Italija – Ruina Mundi1

U lancu berzanskog posrtanja evropskih zemalja nesumnjivo je najslabija karika Italija. Finansijski lešinari su shvatili da ako sruše Italiju, ruše evro, a time i Evropsku uniju. Odmah da kažem i zašto: Njen akumulirani dug, a zbog toga se danas ide pred sud berze, iznosi 1900 milijardi evra (2660 milijardi dolara), odnosno 120 odsto njenog BDP (bruto domaćeg proizvoda). Poređenja radi, naveo bih da je taj dug 78 puta veći od srpskog. Istina, i italijanski BDP je veći od srpskog za 50 puta. No možda će se još lakše razumeti ako kažem da je italijanski dug veći nego zajedno dugovi Grčke, Irske, Portugala i Španije. Pritom Italiji sledi da u narednih pet godina isplati, odnosno refinansira 900 milijardi evra. Već sada godišnje plaća 75 do 90 milijardi prispelih rata i kamata. Svaki procenat porasta kamata, a to je zadesilo Italiju nedavno, povećava njen dug i obaveze za novih 35 milijardi evra. Najnovija meta svetskih špekulanata – Francuska – deluje prilično naivno u odnosu na Italiju. Njenih 900 milijardi duga i BDP od 1844 evra, prema italijanskih 1900 milijardi duga i BDP od 1467 milijardi evra, znače da Francuska sa 20 odsto većim BDP ima upola manji dug. Na primedbu da je Italija suviše velika da bi propala, sve pomodniji ekonomista Nuriel Rubin odgovara da je u stvari suviše velika da bi joj se moglo pomoći. Ili kako kaže još pomodnija Loreta Napoleoni: „Čak ni ujedinjena Evropa nema dovoljno novaca koliko Italija može da ih protraći“.

Hoće li zaplakati i bogataši

Potkaj prošlog mandata levice, komunisti, koji su bili članovi koalicije, štampali su plakat kojim podupiru sopstveni zahtev za veće oporezivanje bogatih, koji je glasio: „Nek zaplaču i bogataši“. Svi su se osuli zbog tog „komunističkog neukusa“. U međuvremenu je zagustilo toliko, da danas to isto zahtevaju sve partije, izuzev Berluskonijeve PDL, uvidevši da više ne mogu cediti samo srednju klasu i radnike da bi se nakrmio novac za vraćanje dugova. Iako je Berluskoni sinonim za današnju Italiju, o njemu će u ovom tekstu biti malo reči, a koga interesuje više, na sajtu Biznis i finasije može naći jedan od najiscrpnijih feljtona o liku i delu ovog političkog preduzetnika. Sav svoj angažman on je upotrebio da bi od države cedio pare i privilegije. Njegova parama kompaktirana većina u parlamentu izglasala mu je 39 zakona „ad personam“, koji njemu i njegovom ličnom imetku idu u korist. Da on oporezuje bogate, dakle i sebe, najbogatijeg u Italiji – nema teorije.

Irska je meteorski uspela da za 25 godina napravi lažni iskorak u bogatstvo, a zatim da padne na realno dno. Sa Italijom nije takav slučaj, ona je od vajkada nesolidna država, sa razdobljima kvalitetnog vladanja, kao u doba De Gasperija, koga je Tajm 1953. proglasio državnikom godine. Zato sam za ovaj tekst i preuzeo Savanarolin naslov, koji svedoči o raspadu još u 15. veku. Prosto nije lako naći sa koje strane početi priču o današnjoj nesolidnosti. Na primer, u trenutku kada se ceo svet trese i štedi svaki cent zbog novog naleta krize, Italija donosi odluku kojom se za 2,2 milijarde (na 8,5 ukupno) evra povećavaju troškovi projektovanja mosta koji treba da poveže Siciliju i kopno. Taj most, najfantastičniji na svetu, koji zapravo povezuje mitološku Scilu i Haribdu, ravan je finansijski i tehnološki letu na neku od obližnjih planeta. Bio bih sklon da se u bilo šta kladim da most nikada neće biti izgrađen (iako bi faraon Berluskoni voleo da vidi tu svoju „piramidu“), ali i da će pare za projektovanje biti potrošene. One su, a ne most, bitne kao reket mafiji na Siciliji i Kalabriji.

Ne bih da ispadnem zlurad i zato se služim uglavnom podacima državne statistike, no svejedno mi je teško da mirna srca složim sve to zajedno. U toj zemlji, jednoj od sedam najuticajnijih i najrazvijenijih u svetu (G 7) u prošloj godini, koja je bila lošija od prethodne i biće nesumnjivo bolja od sadašnje, 8,3 miliona građana (13,8 odsto) živelo je na granici siromaštva, a 1,15 miliona (4 odsto) u apsolutnom siromaštvu. Čak 2,7 miliona porodica (11 odsto) živelo je prošle godine na granici siromaštva, koja za dvočlanu porodicu iznosi 992 evra mesečno neto prihoda. Državna statistika opominje da svaka četvrta osoba živi u opasnosti od siromaštva, da pritom kriza najviše pogađa mladu generaciju u kojoj procenat tzv. NEET (niti studiraju, niti rade, niti se obrazuju za posao) iznosi opasnih 18,8 odsto, odnosno 2,1 milion osoba. Opasnih, zato što lako mogu početi da čine isto što i oni beznadežni mladi u Londonu. U Italiji ima 2 miliona nezaposlenih, oko 2 miliona „obeshrabrenih“ osoba koje više i ne traže posao. Na prinudnom odsustvu je 260.000 osoba, od kojih 174.000 bez garancije da će biti vraćeni na posao i ako krene na bolje. Stopa nezaposlenosti iznosi 10,1 odsto, na Jugu 13 odsto, a među mladima 25 odsto. Čak 30 odsto mladih sa završenim fakultetom ne nalazi zaposlenje ni posle niza godina.

To je posledica činjenice da ekonomski rast u poslednjih 10 godina prosečno iznosi 0,2 odsto, da su u padu ukupni prihodi građana, potrošnja, štednja… Italija je, kako se to kod njih kaže – fenjer (na poslednjem vagonu) Evrope. Nije za čuđenje, iako je kuriozitet, da su Udruženje industrijalaca, tri sindikalne „kofederacije“, moćno Udruženje zadrugara, zatim udruženja poljoprivrednika, zanatlija, trgovaca i potrošača 27. jula objavili zajednički proglas kojim pozivaju vladu da preduzme mere kojima će povratiti poverenje građana da je u stanju da vodi zemlju. Veliki majstor manipulacije, premijer Berluskoni, pozvao ih je na razgovor – proglasivši ih „socijalnim partnerima“ i ispričao im jednu od već bajatih šarenih laža, uz obećanje da će posle „ferragosta“ (odmora) doneti jako važne odluke. Njegova obećanja najbolje je ocenila berza u Milanu, zabeleživši dan kasnije rekordni pad od 6,65 odsto! Svi su izgledi da ipak neće biti izbegnuto oporezivanje bogatih, kojima berza već polako krnji portafolje.

Ravnoteža kriminala i vlasti

Miks lažnih političkih obećanja i neprekidno rastućeg državnog duga je hronična bolest Italije. Poučno za nas, gde je slizavanje vlasti i bogatstva tek u povoju. Hoću reći, na Apeninima to traje u kontinuitetu bar od vremena koje je porodilo čedno hrišćanstvo kao negaciju tadašnjeg nepoštenja. Od početka ovog milenijuma, tempo je ubrzan. Danas se više ne računa koliko je zemlja zadužena, nego koliko je u stanju da vraća dugove. E pa došlo je vreme da Italija nije u stanju da vraća dugove, zbog čega nastaju berzanski udari, reprogramiranje dugova, vapaj za spasom iz Evrope… Pravilo glasi da nije naročito opasan dug ako je većim delom domaći i ako je domaća štednja visoka, pa se koristi za pokrivanje duga. Italijanska država tvrdi da je u tome dobra, naime, da 56 odsto duga ima domaće potražioce, a samo 44 inostrane. Problem je u tome što Morgan Stanley banka dokazuje da stranci poseduju 790 milijardi evra, a domaći 789 milijardi italijanskih dugova – dakle, da je odnos pola-pola, što je nepovoljno, a i otkriva da domaći podaci nisu tačni. Kad nema dovoljno domaće proizvodnje i izvoza, pribegava se prodaji državne imovine, kao kad Grčka nudi ostrva na prodaju. Privatizacija je svuda osnova korupcije. Postave se niske cene da bi se razlika (do realnih) delila između kupca, državnih činovnika i političara, koji vode posao. Kamo sreće da je korupcija samo tu.

Prilično nemoćna finansijska policija konstatovala je krajem juna, da ukupni iznos „nepoštenja“ u Italiji teži 560 milijardi evra. Sa pola od toga bi se cela zemlja dala staviti na čvrste noge. Od preko 150 milijardi kriminalnih poslova svake godine, mafija, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, obrće oko 135 milijardi – koliko i dve najveće industrije (Fiat – vozila i Enel – energetika). Falsifikovanje čuvenih industrijskih marki odnosi legalnoj privredi 18 milijardi godišnje, rad na crno 52 milijarde, naplata zaostalih poreza u prošloj godini iznosila je samo 10 odsto od ustanovljenih 120 milijardi. Tako, malo po malo, nakrmi se upečatljiva suma sa početka pasusa. Ceo taj iznos u stvari je cena socijalnog ekvilibrijuma u nesolidnoj državi. Inače kako bi bilo moguće da Udruženje industrijalaca ne haje mnogo za to što ukupno poresko opterećenje u Italiji iznosi 43,5 odsto, treće po veličini u Evropi – i to u zemlji čija je vlast dobila izbore obećanjem da će smanjiti poreze. Svuda u svetu lična bogatstva se najlakše stiču na račun države, a u Italiji više nego igde. Zaključak je jednostavan: stopa nije važna, ako je moguće ne plaćati porez uopšte. Pošteni su u toj igri najizigraniji.

Postoji još jedna stavka koja Italiju čini poznatom kao „siromašnu državu bogatih građana“ – njihova nacionalna banka proračunava da građani i kompanije nelegalno na računima u inostranstvu drže oko 150 milijardi evra. Računa se da je premijer Berluskoni, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, istovremeno i jedan od najvećih deponeneta svog bogatstva po svetskim poreskim rajevima, dakle jedan od najeminentnijih utajivača poreza. Tu dakako nije kraj. Gde god ima para, tu su i Italijani. Na meti su i fondovi Evropske unije. Italija je jedna od izuzetno aktivnih članica Unije i skoro uvek među predlagačima novih zakona i propisa. Međutim, pre tri godine, Ema Bonino, evroposlanica sa liste radikala, referisala je u parlamentu da je upravo tada plaćena dvehiljadita kazna EU zbog nesprovođenja propisa za koje je Italija glasala. Italija je od EU inkasirala ukupno 28 milijardi evra, ali po tome nije vodeća. Španija je, na primer (ne računajući stotine milijardi za spas Grčke), uspela da od EU izvuče 44 miljarde. Međutim, ustanovljeno je da su kod njih samo 25 miliona isparila u prevarama. Italija je šampion sa 1491 prevarom i iznosom od 422 miliona evra 2009. Metod je jednostavan: traži se i dobije kredit za nerazvijeno područje, za gradnju fabrike, ili još bolje za zdravstveni centar. Pare se dobijaju u tranšama, pa kad je objekat stavljen pod krov (građen da jedva stoji uspravno, a fakturisan kao najsolidnija gradnja), sledi poslednja tranša za opremu. Kad se povuku i te pare, investitor jednostavno nestane. Uhvaćenih je malo, tako da je od pomenutih prevara naplaćeno samo 50 miliona (12 odsto). Na desetine medicinskih centara i fabrika raspada se nikada dovršeno i u neupotrebljivom stanju.

Elita bez skrupula

U (juna meseca) usvojenoj finansijskoj konstrukciji (rebalansu) ušteda i olakšica za građane, uz masu stvari pokušano je i podmetanje klauzule kojom se određuje da maksimalna sudska odluka ne može preći 20 miliona evra. Bezočno do infantilnosti, jer je svakome jasno da obični građani ne doživljavaju takve presude, nego je upravo Berluskoniju prispevalo da sudski nadoknadi 540 miliona evra zbog korupcijom otetog vlasništva drugoj firmi. Njegova finta je propala, a on platio milione. U toku najtežeg razdoblja za saniranje državnih računa, pred parlamentom se pojavio predlog zakona kojim se skraćuju sudski procesi – kao ušteda. Korisna stvar u zemlji gde su procesi najduži u Evropi. Međutim, osnovni smisao je da se tako tri procesa Berluskoniju koji su u toku automatski dovedu do zastarelosti. Nije prošlo, ali nije ni kraj. Samo par meseci kasnije podnet je i u senatu izglasan zakon po kome sud mora da sasluša sve svedoke koje navede tužena strana. Nema selekcije. Dakle, u slučaju one Rubi – Bunga, bunga, mogle bi biti pozvane sve rimske prostitutke da svedoče šta znaju o maloj koleginici. Kad sud neće da oslobodi bosa skraćenjem suđenja, sledi zakon koji rasteže suđenje do u beskraj, odnosno opet do zastarevanja. Ako je premijer takav, šta očekivati od drugih političara. Pre nekoliko dana umro je Remo Gaspari, poznat kao rekorder: bio je 16 puta ministar. Meni se čini još upečatljivijim Đulio Andreoti, doživotni senator, koji je 7 puta bio premijer i 4 puta ministar (unutrašnjih i spoljnih poslova i 2 puta odbrane). Kako je sam rekao: Ja samo još Papa nisam bio!

Takva politička elita ima najveća primanja u Evropi – do 12 hiljada u domaćem i 14 hiljada evra u EU parlamentu. Bruto troškovi za svakog evroparlamentarca terete državnu kasu sa 30 do 35 hiljada evra. Mesečno, dakako, uz sve dnevnice, putne proškove, dodatke na odvojen život, osiguranje itd. Kada je u sadašnjem naglom siromašenju države i građana pokrenuta hajka na poslaničke plate, oni su galantno skresali svoje prihode za celih – 0,63 odsto! Naknadno je to promenjeno. Parlament ima 630 poslanika i 315 senatora. Italija ima jednog parlamentarca na svakih 60.371, a Amerika na 506.747 stanovnika! Oni državu koštaju ukupno 2.336.321.075 evra godišnje. Po poslaniku 2,47 miliona, ili 206.544 evra mesečno ukupnih izdataka. Dovoljno je da poslanik u tom svojstvu provede dve trećine mandata i stiče pravo na bogatu poslaničku penziju. Svaki pokušaj da se smanji njihov broj i cena do sada je propao. Pre četiri godine, dvojica novinara su napisali izuzetno dokumentovanu knjigu Kasta, o italijanskoj političkoj eliti. U prvoj godini knjiga je već premašila tiraž od milion primeraka. Pokazali su da od vrha do opština vlast služi samo privilegijama: na rezidenciju predsednika države (ukupni troškovi) odlazi 235, na američku Belu kuću 136,5, na britanski dvor 57, na Jelisejsku palatu 32 milona evra godišnje. Podatak o 629.120 državnih limuzina, tzv. „auto blu“ – SAD ima samo 73.000 komada – dokaz je da se rasipništvo kapilarno širi do poslednje opštine.

Kada su u julu berze, iz svojih razloga rušenja evra, otkrile da je Italija najslabija karika, krenuli su da joj obaraju rejting i vrednost državnih obveznica. Tako je tzv. spread – odnos prema nemačkim obveznicama (neka vrsta indikatora skrivene inflacije u zemljama evra), skočio na čak 400 poena, daleko od grčkih 980, ali nedostojno ozbiljne nacije. Ozbiljne, još uvek, jer u svim berzanskim padovima države i banaka, za sada kompanije ostaju čvrsto na svom mestu. Italijanska privreda funkcioniše uprkos državi koja je njen najveći parazit. Čak 98 odsto BDP stvara se u preduzećima do 100 zaposlenih i ona vuku najveći teret parazitske države. Ako bi ta preduzeća doživela krah, zemlja bi se jednostavno urušila. Nemačka i Francuska su izvršile pritisak na Italiju da preduzme reforme i smanji dugove. Berluskoni je napravio svoj „grandiozni plan“ po kojem bi valjalo uštedeti 47 milijardi evra do 2014. Ali tako što bi se ove godine uštedelo 2, naredne još 5, a u preostale dve godine, kad će na izborima biti sigurno izabrana druga vlast, još 40 milijardi evra. Svima je prekipela ta finansijska farsa, pa su skočili i EU, i Sarkozi, i Merkel i berze, dakako. Oni kad nanjuše onemoćalog, navaljuju kao hijene.

Berluskoni je lično opomenut od Merkel i Sarkozija da mu neće dati ni evra iz evropske kase, ako ne preduzme ozbiljne mere sanacije finansija. Merkel je u jednom intervjuu rekla da je sita Berluskonijevih računa. Sutradan je Berluskoniju najodaniji list Libero, na naslovnoj strani doneo ogromnu karikaturu Merkel u SS uniformi. Neukus plaćenika. Nemačka i Francuska su zavele prinudnu upravu nad Italijom. Spas je potražen u tome što je odbačen stari plan i na brzinu skrojen novi: 45 milijardi u tri godine, uz spektar nameta i kresanja troškova. Ukida se 29 provincija, koje su bile depo za političare dok čekaju bolje mesto, te smanjuje broj savetnika i činovnika na svim nivoima (ukupno 54.000 političkih funcionera nižeg ranga i 87.000 službenika treba da ostane bez posla). Umesto fingiranog samooporezivanja, uvodi se solidarni porez na prihode parlamentaraca na preko 90.000 evra (neto) godišnje od 10 odsto, a za prihode preko 150.000 evra od 20 odsto. To znači da će poslanik na godišnji prihod od 140.000 evra platiti, posle detrakcije, 6450, odnosno na mesečnu platu 537,5 evra solidarnog poreza, koji važi do 2013. godine. Za zaposlene kod privatnika je upola manje, ali obratite pažnju – za zaposlene, a ne za vlasnike! Dakle opet je Berluskoni sebe i svoju klasu izuzeo. Do sada je građana koji prijavljuju za oporezivanje prihode veće od 80.000 evra bilo svega 1,6 odsto obveznika. Onda je poreska granica podignuta na 500.000 evra, a takvih nema ni punih 0,2 odsto među poreskim obveznicima. Objektivno ih ima, dakako, znatno više, ali oni svoje prihode vešto kriju od poreznika. Nigde ni traga merama koje će ući u trag utajivačima. Porez na finansijske transakcije raste na 20 odsto. Javne ustanove koje se ne povinuju štednji gube pravo na trinaestu platu zaposlenima. Odlaže se za dve godine isplata otpremnina onima koji idu u penziju. Na najvećem su udaru finansije regija – Italija je centralizovana i sve lokalne vlasti dobijaju pare za svoje funkcionisanje od Rima. Većina mera prouzrokovaće teške socijalne patnje, jer se blagovremeno nije preduzimalo ništa.

Sve to je mnogo za Italiju, ali i dalje manje od neminovnog. Hoće li dati efekata? Teško je poverovati, jer u principu Italija ne poštuje sopstvena obećanja. Mere treba još da prođu kroz parlament, gde će razni lobiji pokušati da ih bar ublaže. Dekret je istoga dan potpisao predsednik republike, međutim da bi postao zakon mora ga usvojiti parlament u roku od 90 dana. Moraju se doneti akti o primeni itd, a sve to znači da malo šta može postati operativno u ovoj godinu. Svetsko finansijsko tržište, međutim, reaguje svakodnevno i nemilosrdno. Mera za podsticanje proizvodnje i izvoza nema, dakle sve je samo vatrogasna parada. Često sam pišući o Srbiji govorio da bih voleo kada mi se prognoze ne bi ostvarile. To važi i za Italiju. Ogromna većina njenog stanovništva ne zaslužuje to što ga je snašlo i što će morati da plaća.

Biznis i finansije, 13.09.2011.

Peščanik.net, 15.09.2011.

________________

  1. Đirolamo Savonarola, beskrupulozni uterivač Božije pravde, u svojoj 20. godini (1472) napisao je poemu De Ruina Mundi (O razvalini sveta), kritikujući korupciju, razvrat, te moralno i ekonomsko propadanje onoga što će kasnije postati Italija. Kad je napisao De Ruina Ecclesiae (O razvalini Crkve), crkva nije bila trpeljiva kao država, pa ga je optužila za jeres. Prilikom mučenja, ne bi li priznao grehe, lomljena mu je kost po kost; čitava mu je ostavljena jedino desna ruka – da bi mogao da potpiše priznanje. Potpisao je, pa je spaljen.