistemu koji tobože svima omogućava da napreduju oni ostaju siromašni. Danas je taj osećaj prenesen na sve, jer smo svi isključivo sami odgovorni za sve svoje uspehe i neuspehe, bez oslonaca u društvu i državi koja nas doslovno pušta da padnemo. Pa ipak, ovde ne mislim na taj stid, premda bi i on mogao postati važna kontraemocija u osmišljavanju nekog drugačijeg političkog sveta. Mislim na stid koji se može javiti uz bes, ljutnju, osećaj bespomoćnosti, osećaj upotrebljenosti ili izneverenosti, stid koji prati poraz mišljenja. Na stid koji se kao neki destilat na kraju javlja kao jedina emocija u politički potpuno dezorijentisanom društvu, gde pitanje više nije – šta da se radi – već: kako da se ne zna ništa o onom što nam se radi da bi se bar nekako mogao podneti osećaj sramote?

Razmotrimo niz rečenica koje dolaze s državnog vrha. „Proveo sam više od 15 minuta sam s predsednikom Trampom u Ovalnom kabinetu“, što je dovelo do dodele olovke i ključa; „Tačke 10 više nema, ljudi sad mogu da odahnu“, čemu je prethodio nejasan, neuverljiv i osporen iskaz o teškoj borbi predsednika u vezi s tačkom 10 („Predsednik se bori… Da li će izdržati? Videćemo“, ministar finansija; „Šiptarima je obećan papir sa zahtevom za priznanje Kosova“, ministar odbrane); „Pa, pitajte njih kako sam govorio… da je bio, bukvalno, pa neću da kažem, muk, ali… da nisu mogli da veruju da je neko u stanju da tako odlučno govori i da na takav način štiti naše interese“. Kakve interese? „Želim da čestitam građanima Srbije i Kosova, ali takođe i narodu Izraela, jer će on imati mnoge koristi od ovog sporazuma“ (Kušner); „Srbija se obavezuje da otvori komercijalnu kancelariju u Jerusalimu ovog meseca i da premesti svoju ambasadu u Jerusalim u julu. That’s fantastic! That’s a very big thing. That’s a very big statement!“ (predsednik SAD… a predsednik Srbije lista papire pred sobom, vidno iznenađen onim što čuje). „Ovo je bila, rekao bih, šahovska minijatura“. „Ta tačka jeste u papiru Prištine, ali nije u papiru Srbije. Znači nema je na našem papiru“ (savetnica predsednika za medije). Premeštanje ambasade osudile su Evropska unija, Arapska liga i Turska podsećajući da je reč o kršenju rezolucije Saveta bezbednosti, istog onog saveta koji je proizveo rezolucije na temelju kojih se organizuje inostrana i „unutrašnja“ politika Srbije.

Šta u slušaocu izaziva ovaj skup rečenica? Bez sumnje, živimo u trenutku koji odlikuje manufaktura mnjenja, koja podrazumeva konstantno nasilje nad zdravim razumom. Ako je politika oduvek i bila baratanje mnjenjima, ona su se bar nekad oslanjala na istine, jasne stavove, snažne ideje, konsekventne poteze. Šta da se čini kada to više nije slučaj? Kada iza reči nema ničega, kada one ni na šta ne upućuju, kada se sve očas može premetnuti u nešto drugo? Ako su reči potpuno zamenjive i ako se ta situacija stalno iznova ponavlja, onda svi naši pokušaji da razumemo šta nam se događa i kako da se s time nosimo postaju osuđeni na propast. Pretrpevši poraz, mišljenje odustaje, smlaćeno i otupelo. Međutim, emocije ostaju – a stid je zasigurno jedna od dominantnijih – zbog rečenog, neizrečenog, poreknutog, zbog metafora, superlativa, minijatura, degradirajućih izraza, zbog toga što nam se svaki dan kaže da ono što smo juče čuli nismo čuli, da ono što vidimo svojim očima u stvari ne vidimo.

Pa, ako su velike ideje potrošene, ako su ideologije izgubile na snazi, ako se sve strasti koje imamo mogu zadovoljiti jednim odlaskom u lokalni tržni centar, da li bi se onda možda upravo taj stid mogao upotrebiti kao politički korisna emocija? Da li bi stid mogao postati pokretač, ono što neka alternativna politika želi da upotrebi u borbi protiv bestidnosti politike kakva jeste?

Peščanik.net, 12.09.2020.

TEMA – KOSOVO